Ерих Фром: Избегавајте друштво тривијалних људи


Једну од препрека које сметају да се научи умијеће постојања чини и препуштање празним, тривијалним разговорима.
Ерих Фром

Ерих Фром, 1974; фото: Википедија

Што то значи тривијално? Дословно – општеприступачно (од латинског tri-via = тачка гдје се сусрећу три пута); обично означава плиткоћу, излизаност, недостатак способности или моралних квалитета. Тривијално би се такође могло одредити као став који се дотиче само површине појава, а не узрока, нити дубљих слојева; став који не прави разлику између оног што је сутинско и оног што није, или који се одликује склоношћу да обрне ово двоје. Уз то још можемо додати да тривијалност произлази из учмалости, равнодушности, обамрлости, или из вођења бриге о нечему што никако није повезано са средишњим човјековим задатком: да буде у потпуности рођен.

(…) Колико се милијарди разговора ових посљедњих година водило о инфлацији, Вијетнаму, Блиском истоку, изборима и тако даље, и колико су ријетко ти разговори залазили мало дубље од оног очигледног – строго пристрасног становишта – да би зашли у коријене и узроке појава о којима се расправљало. Једноставно да повјерујете како су већини људи ратови, злочини, скандали, па чак и болест нужни да би имали о чему разговарати, односно разлог да међусобно комуницирају, па макар и у равни тривијалности. Али заиста, кад су људска бића претворена у потрошну робу, какви њихови разговори и могу бити него тривијални? Кад би роба у самопослузи могла говорити, зар не би причала о купцима, о трговачком особљу, о властитим надама да ће бити продана по високој цени и разочарењу кад постане јасно да се уопште неће продати?

Можда најпразније приче потичу из потребе да се прича о себи; отуда и бескрајне теме о болести и здрављу, дјеци, путовањима, успјесима, ко је шта радио, и о безбројним појединостима свакидашњице за које се чини да су важне. Како човјек не може сво вријеме говорити о себи, а да не постане досадан, мора дакле да размењује ту повластицу с другима тако што ће бити спреман да слуша друге док причају о себи. Присни друштвени сусрети између појединаца (а често и сусрети удружења и група свих врста) заправо су мале пијаце гдје свако размјењује властиту потребу да прича о себи и жељу да га саслушају с потребом других који трагају за истом могућношћу. Већина људи поштује овај аранжман размјене; они који га не поштују, него би хтјели више причати о себи него што су спремни слушати, „варају“ те су дакле презрени и морају пронаћи подређеније друштво гдје ће их трпјети.

Људску потребу да се говори о себи, и да при том други слушају, готово је немогуће прецијенити. Да та потреба постоји само у врло нарцистичним људима, пуним себе, била би лако разумљива, међутим она постоји у свакој просјечној особи, из разлога својствених нашој култури. Савремени човјек је човјек масе, високо „социјализован“, али врло усамљен. Давид Рисман је упечатљиво исказао овај феномен насловом своје књиге из 1961 – Усамљена гомила. Савремени човјек је отуђен од других и суочен с недоумицом: плаши се блиског додира с другима, а подједнако се боји и да буде сам и да нема додира с другима. Улога тривијалног разговора управо је у томе да одговори на питање: „Како да останем сам а да не будем усамљен?“

Причање постаје овисност. „Док причам, знам да постојим; да сам неко, да имам прошлост, посао, породицу. Причајући о свему томе, ја потврђујем себе. Међутим, потребан ми је неко да ме слуша; ако бих причао самом себи, полудио бих.” Слушалац ствара илузију дијалога, док се ту заправо одвија монолог.

Лоше друштво, с друге стране, није само друштво чисто тривијалних људи, него злих, садиста, деструктивних, према животу непријатељски настројених људи. Али зашто је, могло би се поставити питање, друштво лоших људи опасно по некога ако они не покушавају да га овако или онако повриједе?

Да би се одговорило на ово питање неопходно је увидјети један закон у односима међу људима: Не постоји контакт између два људска бића који нема обостраног утицаја. Нема тог сусрета између двоје људи, нема тог разговора међу њима, изузев можда неког најуспутнијег, послије кога ће иједно од њих остати неизмењено – макар та промјена била и тако мајушна да остаје непримјетна осим ако су ти сусрети довољно чести да створе збирно дјеловање.

Чак и неки успутан сусрет може имати знатног утјецаја. Постоји ли иједан човјек кога се никад у животу није дотакло умилно лице неког кога је видио само на минут а да при том уопће нису ни ријеч размијенили? У коме никада неко истински зло лице није изазвало ужас, чак и ако му се показало само на часак? Многи ће се присјетити таквих лица, и како је дјеловање које су оставила на њих потрајало годинама, или за читав живот. Ко није доживио да послије извјесног времена проведеног у нечијем друштву осјећа како је живнуо, разведрио се, како му се расположење поправило, па чак у неким случајевима и како је стекао нову храброст, нове увиде, мада се садржај разговора није тицао ове промене; и обрнуто, многи су искусили, након што су проборавили уз извјесне друге људе, како их је обузела потиштеност, умор, безнађе, а ипак у разговору нису могли да пронађу никакав садржај који би био одговоран за овакву реакцију. Не говорим овдје о утјецају онога у кога је неко заљубљен, кога обожава, од кога страхује и тако даље; очигледно је да ти људи могу снажно утјецати оним што кажу и оним како се понашају према ономе ко је њима опчињен. Говорим о утјецају неких људи на оне који ничим посебно нису повезани с њима.

Сва ова разматрања воде ка закључку да је зло и тривијално друштво пожељно потпуно избјегавати, изузев ако је неко у стању да у потпуности остане при своме и тако доведе оног другог до сумње у своју позицију.

Уколико неко већ не може избјећи лоше друштво, онда не би требало да буде обманут: требало би да види неискреност иза маске пријатељства, деструктивност иза маске нечијих вјечитих жалопојки о томе како је несретан, нарцизам иза шарма; такође се не би смио понашати као да је насјео на варљиву спољашност – иначе ће и сам бити приморан на одређену неискреност. Човјек не би требао да говори лошим људима о ономе што види, али не би смио ни да покушава да их увјери како је слијеп. Велики филозоф из дванаестог вијека Мозес Маимонидес изнио је, увиђајући посљедице лошег друштва, један драстичан приједлог: „Ако живиш у земљи чији су становници зли, избјегавај их. Покушају ли те присилити да се с њима дружиш, напусти ту земљу, чак и ако то значи да ћеш морати отићи у пустињу.“

Ако други не разумију наше понашање – па шта? Њихов захтев да радимо само оно што је њима разумљиво заправо је један покушај диктата. Ако је то што радимо у њиховим очима „асоцијално“ или „ирационално“, па нека је. Њима је углавном одбојна наша слобода и храброст да будемо оно што јесмо. Никоме не дугујемо ни објашњење ни полагање рачуна све док га својим поступцима не повређујемо или нарушавамо његова права. Колико је само живота упропаштено због ове потребе да се „објасни“, што обично подразумијева да објашњење треба бити „схваћено“, то јест „одобрено“. Нека ваша дјела буду процјењивана, а према дјелима и ваше стварне намјере, али знајте да слободан човјек објашњење дугује једино себи – свом разуму и савјести – и оним малобројнима који су му потврдили своје право на објашњење.

Из књиге Ериха Фрома Умеће живљења (The Art of Being)

Извор: Алтернатива Информације

ПОДЕЛИТЕ

2 Responses

  1. M. каже:

    Ne zaboravite da je doticni Nemac,a njima je svaki razgovor koji se ne tice jucerasnje fudbalske utakmice;danasnjeg obroka i sutrasnjeg poslovnog plana-trivijalan!

  1. 24. новембра 2018.

    […] Ерих Фром: Избегавајте друштво тривијалних људи се појављује прво на […]

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.