Месопотамијски еп Енума Елиш и Библија

Енума Елиш

СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА

У Месопотамији где је, према Библији, била колевка људског рода, откривени су остаци врло старе културе, можда још и старије од египатске. Данашња Месопотамија нема оне климатске особине какве је имала пре пет хиљада година. Тада је она била врло плодна и насељена. Имала је велике градове, центре ондашње културе. У њој су у старо доба живели разни народи, као на пример Акади, Сумерци, Вавилонци, Асирци, а на северу од Асирије били су Међани. Вера народа у Месопотамији била је политеистичка. Божанства су замишљали у људском облику али са елеметима из животињског света.

У вавилонско и асирско доба појавио се мит о стварању света под називом „Енума Елиш“. Пронашао га је Хенри Лејард 1849. године (у деловима) у уништеној библиотеци Ашурбанипала у Ниниви (данашњи Мосул у Ираку), а објавио га је Џорџ Смит 1876. године. Наслов „Енума Елиш“ потиче од првих речи којима почиње спис, што у преводу значи „Када је горе“. Овај еп један је од најважнијих извора за разумевање погледа на свет Вавилонаца, који се заснивао на надмоћи Мардука и стварању људи у служби богова. Вавилон је антички град у Месопотамији, близу данашњег града Ал Хилаха у Ираку, односно око 88 километара јужно од Багдада. Вавилон је био главни град Вавилонског царства и један од најстаријих културних, политичких и трговачких центара. Име му потиче од акадске речи Вавилу, што значи „божија капија“, а која је била превод сумерског имена Кадингира.

У Библији, први од два извештаја (Пост. 1, 1 – 2, 4 а; Пост. 2 – 3) о постанку света и човека не завршава се у првом поглављу Књиге Постања, већ се протеже до половине четвртог стиха друге главе. Научници сматрају да он припада свештеничком предању (Р) које је обликовано у писаној форми за време ропства у Вавилону, али није искључено да је у усменој форми имало много дужу и старију традицију. За разлику од другог, јахвеистичког извештаја (Ј), који описује стваралачки чин као стварање делом, Р нам даје слику стварања речју. Књижевни облик и ритам одају нам литургијску употребу ове перикопе: она представља литургијску химну и својеврсну доксологију Богу Творцу, па стога и не стоји случајно на почетку Светог Писма. Основни кључ како старозаветне тако и новозаветне црквене рецепције (старозаветна и новозаветна Црквена рецепција увек су креативне, критичке и селективне) светске нецрквене културе је убризгавање садржаја живе, Богом надахнуте и откривене истине у форме постојеће културе. Тако је и овај извештај о стварању света и човека у својој спољашњој форми утемељен у тадашњој култури.

По „Енума Елишу“, док још нису постојали небо и земља постојале су првобитне водене масе. То су Апсу, слатка вода и Тијамат, морска вода, као и Муму, глас, интелигенција. Из тог хаоса родили су се богови по паровима: Лахму и Лахаму, Аншар и Кишар, Ану син Аншарев и Еа син Ануа. Богови су нарушили вечити мир Апсу. Зато Апсу и Муму хтедоше да их униште. Али Еа, који је користио магију, хипнотиса Апсу, скиде јој круну и уби је, а Муму веза. Даље се традиција разилази. Према вавилонском казивању, из крила Апсу рађа се Мардук, а према асирском, рађа се Асур. Мардук је син бога Еа и божице Дамкине, а Асур је син бога Лахму и божице Лахаму. Тијамат, која је дотле била неактивна, сазна за смрт Апсу и заробљеништво Муму. Жељна освете, она састави војску од једанаест чудовишта као што су човек – скорпија, човек – риба, козорог, а то су све називи звезданих јата Зодијака. Борба ће се водити на небу.

Тијамат

Неоасирски приказ убиства Тијамат

Еа сазна за ову ратну припрему Тијамат па то рече Аншару. Овај понуди богу Еа да се супротстави Тијамати, али Еа одби. Понуди Ануу да се он супротстави. Овај исто одби из страха. Тада се Аншар сети Мардука. Сазва богове на општи скуп, дадоше Мардуку небески престо, и кад је добио божанске – царске знаке спрема се за борбу против Тијамат. Ту су лук, стрела, муња, гром, мрежа, четири ветра, пење се на кола олује у четворној запрези. Страх и трепет око њега. Тијамат излази пред њега. Покушава да га опчини, али он пусти у њена отворена уста јак ветар и стрелом јој прободе надувени стомак. Поцепа јој срце и утробу и попе се на леш. Богови који су помагали Тијамат почеше бежати, али он их ухвати у мрежу и задржа их заробљене у пећинама.Таблу судбине коју Тијамат беше окачила на своја прса пошавши у бој, Мардук узе и окачи на своја прса. Затим се окоми на тело Тијамат поцепавши га на двоје. Од једне половине начини небески свод на коме створи звезде, планете, Месец и Сунце. Најзад Мардук (а по старијим изворима Еа) ствара првог човека Лулу, да би људи служили боговима и приносили им жртве.

Почетак Библије (Књига Постања) и еп „Енума Елиш“, слично описују стварање света и човека. Наиме, библијски писац на специфичан и теолошки генијалан начин полемише са тада врло распростањеном космолошком поемом – „Енума Елишом“ (који је представљао химну богу Мардуку а читан је у храму поводом прославе вавилонске Нове године, Нинива, 1850. године пре Христа). Он преузима структуру ове поеме и у ту устаљену схему генијално имплантира „оно ново“ (откривењско) које је револуционарно (како тада тако и данас) и које мења свет из корена. Структурално, библијски извештај је сличан овој поеми, али га садржински и суштински превазилази (нпр. редослед догађаја је скоро исти у оба текста: постанак неба и небеских тела, одвајање воде од земље, стварање човека шестога дана, затим починак Бога у Библији и заједничка свечаност вавилонских богова седмога дана, као и то да седам библијских дана одговара седам плочица на којима је написан еп).

Библијски писац у свом извештају врши демитологизацију свести оног доба и саопштава нам егзистенцијалне истине које не налазимо у „Енума Елишу“, а које представљају револуционарне моменте у односу на читаву античку мисао. Пошто је сам извештај коначно уобличен највероватније у доба ропства у Вавилону, он управо има за циљ да тадашњем Израиљцу у општепрепознатљивој форми изложи основне истине вере. Наиме, свет не настаје борбом богова већ Јахвеовом речју.

Према „Енума Елишу“, у почетку су постојале само тамне воде првобитног хаоса, које су персонофиковане као Апсу и Тијамат. Они су родили мноштво других божанстава која су представљала разне елементе свемира. Касније је побуном против ових сила хаоса, коју су предводили млађи и делатнији богови, настао садашњи свет.

Митологија

Стварање света

Прве речи Библије откривају и посведочују Бога и твар: Бога и свет – човека, две стварности, не супростављене него сапостављене и повезане чудотворном, стваралачком љубављу Божијом. Свет има свој почетак, створен је из небића, није вечан, ни савечан Богу, него је творевина Творца, производ не нужности, или „еманације“ бића, или саморазвоја „природе“, него поетски чин Божије воље, љубави и доброте: слободни акт Слободне Личности.

Сваки пут за шест дана стварања речено је: „Видје Бог да је добро“, да би се на крају за све створено дао закључак: „веома (изузетно) добро!“ То је библијски, Божији и људски, сасвим позитиван однос према свету као доброј творевини Доброг Творца. Човек није створен од крви демона (Човек је према епу „Енума Елиш“, створен од крви Кингуа, сина Апсуа и Тијамат) већ по лику Божијем. Наиме, акту стварања човека, као последњег и најмилијег Божијег створења, за кога је створен сав свет, претходи не заповест него Божији договор (саветовање). Бог није рекао: „Нека буде човек!“ него „Да саздамо (начинимо) човјека“. Човек као икона Божија обдарен је слободом, а у томе се и огледа његова боголикост. Тако човекова судбина зависи од њега самог, од Богом дане слободе која је уткана у његово биће приликом настанка. Библијска прича о стварању описује небеска тела само као „видјела“ и самим тим побија веровања старих народа да сунце, месец и звезде имају моћ над људима и да их детерминишу. Такође, интересантан детаљ је стварање светлости првога дана и видјела небеских четвртога дана. Међу тадашњим народима су поштовани богови небеских тела. Писац тако жели рећи да та видјела, којима се клањају околни народи, нису божанства, већ Божије креације. Штавише они нису ни светлост, јер су је морали од некога примити: светлост им претходи. За разлику од сумерско-вавилонских представа, по којима се човек схватао само као слуга богова и као онај који служи њиховим култовима, библијски писац нам говори да је човек створен да буде богослужитељ у слободи и љубави, тј. да буде свештеник целог космоса.

Прво поглавље Књиге постања у потпуности је посвећено шестодневном стварању. У другом поглављу је стварање човека описано са више појединости. Могло би се рећи да прво поглавље Књиге Постања описује стварање људског рода, како у узвишеном смислу образа Божијег, тако и у његовом подељеном, земаљском виду, као стварање мушкарца и жене. У другом поглављу описује се особитост стварања првог човекаАдама и прве жене Еве. У другом поглављу помињу се још неке творевине шестодневног стварања, али не у онако прецизно хронолошком поретку као у првом поглављу. Требало би да то имамо на уму како бисмо избегли елементарне грешке „рационалистичке“ критике која проналази „противуречности“ између ова два поглавља и због тога претпоставља да су их морала саставити два различита аутора.

Већ на самом почетку друге главе текст свештеничког предања се прекида и почиње одломак из предања које научници називају јахвеистичким, које потиче из 10. века пре Христа. За разлику од свештеничког предања, у којем је заступљено „стварање речју“, у јахвеистичком предању имамо „стварање делом“. Јахвеист Бога назива Јахве, а не више Елохим… Ова два извештаја, која стоје на самом почетку Светог Писма, се у доброј мери допуњују што је једино објашњење њиховог равнозначног и истовременог постојања у библијском предању: то је једна врста теолошке полифоније – јединства у различитости. Човек је биће заједнице, што видимо у стиху: „није добро да је човјек сам“ (2, 18). Тиме се указује не само човекова дубока потреба за другим бићем, сличним њему, већ и једини начин на који човек може да постоји и да конституише себе као личност. Само у заједници с другима људско биће је човек за кога се каже у Библији да је створен по лику Божијем (слици и прилици Божијој – прим. прир.), вечној заједници Три Личности.

За разлику од првог извештаја где се говори да су мушко и женско створени заједно, у другом извештају се говори о стварању жене од Адамовог ребра. Писац у контексту ове приче говори шта је жена, а не како је жена настала, тако да не треба толико узимати текст дословно. Жена је човек, створена од њега самога и она је човјечица, друга страна људског бића. Опис стварања жене (2, 18 – 24) показује да је жена иако створена од Адама, биће које му је једнако, те да само у саодносу једног са другим они постају потпуни човек: и биће двоје једно тијело (2, 24). У доба када је писац писао овај извештај, жена је на истоку била својина. Јахвеистички писац нам саопштава да жена није ствар или посед као животиња, што је била идеја заиста револуционарна за стари свет…

Ово је кратак опис стварања света према Библији и месопотамском епу „Енума Елиш“, као и кратак опис стања у којем се налазио свет пре него што се појавио човек, и њиме се наглашава да без Бога ништа не би постојало (Библија), и да је Он све призвао у биће „ни из чега“.

Приредио: Хаџи Горан Радовановић, протонамесник

Извор: Каленић, издање Шумадијске епархије

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. Властимир каже:

    Данашња наука је открила да се последња људска цивилизација догодила после Нојевог потопа на Црном мору и Балкану ( или како се до 1800г, звао Хелм ) .Најпознатији светски археолози Гордон Вер Чајлд,Хартман и др., пишу да се са простора данашње Србије ( Винче,Страчева ,Лепенског Вира ) цивилизација ширила на све стране света.Лингвисти као што је американац Ken Nortwedt ,професор у Масачусетсу, каже да је динарски тип људи најмногобројнји и да је преплавио целу Европу.Анатолиј Кљосов,генетичар са америчког института каже да је србски ген стар 12000 г и да сви Словени и један део других народа носе србске гене.Итд,итд.Дошло је време да се повест пише на други начин а не само на основу веровања у старе списи.Стари завет је писан и тумачен на основу јеврејских списа и свештеника који стављају Јевреје у центар света.Да ли је то баш тако?

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.