Зашто Црква не да муслиманима да буду Срби?


„Црква не да муслиманима и католицима да буду Срби. То је узрок нашег братоубилаштва.“

Горе написано је једно од најчешћих општих места у свим расправама о српском ендемском, нејединству и неслози која нас изједа. Једини проблем је што нема везе с истином. Црква није никада издала било какав документ којим одриче право иновернима да се национално осећају и изјашњавају Србима. Црква није политичка установа, а нација јесте политичка категорија. Елем, за СПЦ није проблем да се ико, био он црнац, Еским, Кинез или сами Турчин крсти и постане њен део. Лично позанјем православног монаха, потомка члана османске дворске свите и православног Персијанца, свршеног богослова. Блаженопочивши отац Сава, монах ковиљски, био је Новозеланђанин. Морамо ли се подсећати Емира Кустурице и Махмута Бушатлије? Црква брине о православнима, а не о Србима свих вера, јер она је управо Црква – заједница верних с Богом и силама небеским.
Осман Ђикић

Завет Османа Ђикића

Ко онда не признаје муслимане (и римокатолике) за Србе?

Народ.

Како су, уопште, настали муслимани на овим просторима? Доласком турског окупатора, преласком на ислам могло се сачувати или стећи нешто привилегија, понекад глава, жена, дете или кућа, а и каријера се у војсци или администрацији једино тако дала тећи. Баштиници трбухоугодија као животног идеала или латинске максиме Patria est ubicumque est bene, одрекли су се хришћанства и прихватили ислам. Тим чином, нису само променили вероисповест, што је данас интимно питање сваког човека, већ су се политички идентификовали с окупатором. Сјединили су се с турским, исламским убицама. Прешли су на страну освајача и стали у фронт против сопственог народа. Многи су учествовали у злочинима. Бивши рођаци, чак браћа постадоше део освајачке државне управе. Удружише се с онима који су нас поробили. И то из личног, најчешће, материјалног интереса. Не само у давној прошлости, већ и у Првом и Другом српском устанку и балканским ратовима муслимани су се борили против српске војске. О масовном прилажењу усташама је већ све написано.

Није ли ово легитиман разлог за презир? Какво поверење и солидарност или осећај јединства с новим муслиманима је тадашњи Србин могао да осећа? Вековима су они верни православљу остајали у положају раје, кулучили, бивали читлучени, трпели право прве брачне ноћи, данак у крви и разне друге неправде. Обнова цркава и манастира била је забрањена. Звоно није смело да звони. У Софији постоји лепа црква ротонда, близу председничке палате, сазидана је у удубљењу, јер је морала да буде нижа од Турчина на коњу (sic!).

Срби нису смели да носе оружје, да се лепо облаче, морали су да се помере с пута ако би се мимоилазили с муслиманом… О радостима набијања на колац или распродаје деце у робље по Египту и Анадолији зар треба говорити?

Дакле, у срцу сваког Србина, ислам је у нашим крајевима символ крваве турске окупације и издаје наших саплеменика. Зато Срби Муслимане не маре, не верују им и тешко их прихватају као део свог народа.

Меша Селимовић

Меша Селимовић

То је емотивна реакција, потпуно разумљива, јер је предање о изгубљеном царству остало живо и у данима најтеже патње, а те су патње биле огромне. Неко се, да би их избегао, потурчио, а неко је трпео, издржавао, робовао, али опстао у српству и православљу. Како сад од њега очекивати да Турчина или потурчењака узме и осети за брата?

Ипак, време лечи и најболније ране. Данас ми знамо за примере многе муслиманске интелигенције одушевљене за српску националну идеју из времена аустрисјке окупације Босне и Херцеговине. О томе доста пише професор Салих Селимовић који наводи истакнуте умне муслимане српског националног осећања какви су Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али-Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.

Као разуман човек, ја схватам да су потомци потурчених Срба своју нову веру заволели и да не могу, чак и кад би знали да су пореклом Срби, прећи у православље из национално политичких разлога, јер је православље вера, а не нација. То их, ничим не спречава, да уколико желе буду Срби муслиманске вере.

И ми Срби ваља једно да рашчистимо. Православље није допуна српском националном идентитету, није обележје српства, него је вера, много важнија од било ког националног и политичког осећаја или ентитета. То је вера у живог Бога, који ће нас, ако достојни будемо, узети у своје царство и живот вечни. Човек има право да верује или не верује по свом унутрашњем осећају. Не треба никога терати у цркву и православље. Истина је откривена, ко има уши да чује нека чује, а ко има очи да види нека види. свако ће дати свој одговор у дан Суда. Нација је земаљска категорија. У царству Божјем нација неће бити, као ни многих других идентитета који су нам овде, на земљи, важни.

Омер-бег Сулејманпашић Скопљак

Омер-бег Сулејманпашић Скопљак – Лети пјесмо!

Када је ово речено, сасвим је јасно да Србин може бити било које вере или без вере. И такав, он може бити политички врло користан и добар Србин. Ако би Србија успела да пробуди српство у овдашњим, рашким муслиманима, то би одмах елиминисало могуће жариште и средствопритиска на државу у рукама страних сила од утицаја и интереса. Када би се тај процес прелио и у Босну корист би била вишеструка.

Зато, морамо потиснути оправдани бес због средњевековне издаје и почети систематичне, озбиљне напоре у науци, образовању, култури, медијима, политици, на друштвеним мрежама… за враћање српског националног осећаја код овдашњих муслимана. Ту не треба жалити ни средства и привилегије. Ваља преписати турски модел, па и личним интересом мотивисати поједине угледне муслимане да се јавно одреде као Срби, што би могло, дугорочно, покренути један ток.

Озбиљне државе озбиљно планирају. Уместо финансирања педера, лезбијки, људскоправашких јакобинаца, родних феминисткињаи осталих сорошоида, ваљало би финасирати овај национални пројекат од кључног значаја. Иако ће многом читаоцу идеја изгледати неизводљиво, уверен сам да није тако, јер у политици нема коначних решења, околности се мењају, а прегаоцима Бог даје махове.

Остоја Симетић

Извор: Српски Културни Клуб

ПОДЕЛИТЕ

4 Responses

  1. Zoran S. каже:

    Sa muslimanima je isto (ili slično), kao sa većinom Hrvata, dva su osnovna razloga promene vere: sačuvati glavu ili se okoristiti!
    Oni koji su se okoristili, pa i njihovi potomci sa istim osobinama, nikada ne mogu prevazići taj „problem“, usadjen u njihovoj psihi! Dok kod ovih drugih, svesnih moranja, ima i boljih Srba nego li nekih pravoslavnih!
    Interesantno je, da je sam Vatikan, odnosno Rim i katolička crkva, uradila MNOGO TOGA, na dolasku islama u Evropu, više vekovnim slabljenjem „Vizantije“ odnosno pravoslavnog Istočnog Rimskog Carstva! Čak i po dolasku Osmanlija na Balkan, nastavilo se sa pokrštavanjem i u katoličanstvo i u islam! Jedno vreme su to bili Srbi sve 3 konfesije, a potom je došlo do pohrvaćenja, a potom pod Bečkom upravom (za vreme aneksije BiH), „proizvedena“ je bosanska nacija!
    I protiv ovog akta, Vatikan nije imao ništa protiv, šta više, svojim falsifikatima je doprineo da u školstvo na Balkanu, pa čak i u samu Srbiju, dospeju mnoge istorijske neistine, a da se prikriju istine!?!

  2. T каже:

    Dosta naivno razmišljanje. Muslimanne može da bude Srbin iz prostog razloga što islam nije religija nego politička ideologija pod maskom religije (kult) . Musliman stupanjem u islam menja ime, menja identitet, postaje član muslimanske ume (ummah) koja je njegova nova nacija.

  3. Alex K каже:

    U potpunosti se slazem sa navedenim tekstom.

    Trebamo uzeti neke neosporne cinjenice u obzir. Na zapadnom Balkanu vlada jedan unikatni drustveni fenomen,
    za koji neznam da li postoji bilo gdje u svijetu, a to je da vjeroispovijest uvjetuje nacionalnu pripadnost.
    Vjera i nacionalnost su dva razlicita pojma koja se ne bi trbala mjesati.
    Mi Srbi smo zbog toga pretrpjeli ogromnu stetu.
    Danas se smatra da su Srbi vjerski monolitan narod. Medjutim tko malo bolje zaviri i prouci historiju
    vidjet ce da su Srbi bili sve samo ne vjerski monolitni, odnosno da je pravoslavlje bilo
    dominantna ali ne i jedina vjera medju Srbima.

    Npr. jos u 19.stoljecu bilo je normalno da se covjek moze izraziti kao Srbin po krvi a katolik po vjeroispovjesti.
    Brojni su slucajevi kod mnogih velikih i skolovanih ljudi o kojima je mnogo pisano.
    Danas se tako nesto smatra apsurdno i nezamislivo.
    Biti Srbin katolik ?!?! Danas neprihvatljivo a nekad nista neobicno.

    Ako idemo jos dalje u srednji vijek u predtursko doba jasno se vidi da su se najmanje cetri vjere
    nadmetale medjusobno jedna sa drugom medju Srbima.
    Starovjerstvo (paganizam,mnogobostvo), pravoslavlje, katolicanstvo, bogumilstvo,,,,

    Mislim da je ta tema prilicno zapostavljena odnosno da je nametnuta slika o vjerskom monolitizmu
    koja je forsirana od strana razlicitih grupa i organizacija kao sto su Austrougarska monarhija,
    karolicka crkva, pravoslavna crkva, dinastija Karadjordjevica, savez komunista Jugoslavije…

    Pokusao sam da budem kratak ,ali uvijek volim cuti dobre aargumente.

    Podrav svima!

  4. Слободан каже:

    То је већ покушавано и није дало резултате. Сви горе побројани су били муслимани по рођењу. Било је и католика. Касније су сви они више нагињали агностицизму, били учени људи. Ретко ко од њих је доследно практиковао верске обичаје. Више фолклорно и номинално. Обзиром на корпус српске интелигенције тог доба била је част припадати таквој елити и народу. Православна светосавска вера је народна, вера слободе. Она је сачувала српски народ и његову културу од нестајања и заборава. Требало је следити пример Грчке и Израeла и прогласити jе државном религијом, што је она и била до 1918. Срби су постојали и пре хришћанства, али шта знамо из тог периода, само фрагменте који не могу кохезивно деловати на српски род. Језик, писмо, обичаји и вера је оно што чини један народ. А Светосавље све то држи на окуп и чува. Данас нико не брани људима да се декларишу као Срби без обзира на веру. Они који то желе из срца а не из неке користи узимају и веру. Пример су Гујон, поменути Кустурица и други. Они знају какву она улогу има код Срба.

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.