Реч у славу Србије – Жан Дитур

5 децембра 1996, за време годишње седнице Француске Академије, Жан Дитур, њен члан, је прочитао говор чији су изводи објављени у листу “ЛЕ ФИГАРО” од 17 децембра исте године под насловом “Похвала Србима”. Цео текст говора је публикован марта 1997 у књизи “Скандали и похвале” у издању Фалоис ејџ хоме.

Француски академик Жан Дитур

Француски академик Жан Дитур; фото: Србин Инфо

Већ пола века пуританска мисао опседа Земаљску владу која свету намеће искључиво своје нехумане законе и своја правила савести. Суштина тог духа је давање апстрактних дефиниција о добру и злу уз слепо веровање у сопствену непогрешивост и одсуства најмањег напора у покушају да сагледа димензије хипокризије у којој се налази.

Под таквом моралном диктатуром једва и да постоје могућности уочавања чињенице да правда почиње да напушта табор победника. Она је ту и до сада била затвореник, сапета, под брњицом, заробљеник и застава у исто време. У њено име се потпуно мирне савести докрајчава судбина побеђеног поготову ако се овај дрзне да не призна своју грешку или се на препознатљив начин не префарба јарким бојама или се усуди да направи потез којим би постао различит ономе који је већ газда, који располаже пуританским убеђењем, који је, пошто је победио, „најбољи”, што човечанство мора прихватити као једини модел. „личи на мене или умри, каже газда, јер који на мене не личи ђаво је и једино заслужује да буде збрисан са лица земље, послат у пакао, претворен у ништавило”.

Маса, односно јавно мњење, никада сама по себи није знала куда иде, одувек је постојала потреба да јој се назначи пут ангажовања или, боље речено, правац напада. Када газда изјави: „oвај овде је добар, а онај тамо зао”, маса поздравља доброг, а каменује оног другог.

Никада у историји није било толико дубоког ропства савести колико је то данас. То произилази, евидентно је, директно из моћи средстава пропаганде или тровања која од дана нашег рођења до дана данашњег представља невероватно успешан чин непрестаног усавршавања.

ТВ линч

Нико међу нама није упознао свет тишине наших предака без поседовања смисла за знатижељу или спремности за напор одласка на места где су трибуни, политичари, агитатори практиковали уметност говорништва.

Да би се у XIX веку дошло до линча требало је имати убедљиве доказе, дијалектички след мисли и елоквенцију. Данас је само једна слика са ТВ екрана сасвим довољна. Она се приказује десет пута, двадест пута милионима некритичних људских душа и та фрапантна слика, пропраћена одговарајућим коментаром ствара јавно мњење. Горе него мњење: она суверено одређује зло и добро. Није важно што она сатире жртву правећи од ње страшног џелата, важно је да то нико не проверава. Некада је чак улазила у људске главе преко ушију. Прогрес науке и техничка достигнућа чине да она данас стиже и преко очију. Сваки човек је постао мали Неверни Тома који верује само у оно што види, а оно што види није истина.

Ове су манипулације биле безбројне у последњем полувеку, толико су биле у употреби да је било неопходно наћи праву реч којом би се ближе означио њихов појам будући да дотадашњи речници о томе нису давали довољно информација.

Када се за одређени појам, утврди да се не може именовати онда се каже да је морал капитулирао, или да се безимена појава толико проширила да се човек више не може правити како је не примећује, она постоји на исти начин као сентимент, закон, срећа, методологија; она чини део људског универзума, улази у живот, са њом се мање или више усаглашава…

И то је заправо пут стварања речи „дезинформација”. Речник званично признаје њено постојање 1954. године дајући следећи опис тог појма: „ Коришћење технике информисања, нарочито информисање маса ради наговора или навођења на погрешан закључак, изврнути чињенице”. Глагол „дезинформисати” још је експлицитнији. Он се званично појављује 1959. године и према истом речнику значи: „Информисати на начин да се сакрију извесне чињенице или да се фалсификују”.

Званична дезинформација

Да би дезинформација била ефикасна важно је да се ни у најмањем облику монопол над њом не препусти личној иницијативи, односно новинарима, интелектуалцима, књижевницима; нестабилним личностима са којима увек постоји ризик од њихових скрупула савести или изненадне жеље за храброшћу, што би ипак била само њихова тренутна ћуд. Они би на крају крајева, и поред сопствених предубеђења, схватили да су изабрани за сарадњу само подсмеха ради. У свему овоме, како се то данас каже, постоји и „хумани фактор” против кога је тешко бити без потпуног познавања ствари.

Дезинформацији се даје званично обележје успостављањем међународног трибунала са седиштем у помало заборављеном и донекле досадном градићу северне Европе. Не ради се, додуше о преком суду какви су некада стварани у топлијим крајевима као Ређено де Калабре, Делфи или Монте Карло. Данас, дакле, морал долази са хладних страна и са севера. Ништа не може бити озбиљније од магле Серпентиона, фламанских канала, влаге у костима и холандских ветрењача.

Међународни трибунал додељује Нобелову награду за ратни злочин против човечности, Нобелову награду за геноцид појединцима чија је основна грешка да се не свиђају снагама које владају светом и које желе да их прегазе, наравно уз уважавајући претекст.

Реално животна врлина не би смела дозволити луксуз да се изгуби у овим процесима, који се у основи не разликују од оних у Москви, а који су, опет, само копије Париских процеса из 1793. године.

Најпоучнији пример тих процеса је онај који се примењује на Србе из Босне као да су они једини кривци за грађански рат у Југославији, иако би баш они, можда, могли бити народ на највећем искушењу, народ који је доживео највеће трагедије, како у својој даљој тако и у недавној историји, народ чији су храброст и осећај части нешто што једва личи на ово наше данашње време.

Српски грехови

Зашто су баш Срби изабрани, зашто им је натоварен сам грех овоземаљски, зашто су оптужени за неопростив ужас иако се зна да су баш они мање грешили од осталих и, ако је и било недела са њихове стране, то се дешава више из права на легитимну одбрану него са предумиђљајем.

Постоје, међутим, људи који другима узимају за зло што не желе да умру. Срби су од ових других. Неколико векова Турци су их присиљавали да пређу на ислам и у томе нису успели. Аустроугари су Србе стерилисали, усташе масакрирале. Конференција на Јалти их је испоручила комунистима, обезглављени су дикатуром Хрвата Тита и још увек су ту, истрајни у своме бићу, настављајући да одржавају у животу ту осетљиву бескрајну драгоцену ствар, као што је дух нације.

Филозофи, интелектуалци, професионални хуманитарци, владе, Уједињене нације, Хашки трибунал, цео свет притиска Србе, убија их или их само клевеће. Како је могуће да се правда не усуђије да посети и Србе? Како врлина, без обзира колико је слепа, не крене ка њима који су сами против Универзума и који, можда баш због тога имају право да буду и против универзалног.

У име права човека

Зашто су Срби изабрани за жртвеног јарца? За неке од могућих скривених мотива, као што је врлина, без обзира на њену просетљивост и природну бистрину, објашњења се морају тражити до краја, до пуне њихове идентификације, ако не и до суочавања са њима самима.

Најуочљивији од тих мотива је што Срби нису људи бонтона, односно нису на врху политичке моде за ову годину. Они имају три порока од којих је први да се налазе у положају сељака који брани своје парче зиратне земље, а то је данас најмање нобл у очима светског јавног мњења, које тражи борбу за идеје, а не за парче зелене баште, или тамо неку стару црквицу у руинама.

Њихов други порок је што су хришћани, што је већ постало дегутантно за западну мисао, која се врло добро прилагођава будизму, исламу, анималистичком празноверју и, у име права човека, ничице простире пред чинима против урока афричких врачара. Али зато нема ни трунке милости према онима који се позивају на Христов крст.

Трећи грех Срба је вероватно најтежи за опрост, без обзира што се скоро никада јавно не помиње. То је грех што су Срби одувек искрено исказивали веома блиске пријатељске односе са Француском, што им је Француска донедавно и узвраћала, Срби су са нама победили 1914, у рату о коме се више не говори, чији се трагови бесомучно уклањају, који се заодева новим одорама са циљем да се докаже како слава стварања модерног света не припада ником другом до пуританском екуменизму.

Срби су били наши компањони, наша браћа по оружју. Само из тих разлога они би за нас морали бити светиња. После четрдесет година ропства њихов први гест је био да се обрате нама, да нас подсете на старе везе. Врлина би нас морала нагнати да прихватимо њихову страну чак и да није боља од других учесника у рату, да се слепо определимо за њихову ствар без освртања на оптужбе које им се упућују.

Они, међутим, који су изабрали улогу судије Србима били су далековидљивији. Није им промакло да, осуђујући тај народ, ту нацију која покушава да преживи и у томе се сналази како зна и уме, народ који ће по логици ствари прву индиректну помоћ затражити баш од Француске, те судије нису погрешиле у претпоставци да Срби неће код нас наћи довољно врлине да се солидаришемо са старим пријатељима.

Њихове рачунице, нажалост, нису биле погрешне. Одувек је овде био део иностранства или, ако је то по вољи, један део одрицања сопственог бића, који је најјачи и који нас, када се о томе ради, повуче у активности или настојања која су за жаљење када врлина поново освоји наша срца, каже на крају француски академик Жан Дитур,

Жан Дитур (1920-2011), плодан романописац и хроничар текућих збивања, члан Француске академије (бесмртника) и почасни члан САНУ.Чланак у целини објављен у листу „Le Figaro” – Француска, 17.12.1996. Цео текст говора је публикован марта 1997 у књизи “Скандали и похвале” у издању Фалоис ејџ хоме.

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.