Песму Рускаја (Песма о соколу) Максима Горког превео је краљ Александар


Први превод Горког на наш језик била је његова „Песма о соколу“ коју је превео и објавио 1900. Никола Николајевић. Ту исту песму много успешније, превео је, боље рећи препевао и краљ Александар али је тај његов превод објављен тек после његове смрти 1935. године у „Календару“ Кола српских сестара. Младалачке године краљ Александар провео је у Русији и сасвим је природно да је добро савладао руски језик. Међутим, не зна се зашто се поред толико великих руских песника одлучио да преведе Горког, већ тада познатог радничког борца и пролетерског писца. Представљамо вам песму у оригиналу, у изведби Дарка Рундека и доступном препеву:
Рускаја (Песма о соколу)

„Умиреш ли?“
„Да, умирем!“
Одговори соко, дубоко уздахнувши.
„Славно сам проживео свој живот!

Ја познајем срећу! Храбро сам се борио!
Видео сам небо… Ти га никад нећеш видети из такве близине!
Ех ти, бедниче!“
„Ах, што је небо? Пусто мјесто… Како да тамо пузим?
Мени је овде прекрасно… топло и влажно!

Одговори Уж¹ слободној птици и насмеши се у души
над њом ради изговорених увреда.
И овако помисли: „Летео ти или пузао, крај је известан:
сви ће у земљу лећи, све ће се у прах претворити…“

Соко крикне: „Ох, кад бих се бар још једном винуо у небо!
Непријатеља бих притиснуо к ранама на грудима
и он би се удавио у мојој крви! О, срећо битке!

А Уж промисли и предложи слободној птици:
„А ти се довуци до руба литице и баци се у понор.
Можда те крила подигну и проживиш још мало у својој стихији.“

И он крене, рашири крила, удахне пуним плућима,
севне очима и баци се.
Брзо је падао, ломећи крила, губећи перје…
Струја потока га је прихватила и,
оправши крв, оденула у пену, однела у море.
А морски су се валови јаучући разбијали о стење…
И тело птице се изгубило у морском пространству.

„Умиреш ли?“
„Да, умирем!“

¹Уж – врста змије

Соко

Соко

Руская (Песня о соколе)

— Что, умираешь?
— Да, умираю!
— ответил Сокол, вздохнув глубоко.
—Я славно пожил!.. Я знаю счастье!.. Я храбро бился!..
Я видел небо… Ты не увидишь его так близко!.. Эх ты,
бедняга!
— Ну, что же — небо? — пустое место… Как мне
там ползать? Мне здесь прекрасно .. тепло и сыро!

Так Уж ответил свободной птице и усмехнулся в душе
над нею за эти бредни.
И так подумал: «Летай иль ползай, конец известен:
все в землю лягут, все прахом будет…»
Но Сокол смелый вдруг встрепенулся, привстал
немного и по ущелью повел очами.
Сквозь серый камень вода сочилась, и было душно
в ущелье темном и пахло гнилью.

И крикнул Сокол с тоской и болью, собрав все силы:
— О, если б в небо хоть раз подняться!.. Врага прижал
бы я… к ранам груди и… захлебнулся б моей он кровью!..
О, счастье битвы!..

А Уж подумал: «Должно быть, в небе и в самом деле
пожить приятно, коль он так стонет!..»
И предложил он свободной птице:
— А ты подвинься на край ущелья и вниз бросайся.
Быть может, крылья тебя поднимут, и поживешь ты
еще немного в твоей стихии.

И подошел Сокол, расправил крылья, вздохнул всей
грудью, сверкнул очами и вниз скатился.
Он быстро падал, ломая крылья, теряя перья…
Волна потока его подхватила и, кровь омывши, одела
в пену, умчала в море.
А волны моря с печальным рёвом о камень бились…
И трупа птицы не видно было в морском пространстве…

— Что, умираешь?
— Да, умираю!

Превод: Ta Irinka

 

Извор: Србин инфо

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.