Говор мајора Катунца – Синовци


Свет мртвих, авантура свести и преиспитивање савести на путу до судилишта кроз дијалоге оца, брата и сина води фолклорну причу о пореклу, коренима, наслеђу, нерођеним и рођеним, десеткованим, непрекидним и непотребним бојевима и ратовима. Свет живих, који су избегли могиле и зборишта, а који ће убрзо пронаћи пут ка њима, свесно или подсвесно жудећи за тим, страхује од тога да ће им неко пребацити да су се дуго задржали међу живима.
Синовци

Синовци, филм Синише Ковачевића

Када је 21. новембра 1991, на дан своје крсне славе, Светог архангела Михајла, Обрад Срећковић, сељак из Великог Крчмара, пошао да на вуковарском ратишту пронађе свог сина Милана, понео је „све што нана пакује војнику“: колач, печење, кољиво, флашу ракије, писмо од девојке и чарапе.

Обрад некако стиже до сремских пустопољина, али залута у сумрак и, када га већ полако почне хватати паника, угледа војнички логор.

У логору проналази Милана Срећковића из Великог Крчмара, али то није војник кога Обрад тражи. Ускоро се појављује и други Милан Срећковић из истог села, и када Обрад већ буде слутио неку војничку подвалу и буде био спреман да се брани, мајор Вукашин Катунац, командант зборишта, појављује се с правим Миланом, Обрадовим сином.

Ускоро ће се неспоразум разјаснити. Први Милан Срећковић из Великог Крчмара је Обрадов стриц, погинуо у Срему 1914. године, на Легет Пољу, када је била „Сремска офанзива“, коју је водила војска Краљевине Србије. Други Милан је Обрадов брат, погинуо као партизан, на истим просторима, на Сремском фронту, 1944. године.

Убрзо ће Обрад схватити да је набасао на збориште за мртву српску војску изгинулу у тим крајевима, а која није сахрањена у завичају. Схвата да му је и син мртав, а како мртваци не старе, сва три Милана имају по 18 година.

Када буде питао откуд он ту и када му објасне да је и њега „снајпер уватио код Јанковаца“, лакнуће му. Захвалиће Богу и свом свецу што се и њему на тај свети дан нешто лепо догодило.

У исто време у једном далеком граду из познате породице Катунац креће сахрана. Сахрањује се мајор Вукашин Катунац, херој вуковарског ратишта. Када и поред противљења присутних официра породица отвори сандук да се још једном опрости од покојника, на дну сандука наћи ће само две бетонске плоче. Ни трага од покојника. Супруга и ћерка мајора Катунца одмах седају у ауто и полазе на ратиште да га траже …

Глумци:

Петар Краљ Обрад Срећковић
Миодраг Кривокапић Вукашин Катунац
Љиљана Благојевић Спасенија Катунац
Вук Костић Михајло Јапунџа
Калина Ковачевић Нада Катунац
Ева Рас Наставница
Никола Ракочевић Чича
Жељка Башић Комшиница

„Силна је војска на Косову!
Сви ми да се у со претворимо, не би турком ручак посолили!“

Браћо, па зар да се груда не брани, само зато што је злотвора много?
„Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака!“
Не дајмо да нашом земљом гази туђинска нога!
Рођени моји! Нема међу нама онога ко не би радије ор’о и коп’о,
ко пастирску фрулицу не би радије слуш’о,
јео свадбарски купус или опасивао своју, нема!
Ал кад се облак туђински надвије над српски кров,
сви се ми опашемо и намажемо опанке! Сви!
Пољуби младу! Благослови децу!
Прекрсти чедо у колевци, па у бој!
Силна је клетва нашега честитога кнеза:
„Ко не дошо у бој на Косово,
од руке му ништа не родило,
рђом кап’о, док му је кољена!“
Тешко оном на чију се главу сручи презир рода рођенога,
предака и потомства – Од тога горе казне нема!
Рођени моји! Браћо моја! Војници! Јунаци!
Ваши животи више не постоје!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања!
Нико се од нас више неће вратити!
Многа ће мајка обући црнину!
Много ће удовица расплести косу!
Много сестара изгрепсти лица!
Али победа ће бити наша!
Зато што је правда на нашој страни!
Бог је на нашој страни! Наш народ је уз нас!
Непобедива је она војска која уз себе има свој народ!
Изникла из народа!
Синови моји! Соколови моји!
Не будите срца удовичка! Но будите срца јуначкога!
Нема тога што се не може приложити на олтар отаџбине!
Нема цене, кад је образ и част отаџбине у питању!
Рођени моји! Ако неко ‘оће да нам оџаке погаси,
отме гробове и преврне колевке, за њега нема милости!
Јел тако!? – Тако је!
Не чујем! Јел тако!? – Тако је!
јел такооо!? – Тако јеее!
Према непријатељу будите немилосрдни!
Према заробљенику милостиви!
Важније је чојство од јунаштва!
‘Оће нашу земљу! Добиће курац!
Чворноват и забрек’о! Курац ће да добију!
Свакоме коме је до српске земље, добиће је – пуна уста!
Рођени моји, пред нама је неизвесност! Непријатељ,! Глад! Смрт!
Али час коначне победе је близу!
Ми своје не дамо! Туђе нам не треба!
Ништа није драже од Србије!
Јел тако, браћо моја!? – Тако је!
Јел тако, рођени моји!? – Тако је!
Јјел тако, соколови моји!? – Тако је!
Јел тако, Срби!? – Тако је!
Говори ки да лечи. Госин Мајоре, руку ти целивам!
Живео мајор!
Зато напред у славу! За Краља! За отаџбину! За Православље!
За слатко Православље! За крст часни и слободу златну!
У бој! У слободу! У смрт!
Тако је! Живео Катунац!

 

Синиша Ковачевић (продуцент, сценариста и редитељ) је рођен 30. маја 1954. у Сремској Митровици, где је завршио основну школу и гимназију. Факултет драмских уметности, Одсек за драматургију, завршава у Београду. Пише за радио, филм и позориште. Бави се филмском, телевизијском и позоришном режијом. Редовни је професор универзитета на предмету драматургија. Био је управник Српског народног позоришта. Превођен је на македонски, словеначки, грчки, руски и енглески. Живи и ради у Београду.

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. 12. новембра 2018.

    […] Говор мајора Катунца – Синовци се појављује прво на […]

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.