Како је и када установљавано петнаест великих хришћанских празника


Данашњу основицу календарског празновања у Срба чине петнаест великих хришћанских празника, у које се броје осам Христових (Божић, Богојављење, Сретење, Цвети, Спасовдан, Тројице, Преображење, Крстовдан), четири Богородичина (Рођење, Ваведење, Благовести, Успење), два Претечина (Ивањдан, Усековање) и један врховних апостола (Петровдан), а над њима је, по учењу Цркве, празник над празницима Петнаест великих хришћанских празника – Ускрс.
Хришћански празници

Хришћански празници

У цркви се још као велики празници броје Обрезање Христово и Покров Богородичин. Међутим, Обрезање Христово у српском народу није прихваћено, јер му је и сам обред обрезања или сунећења туђ. Празновање Покрова је особито развијено у Руса, док је оно код нас постало претежно женска и материнска светковина.

По значају се још издвајају и празници означени у календару црвеним словом – Сабор Јована Крститеља, Свети Сава, Света Три јерарха, Велики петак, Ђурђевдан, Свети Ћирило и Методије, Свети цар Константин и царица Јелена, Видовдан, Свети Илија, Света Петка, Митровдан, Свети арханђел Михаило и Свети Никола. Овом низу припада и Свети Стефан, који је трећег дана Божића.

Укупно је током године важних или тзв. заповедних празника 32.

УВОЂЕЊЕ ХРИШЋАНСКИХ ПРАЗНИКА

Међутим, увођење, утврђивање и устаљивање светковања ових празника је трајало око хиљаду година – од III до XII века, а неких и касније, док је у Српској православној цркви овај посао заокружен крајем XVIII века.

Треба имати у виду да су у првим вековима хришћани били прогоњени, јер је хришћанство, диљем Римског царства, на чијем тлу је поникло, било забрањена вера, те је природно да су своје назоре и обреде држали даље од очију јавности. С почетка је хришћанство било религија робова и сиротиње, па су се проповедници, припадници и следбеници хришћанства склањали као испосници по палестинској голети и синајској пустињи, или се скривали по римским катакомбама. Стога је природно да се у том времену не може говорити ни о устаљеном ни о целовитом хришћанском празновању, а још мање о томе да је оно имало општи народни карактер.

Први Христов празник, Богојављење, слави се од четвртог века

Тек од Миланског едикта (313. године), када је хришћанство признато као дозвољена вера, а поготову када је за цара Константина (306-337) постало званична државна религија, може се говорити о општем црквеном и народном празновању хришћанских празника. Али ни тада не свуда, јер је христијанизација Европе трајала све до XIII века.

Сама повест највећих хришћанских празника је истовремено и слика примања и прихватања новог религијског учења и, напоредо с тим, развитка хришћанске црквене организације.

Христови празници. Од свих заповедних хришћанских празника само два имају корен и предисторију у Старом завету – Пасха и Педесетница. Пасха је јудејски празник који се славио, и данас слави, у спомен избављења израиљског народа из Египта, а Педесетница или „празник седмица“, јер бива седам седмица или у педесети дан после Пасхе, светкована је као празник почетка жетве пшенице.

Изникао из Пасхе, највећи хришћански празник Ускрс, који Јудеји не признају, утврђен је са датумом и начином светковања од IV до VIII столећа. У том времену је и Педесетница, за разлику од јудејске, издвојена у празник Духова – Силазак Светог Духа на апостоле, чиме је утемељена Христова црква на земљи. Од Педесетнице је крајем IV века издвојено Вазнесење (Спасовдан) у засебан празник.

Остали и велики Христови или Господнји празници су настајали у спомен важних догађаја у животу Исуса Христа. Најраније је почела да се слави његова појава – Богојављење, као празник духовног крштења. Слављење је зачето почетком III века у Египту (215), а у IV веку је пренето у Тракију (304) и Галију (361).

Крстовдан (Воздвиженије Часног и Животворног Крста) је први пут прослављен на Голготи 335. године.

Рођење Христово (Рождество) почиње, по појединим провинцијама да се слави тек у IV и V веку. У Риму, у којем је дотад слављен многобожачки празник бога сунца, први пут је прослављено 25. децембра 354. године, у Цариграду четврт века касније (25. децембра 379. године), у Кападокији 383, у Александрији 432, а у самом Јерусалиму се празновање није усталило до средине VI века. Сретење се први пут празнује крајем IV века у Јерусалиму, у Византији 542, а на Западу ни до краја VII века није свуда уведено. Празновање Цвети је зачето у Јерусалиму у IV веку, одакле је раширено VII-IX века, а празновање Преображења је настало и раширено од VI до VII века, док је црквено усаглашавање празновања Великог петка трајало од V до XII века. Први трагови празника Обрезања Христова потичу из VIII века, а у вези су са потискивањем паганског светковања Нове године у Риму.

Богородичини празници. Празновање спомена Богородице настаје релативно касно. Први међу њима је Рождество Пресвете Богородице (Мала Госпојина), уведено у Византији и прихваћено у Риму крајем VI века, а по западној Европи је његово устаљивање провођено до IX века. Благовести и Успење (Велика Госпојина) се уводе и устаљују у VII столећу, како на Истоку тако и Западу. Празник Покрова је настао у XII веку, док се Ваведење, уведено на Истоку у VIII веку, почиње на Западу празновати тек од XIV века.

Остали велики и заповедни празници. Празници Светог Јована Рођење и Усековање се славе од IV века на Истоку, а од V века на Западу, док је светковање Сабора Светог Јована Крститеља установљено у VII веку. Празновање Сабора Светог апостола Петра и Павла (Петровдан) је установљено и раширено у IV и V веку.

У IV веку је настало празновање Светог арханђела Михаила и Светог првомученика Стефана, а у V веку Светог Димитрија (Митровдан) и Светог Георгија (Ђурђевдан). Свети Илија се налази у месецословима тек VIII-IX века. Празновање Светог Константина и Јелене и Светог Николе потиче од IX века, а од XI века Свете Петке и Света Три јерарха (1084).

За Српску православну цркву и народ од нарочитог је значаја светковање Светог Саве, словенских просветитеља Светог Ћирила и Методија и Видовдана. Свети Сава је од своје смрти (1235) слављен као светитељ, празник Светог Ћирила и Методија, као Дан словенске писмености, установљен је 1863. године, а Видовдан је унет у календаре тек 1892. године.

Дакле, устаљивање петнаест највећих хришћанских празника је трајало пуних дванаест векова (III-XIV век), а устаљивање осталих заповедних празника у Српској православној цркви, гледано од времена њеног осамостаљивања (1219), трајало је око седам векова. Саме ове чињенице довољно објашњавају зашто је у обичајном животу народа Европе, а посебно Срба, сачувано мноштво претхришћанских састојака или што је у живљењу и празновању, током минулих столећа, створен видљив слој обредне и религијске симбиозе.

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

ПОДЕЛИТЕ

2 Responses

  1. mara каже:

    Pa daleko bi pametnije bilo da imamo svoga Boga – Peruna nego ovako jevrejskog hrista , mariju i svih 12 apostola jevreja … Tuzno je da mi kao veliki evropski narod slavimo tudjega boga i tudje apostole i tudje dogadjaje … Trebali bi i mozemo lako da predjemo na nase Srpske i Slovenske bogove Peruna , Vesnu i celu srpsko – slovensku hijerarhiju … Pa valjda ce i to biti jednoga dana kada se povratimo od ovih raznih ustaskih , siptarskih i evropskih sokova i nesreca …

    • Бобан каже:

      Маро, потпуно сам сагласан са Тобом, јер ми смо веру имали и без јеврејске религије. Што се пре вратимо Вери Рода, пре ће мо се сачувати, ојачати и поштедети животе од погрома језуитског. Увек ми се једно питање мота по глави, а то је о прогоњенима…да ли су прогоњени били они који нису хтели да прихвате јудејску религију, међу којима су и Срби, или су прогоњени били „хришћани“? Шта је ту истина не знамо, а знамо оно што нам ватиканска прича пласира. Takoђе, због чега славимо Ћирила и Методија, ако смо писменост имали и пре њих?

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.