Мирослав Крлежа о Ватикану и Хрватима

„Рим продаје дим вјековима, а у врху Рима није било већег смрада на свијету… Ватикан је досљедан и хладнокрван непријатељ нашег народа… Хрвати кроз хиљаду година траже себи господара, да над њима завладају… хрватство тражи некога да му се подреди, да потпише с њим уговор и да се онда буни против тог уговора… У осамсто година – тридесет дана хрватског суверенитета, то је читава хрватска биланца… дођите и владајте над нама, јер смо неспособни да сами собом управљамо!“ – део је оштрих критика које је Крлежа изнео према Ватикану и свом народу.
Мирослав Крлежа, 1948

Мирослав Крлежа, 1948. фото: Милан Павић

У тексту „Прије тридесет година“ из 1947, Крлежа пише:

Рим продаје дим вјековима, а у врху Рима није било већег смрада на свијету… Ми смо свеукупној нашој интелигенцији говорили да за хрватски народ нема другог ријешења него да се одреди и координира спрам осталих, балканских сељачких народа, а нарочито спрам српског и да у солидарној заједници с њима приступи преиспитивању својих такозваних западњачких и латинских културних прдрасуда и обмана.

У првом реду ми смо то говорили нашем клеру и господи бискупима: верујте господо, шта хоћете и како хоћете, али не верујте, да вам ми верујемо да ви радите у интересу нашег народа! Ви верујете у интересу Ватикана, а Ватикан је досљедан и хладнокрван непријатељ нашег народа.“

Мирослав Крлежа у тексту „Неколико ријечи о малограђанском хисторизму Хрвата уопће“ из 1926. Крлежа бележи:

У вријеме последњих тристо година, од Јураја Крижанића, првог пансалвена (1618.-1683.), до последње видовданске фазе (1918.-1926.) хрватство показује све симптоме једне народности, која нестаје. Све то настојање хрватске народности у последњих тристо година и све оно хаотично збивање за првих девет вијекова, сав тај проблематичан напор да се хрватство отме ротацији око туђих осовина, све то остало је до данас углавном без резултата…

Хрвати кроз хиљаду година траже себи господара, да над њима завладају. Од мађарског Коломона (г. 1102.) до крижевачког састанка године 1526. (када пада први предлог за кандидатуру Хабсбурга а папски посланик у Будизму то правило зове `тражењем другог господара`, trovarsi’altro signore’, од борбе с Мађарима до наших дана увијек једно те исто: хрватство тражи некога да му се подреди, да потпише с њим уговор и да се онда буни против тог уговора…

У осамсто година – тридесет дана хрватског суверенитета, то је читава хрватска биланца… дођите и владајте над нама, јер смо неспособни да сами собом управљамо! Напор, дакле, да се хрватство отме ротацији око туђих осовина, остаје до данас јалов.“

Мирослав Крлежа

Тито и Крлежа

Тито и Мирослав Крлежа у Народном позоришту 1967. (оригинал фото: Стеван Крагујевић), Фото: Википедија

Неколико детаља из идеолошке и политичке биографије Мирослава Крлеже

Мирослав Крлежа је био хрватскии југословенски књижевник и енциклопедиста. Општи талас националног и општејугословенског расположења уочи ослободилачких балканских ратова понео је и младог Крлежу, и он је, као и под кровом аустро-мађарских војних школа, убеђено очекивао национални преврат који ће остварити идеју југословенског уједињења.

Са таквим осећањима он је прешао у Србију с намером да као добровољац ступи у њену војску. Али српске војне власти нису разумеле младог националисту, па су га после хапшења и многих сумњичења предале аустријским властима у Земуну. Осумњичен, после тога, да је српски шпијун, Крлежа је поново ухапшен, лишен чина и, кад је отпочео Први светски рат, послат на Источни фронт као обичан војник.

Његова лична драма, као и трагични догађаји у светској ратној катастрофи, развејали су његове младићке илузије, и он отада покушава да судбину јужнословенских народа сагледа у идеалима социјалистичке идеологије. Некада страсни обожавалац „Душанових чета“, „белих орлова“ и пијемонтске улоге Србије у остваривању националног сна и уједињењу, постао је песник „свете комуне“ која је уз тријумфалну хуку звона обарала круне и престоле.

Његов Предговор „Подравским мотивима“ Крсте Хегедушића (1933) довео је до разилажења с политиком комунистичких партија у уметности и књижевности, садржаном у „теорији одраза“ Тодора Павлова. Ни његово лично пријатељство с Јосипом Брозом није помогло да се спор превлада.

Када је 1941. дошло до слома Југославије, стварања Независне Државе Хрватске и комунистичке оружане побуне након немачког напада на Совјетски Савез, Крлежа се није придружио својим идеолошким друговима. Цео период грађанског рата 1941—1945. провео је у Загребу, у строгој ћутњи, под заштитом власти Независне Државе Хрватске. Власти су му предлагале и сарадњу, али ју је он у два разговора са Павелићем избегао, бојећи се освете комуниста.

Након рата неко време био је изолован од комунистичке власти којој је желео да се покајнички приближи, па се чланком „Стаљинска побједа пред Москвом“ (у „Борби“ 1946) придружио легији понизних писаца који су славили Стаљинов гениј, а одмах после Резолуције Информбироа 1948. иступао је у осуди свега што је само годину дана раније уздизао до звезда.

Показавши тако спремност да служи владајућој партијској политици, стекао је наклоност и оних људи у власти, који су дотад предњачили у осуди његовог „издајства“. 

Лука Мичета, фељтон „Српско питање (2) – Право на државу„Нин“ 7.2.1992, стр. 61

You may also like...

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.