Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини


Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини jе без примера и један jе од наjгорих и наjсрамниjих догађаjа у људскоj историји. Да припадаjу неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у целом свету и заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, села Лидица у Чешкоj…
Sveti__mucenici_Zeljko_Milicevic

Фреска је димензија 6х5 метара. На њој је 59 чељади која су живјела у Пребиловцима на размеђу XИX и XX вијека и до половине XX вијека. На посјетиоце храма, под Христовим окриљем, гледају једноставне виталне црте лица људи, жена и дјеце, светих новомученика без дубоког трагичног карактера, занесених у сред животне свакодневице из које су отргнути не слутећи превару и помор који ће им се догодити у августу мјесецу 1941. године (Фото, Жељко Миличевић).

Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од самих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог светског рата обезбеђено jе поштовање и заштита. Постоjе посебни музеjи посвећени њима где им светски државници и друге значајне личности указуjу поштовање. На међународном нивоу постоjе посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикације и филмови, а они коjи их евентуално не признаjу и не поштуjу, зачас се нађу под општом осудом тзв. међународне заједнице и њених медиjа.

Српске жртве из двадесетог века не само да се игноришу него се и само њихово помињање и откривање краjем прошлог века, у знатном делу београдске jјавности, сматра ратним хушкањем, коjе jе изазвало грађанске и верске ратове на простору бивше Југославије!? По њима jе, родбина усташких жртава, коjа jе 1990/91. године отворила jаме и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости мученика, подстакла све балканске национализме коjи су после довели до крвавог распада Југославије!? Значи да jе кости требало заборавити у jамама, како су то и усташе одредиле!?

Код оваквих схватања ниjе чудо што jе у Пребиловце, коjи су због злочина из 1941. године требало

да буду наjзаштићениjе место у Европи,1992. године поново загазила усташка чизма, претвараjући ово вековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен, или како су сами осваjачи, ликуjући навели, у „пасиште дивљих свиња“.

Честито српско село

Пребиловци, село коjе се налази на самом ободу долине Неретве, код Чапљине, од мора удаљено 20, а од Мостара 30 километара, било jе до 1941. године једно од наjвећих и економски најјачих српски села у Херцеговини са око 1000 становника у 120 домаћинстава. У њему су живели побожни, вредни и мирни становници, коjи никоме нису ништа скривили. Али jош пре тога рата били су осуђени на смрт од стране усташких односно клерикално-франковачких структура у окружењу. Разлози су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато и честито српско село, коjе jе у Првом светском рату Србиjи и Црноj Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирације, незгодног стратешког положаjа, посебно пошто су 1939. године, кнез Павле и Драгиша Цветковић, ово подручје срамно уступили Бановини Хрватскоj. Зато jе хрватска великодржавна политика 1941. године покушала, а 1992. године и потпуно успела да долину Неретве, Дубраве и Столац очисти од Срба и свега што jе на њих подсећало.

У видовданском покољу (коjи jе за усташе значио одмазду за сарајевски Видовдан 1914. и ново, крваво, понижење Срба за оваj велики празник), после подмукло изведеног хапшења и везивања у жицу и ланце увек лаковерних Срба коjи су се уздали у „комшиjску реч“, на броjним jамама и другим стратиштима убиjени су скоро сви одрасли Срби, мушкарци, из села Габела, Драчево, Дубравица, Кљенак, Колојањ, Церовица, Грабовина, Горње Храсно, Крушево, Бурмази, Попрати, Ошањићи, Дабрица, Козице, Пјешивац, Шћепан Крст, Љубљеница, Прењ, Пјесци, Локве и Речице, као и велики број Срба из Тасовчића, града Чапљине и других насеља.

Наjвећи број је убиjен у Опузену у Далмацији, код села Струге код Чапљине, у коjима су жртве затрпане у ископане jаме, затим у крашке jаме: Бивоље брдо, две jаме Кукауше код Маслина, Јасоч, две jаме у Хутову и две у Прењу, Видоњу у коjу jе бачено братство манастира Житомислић, Барев до код Шћепан Крста, затим на ади код Драчева, на мосту у Чапљини… Један од наjвећих гробова херцеговачких Срба jе река Неретва.

Истребљење Срба у граду Стоцу и околини било jе у знаку великог српског празника. На Видовдан, на Видову пољу, поред реке Брегаве коjа се у средњем веку звала Видова риjека или Видовштица, испод Стоца некадашњег Видовског или Видошког града, убиjено jе 200 измучених Срба и затрпано у ископане jаме из коjих jе после извирала крв. Као некада, после давног косовског Видовдана, у српским селима некадашњег Столачког среза (данашње општине Чапљина, Столац и Неум), остале су само српске удовице са нејачи.

Сузе са неба

Код сваког помињања Стоца и Видова поља, потписнику овог текста, са сузама изађу пред очи слике са видовданских помена, седамдесетих година у Стоцу, на коjима jе свештеник, окружен старицама у црнини, дуго читао списак жртава, у ствари сва српска имена из Херцеговине: „Јову, Симу, Душана, Миху, Шћепу, Лазара, Данила, Гоjка, Ристу, Милана, Илиjу, Тодора, Митра, Саву,..“ На врелом подневу, из ко зна како пристиглог облака, пролило се неколико капи, на шта ми се отело из уста: „Ево кише!“ Једна од тих измучених маjки, коjе су свашта преживеле али никада нису биле у очају, болно ме опоменула: „Сине, ниjе киша већ сузе с’неба! На данашњи дан увиjек ка’не нека.“ Ово сам научио за цео живот!

У току jула 1941. године било jе мање масовних злочина, изузев што су до железничке станице Шурманци, возовима допремане групе Срба из Сараjева и околине, где су их дочекивали мештани Шурманаца, Међугорја и Бијаковића, добро организовани у злочиначку групу тзв. усташа-jамара и гурали их у наjстрашниjу и наjдубљу јаму Голубинку, у Шурманцима, из коjе нико ниjе преживео. У истом периоду, католички свештеници започињу кампању католичења застрашених српских удовица и сирочади, коjе ниjе спашавало живот већ jе било у функцији умиривања преосталих Срба, како би наредног месеца и они, као овце на клање, отишли у jаме. Тако jе и било! Опет jе безазаленост, честитост и наивна вера у речи комшија Хрвата и муслимана, била кобна за Србе па jе илиндански покољ по броју, старосном и полном саставу жртава био страшниjи од видовданског. На ред су дошла наjвећа српска насеља Пребиловци, Клепци, Опличићи, остатак Тасовчића и друга. Злочини су углавном извршени у двема jамама, коjе су и два наjвећа губилишта херцеговачких Срба: Голубинки у Шурманцима и jами Бивоље брдо коjа jе и примила наjвише жртава.

Небивали злочин

У зору, 4. августа, усташки роjеви из околних села, поступаjући по брижљиво припремљеном плану, у густим стрељачким стројевима, опколиле су пространи терен села Пребиловаца. Становништво села jе ту ноћ преспавало у брду, али у свануће жене и деца се враћаjу своjим кућама, не очекујући да ће и они бити мета напада. Како jе пуцњава почела пре него што jе потпуно затворен обруч са источне стране, велики број одраслих мушкараца из села успео jе да умакне у Хутово блато, где су многи, у шевару, преживели.

Усташе прикупљаjу жене са децом и затвараjу их учионицу сеоске школе. Око 11 часова, дотле прикупљене, у колони их по четворо, уз батинање, спроводе надомак моста на реци Брегави. Претходно су испред школе, кундацима поубијали старице коjе нису могле да пешаче. Оне коjи су стигли до моста, потрпали су у четири камиона и одвезли у житни силос у суседним Тасовчићима, коjи jе тога лета био сабирни логор чапљинских Срба на путу за jаме. Ту jе, без воде и хране, ова група пребиловачких несрећника преноћила, уз стално узнемиравање усташа коjе су упадале са батеријским лампама тражећи лепше девоjке за силовање. Одавде jе, у свануће, када jе усташки стражар за кратко отворио силос, успела да побегне Јока Екмечић, удата Јахура, jедина од многих коjе су усташе повеле ка Шурманачкоj jами. Из сеоске школе спасиле су се Мара Булут, жена Гоjка и Јела Екмечић, жена Марка, са две девојчице.

Поподне 4. као и 5. августа уjутро, усташе по Пребиловцима хватаjу и доводе у школу преостале жене и децу коjима говоре да ће их преселити у Србиjу. Јадан народ jе у ово поверовао па су се облачиле у наjлепше што су имали, носећи са собом завежљаје. Ова група била jе изложена стравичниjем иживљавању, посебно над девоjкама, док су ухваћени мушкарци, после мучења, убиjани у долу испод села. Испред школе, после силовања и мучења, убиjене су Стана Арнаут, сеоска учитељица и Славица Булут, Словенка, раниjе католичка часна сестра, коjа ниjе хтела да се одрекне мужа Жарка.

Ова група jе 5. августа послеподне, прво пешице, а затим камионима спроведена право у центар Чапљине, на железничку станицу, где jе потом довезена и група из силоса.

Бездушно и садистички, ова нејач, њих око 500, пред очима хрватског и муслиманског становништва коjе им ниjе пружило ни кап воде а камоли покушало да их спасе, на температури од око 40 степени, потрпана jе и затворена у шест сточних, тзв. Г вагона. Предвече су одвезени седам километара на север, до Шурманаца, где у остали на колосеку закључани у вагонима до јутра, 6. августа.

У њиховоj пратњи била jе велика група усташа из Чапљине и околине, на челу са Андриjом Буљаном, монструозним таборником из села Дретеља. Сачекала их jе исто тако велика група злочинаца из Шурманаца, Мерђугорја и Бијаковића на челу са злогласним Иваном Јовановићем Црним, усташким главарем села Шурманаца. Било их jе више стотина, а један од њих jе после рата на суду рекао да их jе непосредно у злочину учествовало 150.

Ови злочинци, опремљени дрвеним коцима од 2 метра, на коjе су везивани венци дувана за сушење, истерала jе из вагона пребиловачки народ и потерала их узбрдо. Зауставили су их на километар од jаме Голубинке, где су их претресли и опљачкали, а затим подељене у мање групе, почели водити ка понору. У јаму су их гурали кочевима, а мању децу су садистички бацали увис изнад ждрела jаме, широког око 4 метра. Оне коjи си се у очају хватали за камене ивице ударили су кочевима по рукама и глави све док не попусте и падну у понор, чиjи jе вертикални пад отвора 27 метара да би се после спиралне стрмине jама завршила великом галеријом, на дубини од 66 метара од отвора.

Само из Пребиловаца у ову јаму живо jе бачено око 500 жена, девојака и деце. Врховни суд Босне и Херцеговине помиње бројку од 570, усташе јамари 520, а Окружни суд у Мостару 470 жртава из Пребиловаца, страдалих у Шурманачкој jами. Већина њих jе преживела пад, са преломима или без њих, као и брдо камења коjе су после тога усташе гурале у јаму. Наиме, пребиловачка нејач jе падала на гомилу лешева претходно бачених сарајевских Срба, што jе ублажавало удар чиjе су последице лакше преживљавала деца. Иван Јовановић Црни jе сутрадан бацио две бомбе у јаму, вероватно да у околним кућама мештани не би слушали крике паћеника. Ово jе свакако било без ефекта, jер су се бомбе морале распрснути знатно пре пада на тло jаме, па су се јауци из ње чули jош 7 дана.

Наредних дана и недеља, све до 28. августа у Пребиловцима (коjе хрватске власти колонизују усташким породицама и мењаjу назив места у Ново Село) и околном терену, усташе организуjу хаjке на преостале Србе. Масовна убиjања су вршена на Краварици код Меданових кућа, поред језера Шкрка, у долу испод села, на Гостиљцу и поред бунара у Брегави, засеоку Брдо, сеоском гробљу, Ораховом долу… На локалитету Морин оток краj Брегаве, заклано jе 50 Пребиловчана коjи су се добровољно предали усташама, утучени сазнањем да су им целе породице страдале у Шурманачкој jами.

Према подацима хрватског оружништва (жандармерије), усташе су у августу 1941. године убиле 820 Срба из Пребиловаца. Из 51 породице нико ниjе преживео, а преживело jе укупно њих 170, од чега су њих 15 жене, девоjке и деца млађа од 15 година. Усташе су тријумфално певале:

„Павелићу, шта ћемо од Срба?
Веж’ у ланце, бацаj у Шурманце!?’, и
„Српске су се погасиле свиjеће,
Упалит’ се више никад неће“.

Сведочанство о усташким злоделима

Дубравско село Опличићи коjе се налазе поред пута Чапљина-Столац, било jе мета усташке акције у исто време кад и Пребиловци. У овом селу убиjено jе око 160 Срба, углавном мушкараца стариjих од 15 година, али jе међу жртвама било и жена и деце. После мучког препада од стране комшија муслимана и Хрвата, опличићки Срби су прво затворени у зграду Дуванске станице на Домановићима. После понижавања и премлаћивања, везани жицом по двојица, камионима су спроведени до jаме у оближњем Бивољем брду, у коjу jе већ био бачен велики број Срба о Видовдану и после њега.

Како се jама налази стотинак метара од пута за Мостар, бацање jе вршено ноћу, у мањим групама. Злочинци-јамари били су комшије, познаници жртава. Бацање у јаму преживели су Мирко Ијачић и Јово Пелкић-Кнез, пошто су пре бацања успели да ослободе руке и њима се задрже за камење и корење, при отвору jаме. У јаму jе добровољно отишло и неколико девојака и жена, желећи да тако поделе судбину са браћом и очевима, односно синовима и мужевима. Мањи број Срба из Опличића jе, у овом периоду, убиjен у jамама Кукауша и Звекалуша у Дубрави, код самог села и на другим местима.

Клепци и Тасовчићи, из коjих jе о Видовдану, већ било убиjено доста Срба, са усташама на кућном прагу и под перфидном и крвавом прозелитском мисиjом дон Илиjе Томаса, жупника жупе Срца Исусова у Клепцима, заклетог усташе од 1937. године и усташког повереника за Столачки срез, мирно су чекали дан свога погубљења.

Дон Илиjа и остали из усташког стана, одлучили су да то буде понедељак, 11. август, пошто претходног дана, оваj жупник-усташа Србе буде превео у римокатоличку Цркву. План jе био да се тога дана потпуно истребе Срби у Чапљинскоj општини. Из кућа су истерани у свануће, а затим, у пратњи усташа, пешице одведени у силос у Тасовчићима. Стариjе жене коjе нису могле да пешаче, њих девет, убиjене су одмах у Клепцима, па jе свима постало јасно шта их чека. Усташе у силосу, пред очима маjки, супруга и деце, везуjу жицом одрасле мушкарце, са рукама на леђима. То чини познати крволок Мато Андрун- Вук, из Домановића, уврћући жицу док се не уреже у месо, а затим jе по жици и рукама ударао клештима.

Када су везани Срби тражили да им врате капе, коjе су им пале са глава приликом везивања, усташе су почеле да им се гласно смеjу и подругују: „Шта ће вам капе, када вам иду главе!“ Више усташа крвнички jе тукло младића Косту Мандрапу, из Клепаца, пред пет његових сестара, коjе су покушавале да заштите брата јединца, те су без страха настртале на усташе. Коста се јуначки држао, псуjући усташе, а славећи Србиjу и Русиjу, па му jе усташа Иван Боровац-Ђондро кроз уста зарио баjонет у грло.

Усташе, личним интрвенцијама, ослобађаjу из силоса неке одрасле Србе из Тасовчића, а затим из неразjашњених разлога и све жене и децу већ осуђене на смрт. Све одрасле мушкарце из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Почитеља, Чапљине, као и већину из Тасовчића, везане, камионима, одводе до jаме Бивоље брдо, у коjу их живе бацаjу. Побегао jе само младић Никола Пухало (Страхинић) из Лознице. До краjа месеца, поред убиjања преосталих Пребиловчана, усташе су jош једанпут упале у село Љубљеницу, код Стоца и преостале Србе запалили у једноj штали. Из пламена jе jедино побегла девоjчица Славоjка Вукосав.

Убрзо су Италијани поново окупирали Херцеговину, што jе, донекле, зауставило усташке покоље Срба у овом краjу. До краjа рата, усташе су из овог краjу убиле jош око 300 Срба, већином деце и жена, од коjих преко 100 у септембру 1944, у логору смрти Јасеновац. Насеље Лозница тада jе скоро угашено.

Преживели Пребиловчани су после рата имали снаге да обнове село, поново се женећи, добиjали су другу децу. Због лажног „братства и јединства“, прву децу нису смели да ваде из jаме да би их сахранили. Били су под сталним притиском УДБЕ, а титовци су им разним реформама и арондацијама одузели наjбољу земљу.

Умногоме, Савез комуниста био jе на линиjи усташких циљева, прилагођених времену, а на краjу jе и довео земљу до распада и новог страдања српског народа.

Већина jама jе 1961. године забетонирана, а поред њих jе Савез бораца подигао споменике, у виду белих, гранитних стубова, са натписима на латиници, на коjима jе писало да су ту убиjене жртве фашиста или усташа у лето 1941. године, без помињања броја и националности жртава, чак ни села из коjих потичу. Овим су били зацементирани и сви српски захтеви да се кости жртава изваде из jама и људски и хришћански сахране. За злочине у jамама мало ко jе одговарао пред судом.

После 16 година од извршеног злочина и 12 година од ослобођења, УДБА jе 1957. године организовала судску фарсу извевши пред Окружни суд у Мостару 14, од бар 150 jамара из Шурманаца, Међугорја и Бијаковића, на челу са Иваном Јовановићем-Црним, коjи jе дотле скриван у околини Суботице. Члан судског већа био jе, као поротник, Јозо Јелчић, коjи 1941. године, насељавао усташе у празне српске куће у Пребиловцима. Од ових тешких ратних злочинаца, само су шесторица осуђена на смрт, а остали на временске казне. Један jе осуђен на само три године затвора, што jе ругање правди и жртвама српског народа.

Пребиловци, коjи су после рата наставили да живе, захваљујући надљудскоj снази и вољи очева, коjи су се поново женили, са девоjкама или удовицама из суседних српских села и са њима добиjали децу, неки и у седамдесетим годинама, нису се предавали нити су заборављали своjе жртве. Њиховим примером ишла су и друга села. На сеоском гробљу су скоро сви направили породичне гробнице и на њима подигли споменике на коjима jе била написана пуна истина. Наведена су имена и годишта жртава, од кога су и где страдали, често са стиховима и порукама, коjе су сметале и властима и Хрватима, али нико ниjе смео да их дира.

Од 1974. године, родбина жртава jе почела да организовано, на датуме страдања, у колонама аутомобила, посећује jаме, пролазећи при том кроз усташка села. Ипак, од 1947. до 1990. године, ниjе дозвољавано свештеницима да на jамама служе парастосе. Пребиловчани су 6. август, датум страдања нејачи у Шурманачкоj jами, почели да поштуjу као празник. У пољу тога дана не би радили ништа, а запослени су узимали слободан дан.

Када jе, пред неизбежним сломом титоистичка власт ослабила, Пребиловчани су краjем 1989. године поднели захтев за отварање Шурманачке jаме и покренули акцију за изградњу спомен-цркве у селу, у чиjоj би се крипти сахраниле кости жртава. Придружила су им се ускоро и друга села, захтеваjући да се отворе и друге jаме и да се све жртве сахране у Пребиловцима. У правом, спонтаном и ненасилном устанку, уз изузетно добру организованост и пожртвовање, краjем 1990. и почетком 1991. године, отворене су jаме: Голубинка и jама у Бениној огради, обе jаме у Шурманцима, Бивоље брдо, Кукауша доња и горња, Хаџибегов бунар и Градина, обе jаме у Хутову, Јасоч, Поплат, Голубинка и Рудине, обе у Прењу, Звекалуша у Опличићима. Јама Гавраница ниjе била бетонирана, а кости жртава су неколико година раниjе извађене и сахрањене у Горњем Храсну. Остале су неотворене jама Барев до код Шћепан Крста, и три jаме у западноj Херцеговини: Хумац, Служањ и Церно. Мошти монаха и искушеника пренете су из jаме Видоња у манастир Житомислић, где су у фебруару 1991. године свечано сахрањене. Извађене кости усташких жртава из других отворених jама су опране и пренете у Пребиловце, где су уз даноноћно дежурство, боравиле у згради Дома културе више од 8 месеци. За то време изграђени су темељи Спомен-цркве посвећене Сабору Српских светитеља и Пребиловачких мученика, са криптом и великим мермерним ћивотом у њоj.

Уз служење Патриjарха Павла, Епископа Иринеjа (Буловића) и Атанасија (Јевтића), и свештенства, 4. августа 1991. године, темељи цркве и крипта су освећени, и мошти мученика су, после Литургије и опела, положене у велики мермерни ћивот у крипти. Овом дирљивом догађаjу присуствовало jе око 10.000 Срба, претежно из Херцеговине и велики број истакнутих личности српског народа из БиХ, Србиjе и Црне Горе. Али, све jе било под сенком претећег ратног сукоба, коjи jе наjмање био потребан Србима, а коjи нису могли да избегну. Око Пребиловаца, наоружани Хрвати већ су држали положаjе, а те вечери Радио Ватикан jе у емисији на хрватском језику, злослутно оптужио Србе да у Пребиловцима граде своjу тврђаву у долини Неретве.

Злочин над моштима мученика

Отварање jама, сахрана усташких жртава и градња Спомен храма у Пребиловцима, посвећеног новомученицима, поред старих и нових усташа, сметало jе и другима, у земљи и иностранству, чиjи jе главни политички циљ био разбиjање Југославије по авнојевским шавовима, на српску штету и несрећу.

Ови догађаjи откривали су, дотле сакривену или замагљену истину о ужасном страдању Срба у Независноj Држави Хрватскоj, чиjу су обнову многи тада спремали. Кости из jама су упозоравале да би такви планови били, не само неправедни него и опасни. Такође, тек развиjеном култу Међугорја, одједном jе запретила срамота. Испало jе да се мноштво ходочасника из целог света клањало селу чиjи су мештани, у jами поред села, затрли све маjке са децом једног другог села, само због разлике у вери, а jош су Павелићу дали 80 усташких старешина и наjокрутниjе кољаче у логору Јасеновац, какви су били Мато и Станиша Васиљ. Отварање jама нервирало jе и утицаjне припаднике авноjевско-титовских и удбашких кругова у Београду. Свима њима ниjе ишло на руку ни то што су мученичке кости из Пребиловаца отварале очи српском народу, мотивишући га на отпор разбиjању државе.Зато су се често из медиjа и са политичких говорница чуло да отварање jама подстиче српски национализам, квари међунационалне односе, узнемирава јавност, све до лажи да кости у Шурманачкоj jами нису само српске, и разних других увреда и претњи. Жртве су проглашене кривим, објављен jе рат мртвоj деци и Пребиловци су поново, од истог злодуха, осуђени на погубљење.

Срби из долине Неретве наjбоље су осећали опасност, коjа jе претила српском народу, после промена у Источноj Европи и самоj Југославији. Ипак, ни они нису могли да предвиде догађаjе коjи ће се ускоро десити. Од српских политичара, са обе стране Дрине и од ЈНА, засипани су изјавама да неће бити заборављени и незаштићени. Показало се да jе све то било без покрића, као и веровање у цивилизациjске тековине, савест западног света, снагу јавности, мећународно право и слично. Босна и Херцеговина jе међународно призната 6. априла 1992. године, када jе почео и рат. ЈНА се повукла из нове државе 19. маjа, а Србиjи су уведене санкције 31. маjа исте године. На малобројне, слабо организоване, деморалисане и саме себи препуштене Србе у долине Неретве, Хрватска jе одмах затим покренула офанзиву. Операција jе носила назив „Чагаљ“, одобрио jу jе лично Туђман, а изедена jе под командом генерала Збора хрватске војске Јанка Бобетка коjи jе детаље у вези са њом изнео у своjоj књизи „Све моjе битке“. Поред ове књиге драгоцен материjал о овоj офанзиви jе и видео трака коjу су снимили нападачи, а коjа jе истог лета доспела у Београд. Бобетко открива да у нападу на Пребиловце, Клепце и Тасовчиће учествује 156. бригада регуларне хрватске воjске и 1. бригада ХВО, као и четири диверзантске групе хрватске воjске и низ других јединица. Из видео материjала уочљиво jе и значајно учешће Парагиног ХОС-а и муслиманских зелених беретки. Ове снаге биле су распоређене у две борбене групе и требало jе да из два правца упадну у Пребиловце, са мученичком спомен црквом као главном метом, а коjу Бобетко назива костурницом. Офанзива jе почела у недељно праскозорје 7. jуна, страховитим бомардовањем поменутих српских насеља из више десетина разних оруђа коjе jе траjало сатима. На простор ових села, од свега неколико квадратних километара, пало jе за пар сати око 7000 пројектила. Истог јутра српски територијалци и већина цивила су се, уз мале губитке, повукли прво у Дубраве, а затим и даље. Хрвати тек сутрадан улазе у напуштене Пребиловце и Тасовчиће, а за неколико дана у њихове руке пада цела лева обала Неретве, са Мостаром, дубравски плато и Столац. Затечене српске цивиле, махом стариjе жене, одмах брутално убиjаjу, а затим почиње обрачун са материјалним и духовним добрима Срба. Спровођен jе бесомучно, систематски, у огорчењу што нема у рукама више живих Срба, и траjао jе недељама.

Требало jе да нестане све што jе било српско и што jе на Србе подсећало па jе уништавана и природа, а пејзажи су добиjали други, осакаћени изглед. У првом налету српска добра коjа су могла да горе су спаљена. Наредних дана и недеља, инжњеријске jединице ХВ и ХВО и позната грађевинска предузећа „Бетон“ из Метковића и „Конструктор“ из Сплита, експлозивом су рушиле српске куће коjе су у себи имале армиране бетонске елементе, цркве, манастире, гробнице, домове културе, школе, системе за снабдевање струјом и водом и друго, све до камена поред пута на коме jе неко ћирилицом уклесао своjе име. Манастир Житомислић, духовни центар херцеговачких Срба и мостарска Саборна црква, наjвећи српски храм до изградње цркве Светог Марка на Ташмајдану, претворени су у гомилу камења. Док jе у завичају све претварано у прах, пепео и дим, Срби из долине Неретве развеjали су се по целом свету као бескућници. Био jе то историјски лом и национална трагедија, незабележена од турског освајања Херцеговине у 15. веку. Затим jе око српских села, на земљи коjу су комунисти својевремено одузели, изграђено више насеља за хрватске избеглице из средње Босне.

Одмах по уласку у село, окупатор jе скоро ритуално спалио Пребиловце. На фасади последње куће, паликућа из некакве трогирске боjне, зване „Мравоједи“, оставио jе графит: „Средиjа сам што сам стига“. Лако им jе било да обаве злочиначки посао у напуштеном селу, кога jе остала да „брани“ само Драгиња Медић, стара 64 године, jедна од четири пребиловачке девојчице коjе су преживеле покољ 1941. године. Одбила jе да напусти Пребиловце, у коjима jе поново оплакала маjку и сестре, страдале у Шурманачкој jами. Мученички jе страдала од унука оних од коjих jе 1941. године избегла, а за гроб jоj се jош не зна. Окупацију и спаљивање Пребиловаца, Клепаца и Тасовчића ниjе прославила само западна Херцеговина већ и Далмација, а наjвеселиjе jе било на сплитскоj риви. Оваj догаћаj Хрвати и данас обележаваjу, под називом „Липањска зора хрватске Херцеговине“. Објављивањем у своjоj књизи десетерачког хвалоспева њему самом, под називом „Бобеткова гарда“, хрватски генерал Збора jе, заједно са своjом државом и председником, стао иза вандалских злочина у долини Неретве. Уз одушевљење због „уништења српских трагова“ народни „пјесник“ оптужуjе Србе да су покрали хрватске кости и изазвали зло позивањем Патриjарха у Пребиловце. Наводимо део:

„Док jе сунца Срби ће га клети,
Што им стуче војску на Неретви,
Спржио им Клепца и Гњилишта,
Била села сада нема ништа,
Пребиловци село на злу гласу,
Сад по њему дивље свиње пасу,
Од Храснога па до изнад Стоца,
Све спржио, не оста ни коца.“

Усташки видео снимци показују да су им сеоске куће, а поготово гробље и зидови Спомен цркве са криптом у Пребиловцима, пали у руке неоштећени и да jе над овим селом, његовим покојницима на гробљу и новомученицима у цркви, смишљено извршен монструозан злочин, без примера у историји. На поменутом снимку, после приказа усташа испред цркве, како псуjу Србе и прете да ће ускоро избити на Дрину, види се архитекта из Чапљине Зденко Вего, потомак Фрање и Јанка Веге, злогласних усташких логорника из 1941, како седи у крипти у униформи официра ХВО, са руком на макети Спомен цркве. Тако су, на српску и људску срамоту уопште, пребиловачка деца и други мученици из jама, поново пали у руке усташких злочинаца, овога пута унука оних коjи су их, једнако беспомоћне, бездушно бацили у јаму пре пола века. После тријумфалног сликања и иживљавања над костима жртава своjих дедова, савремене усташе су приступиле уклањању свих трагова цркве и крипте. Како су ове биле масивно грађене, рушење им jе успело тек из трећег пута. Експлозија се чула до Мостара, удаљеног 30 км. Механизација jе одгурала 50 метара даље смрвљене остатке храма, а терен на коме се он налазио jе насут земљом и поравнат. До данас се не зна шта jе заиста учињено са моштима новомученика. Непознати аутор „Клетве“, исклесане на споменику Огњена Ждракановића, прве усташке жртве из Пребиловаца у 1941. години, jе пре последњег рата завапио: „У беле тврђаве мермера закључаjте нам добро кости!

Могле би и мртве усташе да нам се напиjу здравља.
Не, не веруjте тишини што се уместо нас јавља!“

И заиста, пребиловачко гробље на чиjим jе споменицима била исписана истина о усташким злочинима и мртви у њему, било jе мета умоболног пира. Многе гробнице су отворене, а кости неких покојника некуда однете, других избачене и разасуте испред гробнице, а трећих спаљене у гробници. Код спаљивању, заостали су делови нагорелог скелета и месингане ручке сандука покојника.

Трипко-Трише Екмечић као жртва коjа jе избегла усташке злочине, умро jе поред Шурманачке jаме, приликом изношења костиjу из ње, у новембру 1990. године, од инфаркта, што jе својевремено било приказано на телевизији. Усташе су 1992. године, пронашли Трипкову гробницу, минирали jе и у њоj спалили његове кости, као и кости његовог четворогодишњег унука, умрлог 1984. Спаљене су и кости Раде Медана, Ристе и Маноjла Шарића… Споменици коjи су остали, „стрељани“ су усташким рафалима, а све фотографиjе покојника су однете. Читав атар Пребиловаца jе, на разне начине оскрнављен и опустошен. На простору где се налазила Спомен црква и на делу самог гробља заснована jе депонија наjразличитиjег отпада коjа jе недавно уклоњена. Осујећена jе обнова села тако да се у њега вратило само око 15% предратних становника. Долина Неретве данас jе сва у знаку победе злочина и потпуне експлоатације геноцида над Србима. Само уз памћење и поштовање своjих Светих мученика, љубав према своме народу и завичају, уз спремност на одређену личну жртву Срби могу да се обнове и опстану у овом страшном, али и дивном краjу. Тога има, Богу хвала. Ако jе до сада пропуштено, предстојећа 15. годишњица од прогона и пустошења jе прилика, да званично позвани у српском народу од Хрватске и Босне и Херцеговине затраже да се објави истина о судбини моштиjу новомученика из Спомен цркве у Пребиловцима и да се материјално помогне повратак прогнаних на вековна огњишта.

Пише: Миле Прибиловић

Извор: Јадовно

 

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. Goran Tomic каже:

    Istina koja para dusu…. Hoce li se bog smilovati rodu nasem ili ce nas u iskusenja i dalje gurati, videcemo.!!!! Ziv nam bio Mile Pribilovicu !!!!

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.