Из историје трагичног Косова


ИЗ ИСТОРИЈЕ ТРАГИЧНОГ КОСОВА

„Трагедија Српског народа на Косову
је једини, изгледа, континуитет који имамо“.

Песник Слободан Ракитић

Ако је и по чему Косово јединствено у историји Српског православног народа, онда је то по својој непрекинутој трагичној историји. У том смислу, Косово је символ нашег народа, његовог идентитета и континуитета. Јер, по речима једне од најмудријих Српкиња, Исидоре Секулић, „Српство, то није хлеб и школа и држава, него је Косово; а Косово је гроб, гроб у који је све закопано; а васкрс иде опет преко гроба: „Васкрсење не бива без смрти“.

Косово је, за нас православне Србе, заиста једна непрекидна и непрекинута трагична историја страдања. Трагична ипак у смислу хришћанском, а не античком, јер наше косовско страдање није било и, надамо се, неће бити безизлазно и бесмислено. За хришћане, страдање увек води у васкрсење, у очишћење и искупљење. Овим спасоносним садржајем својим, страдање ипак није лишено своје горке трагике, своје тешке некад наизглед бесциљне патње. Зато је било, и јесте, тако тешко за све нас страдање наше браће Срба на Косову и Метохији, кроз векове, и данас. Надамо се, међутим, да, као и раније, тако и садашње страдање Срба – на Косову није без излаза и без наде васкрсења.

У нади васкрсног избављења, опроштења и ослобођења од безумља и бесмисла садашњег прогона Срба по Косову и Метохији, подсећамо овде на поједине моменте сличног страдања косовско-метохијских Срба од прошлог века до данас.

Игуман дечански Серафим Ристић пише у своме „Плачу Старе Србије“ (била је то народна жалба тадашњим турским властима, коју је игуман затим и објавио у Земуну 1864. г.):

„Пећ и Пећска нахија је под бичом; неописана и из дана у дан гомилајућих се злоупотребљења са стране Арнаута, и то без икаквих грешака, на правди Бога непрестано стење, и на очи већила и паша (тј. тадашњих власти) у сужањству горку судбину своју оплакује… Побројати сва зла и неправде само овој нахији чињена, требало би године да протекну па да се она изброје…

„Ни саме светиње од зликоваца на миру нам не осташе. У селу Белом Пољу близу Пећи, црква као највеће благо би нам поарана и из ње 40 ока воска, и црквене књиге, кандила од срме 18 комада бише однешена. Извршење овог злочинства би усредоточено од Раме Жити и овога дружине из села Истинића.

„Ни оно што нам је ферманом (законом) дано, зликовци нам уживати не даду. Ево доказа овоме. Белопољска планина, поред права на сопственост, још нам је и ферманом на уживање дана, ком ферману Арнаути Језеркићани претпоставише вољу своју, па нам насилно то уживање отеше, спаливши нам у истој постојећих седам станова (колиба), а и једног човека у том нападају ранили су. За обезбедити право своје тужили смо се у Пећ, за коју тужбу пошто сазнаде, Бајрам Ефендија Пећанац добивени ферман, начином пустаијечким одузе нам и уништи, а посредством овог, кад сазнаше још и зликовци Ерзенићани, за освету нама, дошав у село, шест девојака запљачкају, учинивши са њима свако насилије. А поред овог неописаног злочинства, не десивши кмета Милету код куће, брата му Андрију убију, Стојанова оца Арсенија уби Јусуф Алија, Филипу Мутавцији отеше сестру, а и брата му Луку живота лишише. Једна сирота женска из Колашина (Ибарског) би од зликоваца Шурлан Коке убијена. Дошав Павловој кући Арнаути и Латини из Истинића, и по бегству овога у манастир Дечане, отерају му 50 брава оваца, 100 коза, 12 крава, за коју поару Павле се тужио Ријад бегу. Арслан (жандар) пашин, Махмут Беговић, лопове је ове Арнауте поватао, и у апсу неколико дана држао, а пошто од њих би подмићен, отпусти их.

Учинивши ово, страдајућима је зла удвостручио, што бивши у злочинству уваћени лопови из дана у дан све већа безакоња чине, да су у последње време отпочели страдајућој раји (Србима) и сам живот одузимати, чему је доказ смрт Павловасина… Ливаде манастира Дечанима принадлежеће, насилно од истог (манастира) отевши Арнаути, продадоше Алил аги Шеремету Пећанцу“.

*****

За непуно пола века касније од овог сведочења игумана Серафима Дечанског, пише о даљој историји трагичног Косова и српски учитељ из Грачанице, Јанићије Поповић (у својим записима „Живот Срба на Косову“, рукопис у архиву САНУ, Београд):

„Никад српски поп није могао проћи покрај турске и арнаутске деце, а да му у глас не вичу идући за њим: „Поп – трнокоп, ме синцир е ме коноп!“ (=“Поп трнокоп, у ланац и на коноп“). Исто тако, ни мртве при сахрани нису остављали на миру. У чопору су ишли за пратњом, или упоредно, па се у глас дерали: „Бућун бириси, јер’н еписи ћебермишлар!“ (=“Данас један, а сутра сви полипсали“). Тако све до пред цркву, где је и гробље. Жене из пратње су их клеле: „Чума вас затрла, ђаволи проклети!“ Или: „Пас ви месо изеја и коске ви се не нашле!“… А људи су између себе тихо претили: „Нека, нека, доћи ће и наш дан!“ Поред клетве и претње, Срби су се после сваке пратње жалили властима, али одговор је увек био исти: „Па деца су, закон их не хвата“. И тако, заштићена од власти, а подбадана од родитеља, деца су постајала све дрскија према Србима.

“ Једног дана, када пратња беше на раскрсници код Царске цамије (у Приштини) деце турске и арнаутске било је можда и до стотину, и сви су пошли уз пратњу. Једни су попу довикивали: „Поп – трнокоп, ме синцир е ме коноп!“ а други грађанима: „Бућун бириси, јар’н еписићебермишлар!“ Народ у пратњи дори да оглуви од ове дечје мајмунске дреке, па ипак ћуташе. Ово ћутање као да још више раздражи „ђаволе“, те почеше и каменицама да се бацају на попа, ђаке са чирацима, жене и људе. Једној жени разбише главу, и крв јој пође низ образ. Она закука, а остале жене – осуше клетву… Људи пак, само задрхташе од једа… Шта ће? Горе високо, а доле тврдо!…

„Но сви људи у пратњи не беху једнако тврдих живаца, те један од најслабијих потрча, ухвати једно турско дете, и у јарости ишамара га, тако да ће оно целог века памтити „тешку српску руку“. Јест, али на запомагање детета, из једне суседне куће истрча један млад Турчин, по имену Џамир, па видећи како Србин бије турско дете, исука нож и потрча да Србина прободе. И да остали не повикаше ономе „Бежи јадниче“, то би га и снашло. А и ови би скупо платили за тај повик. Брзо спустивши мртваца на земљу, сви људи и жене потрчаше назад у двориште ућумата (суда). Тако мртвац у сандуку остаде насред улице сам самцит! У дворишту ућумата, стадоше испод прозора канцеларије, вичући: „Или нас заштити, или нас пусти да идемо (да се селимо) где нас очи воде и где нас ноге носе!“

„На ово њихово запомагање, сви полицајци из канцеларије стрчаше у двориште, а паша стао на прозор и гледа. Дознавши у чему је ствар, паша је опет рекао (Србима): „Немам закона за децу“. А за младића Џабира прећутао је. Србима пак, као милост, даде неколико заптија (жандара) да пратњу до цркве и гробља допрате и њих после врате до чаршије“.

*****

Прошло је опет око пола века, дошло је и опет ослобођење, али српска косовска страдања као да су само за мало престала, да би се опет континуирано наставила и у наше дане. Изгледа да је у праву песник кога смо цитирали на почетку, да „трагедија Српског народа на Косову јесте, изгледа, једини континуитет који имамо“.

Сведок тих најновијих (да ли и последњих?) страдања косово-метохијских Срба био сам и сам више пута, нарочито за последњих неколико година. И не знам ни сам шта је или које је у њима трагичније: Убиство Данила Милинчића у Самодрежи, догађаји у селу Гојбуљи, силовање малих српских девојчица или старице монахиње Ане у Гориочу, или небивала трагедија са Ђорђем Мартиновићем, или патње породице Шарића из села Међе код Ђаковице, или паљевина Пећке Патријаршије, или увек нова страдања великомученика Манастира Девича, или рушење српских гробаља и скрнављење светиња, или све нова и нова силовања (попут оног недавног над болесницом, у колима хитне помоћи, усред Приштине, о чему пише „НИН“, бр. 1858, од 10. августа 1986).

За овај пут из трагичне новије историје Косова пренећемо белешку новинара Томе Милића (из „НИН“а, бр. 1856. од 27. јула 1986), а која сама собом јасно потврђује непрекинуту трагичну историју Срба на Косову.

СИЛОВАЊЕ И ЋУТАЊЕ

Београђанку Н. К., мајку једног детета која однедавно живи са супругом у Србици, силовала су или помагала у вишеструком силовању осморица напасника из Титове Митровице, а јавност је, упркос томе што је истрага окончана и оптужница подигнута, лишена информације о догађају. Понижена је и без икаквог повода обешчашћена мајка једне девојчице на начин недостојан човека још пре два месеца, али се тај догађај вешто скрива.

За ово кривично дело осумњичени су и ухапшени следећи грађани Титове Митровице: Ахмет Плава (1966), Насер Рахова (1957), Сами Рахова (1965), Неџедин Потоку (1965), Бедри Јелићи (1963), Гани Хајризи (1959), Сабедин Потоку (1964) и Џафер Рахова (1956) и сви су они признали дело.

Против њих (још у притвору), после спроведене истраге, 6. јуна ове године у Окружном јавном тужилаштву у Титовој Митровици подигнута је оптужница за силовање или помагање у силовању. У Окружном јавном тужилаштву обавештени смо да је Ахмет Плава оптужен за кривично дело силовања и разбојништва, јер је од своје жртве, уз употребу силе, отео 5.000 динара, златан ланчић и сребрни прстен, за тежи облик силовања оптужени су Насер Рахова, Неџедин Потоку, Сами Рахова, Бедри Јелићи и Гани Хајризи. Сабедин Потоку је оптужен за силовање у покушају и Џафер Рахова за кривично дело помагања у извршењу силовања.

„Ово је злочин, а не силовање“, смогла је снаге Н. К. да после свега каже истражним органима.

Тог кобног пазарног дана, 5. маја ове године Н. К. и њен супруг А. А. дошли су из Србице, где живе, у Титову Митровицу, као и толико пута раније. Не слутећи ништа лоше, А. А. је одмах отишао да уситни новац, а супруга је остала да чека. Наједном, с леђа су се на усамљену жену окомила два непозната младића од којих је један ухватио за руку. Она се отргла и почела да бежи према оближњој кафани „Кула“. Сва зајапурена банула је на врата кафане и затражила помоћ. Најпредусретљивији су били Ахмет Плава и Насер Рахова који су јој пружили заштиту. Пошто им је објаснила шта се догодило, Н. К. је затражила такси како би што пре отишла на аутобуску станицу и тамо сачекала мужа. „Предусретљиви“ младићи су одмах изнајмили таксисту Џафера Рахову и сви скупа кренули.

Улазак у такси са овим непознатим људима био је за ову Београђанку почетак драматичне борбе да сачува своју част. Молбе, сузе и претње милицијом – нису помогле. Уместо на аутобуску станицу такси је појурио ка периферији Митровице. Било је тачно подне кад су се кола зауставила пред једном усамљеном и напуштеном кућом у митровачком засеоку „Свињаре“. Како су на место догађаја осим Ахмета, Насера и таксисте Џафера стигла још петорица младића, ко их је обавестио о овоме и шта се све догађало у овој кући срама – ускоро треба да утврди Окружни суд у Титовој Митровици. Извесно је сада то да је, после свега, понижена и на измаку снаге Н. К. стигла у станицу милиције и описала своју агонију са непознатим људима.

Казне ће, надамо се, бити примерене почињеном делу, али је од њих много важнија осуда овог моралног порива – са циљем да се овакво бестидно дело никада и нигде више не понови.

На жалост, информацијом о овом силовању манипулише се већ два месеца. О томе нису до данас обавештени ни највиши републички органи. Зашто се ћутало и још се ћути о овом догађају, кад је већ за 28. јул заказано суђење у Окружном суду у Митровици? Хоће ли и претрес бити далеко од јавности?

Сигурно је да је овај догађај пун „експлозива“ и да, осим несреће коју је донео поменутој породици, може покренути на свакојака размишљања и многе друге. Он може и те како да још више продуби неповерење међу људима. Међутим, свесни смо исто тако да је за ово време могло да се срочи једно саопштење званичних органа које би бар донекле спречило чаршијска нагађања. Највишим функционерима, органима гоњења и правосудним властима у Митровици и Покрајини све околности о овом догађају су познате. У име чега се онда скривају од јавности? – Т. Милић“.

О овој најновијој трагичној вести са великомученичког Косова већ смо писали (у листу „Православље“, од 115. августа 1986). Поновићемо и овде исто питање: „Шта рећи на ову вест, осим јаукнути од бола? Ако су студенти Косова и Метохије писали јуна 1938 (да би затим, исти они, следеће 1939. године изашли на демонстрације против прославе 550-годишњице Косовске битке), како „нису слободни“ на Косову, шта онда да каже Српски народ за своје данашње муке и патње по Косову и Метохији? Није ли, у свему овоме, једино постојан континуитет његових патњи и страдања и, као последица: до данас непрекинута река присилног исељавања Срба са Косова и Метохије?

Зар све ово већ вековима не личи на библијска збивања и егзодус? Можемо са овим упоредити нпр. Књигу Судија, гл. 19,930, и нарочито последњи стих, који нам о сличном трагичном догађају напомиње свима: „И ко год то виде, говораше: Нити је било учињено, нити се видело тако нешто откад би излазак (=егзодус)синова Израиљевих из Мисира до данас. Промислите о овоме, и већајте и говорите“.

Заиста можемо, и морамо, говорити данас о егзодусу Српског народа са својих вековних косовских огњишта, усред мира, поткрај 20. века. Изласку – куда? Да ли опет у нашу већ вековну библијско-косовску апокалиптику?

Ми православни Срби од Косова не правимо трагедију. Оно је самом својом историјом било и остало трагично. И у својој трагици велико, незаборавно, неизбрисиво. А ми: „пут свој знамо – пут Богочовека!“

(„Глас Цркве“, Шабац, бр.3,1986)

Овај текст је само део серије текстова под насловом “Од Косова до Јадовна (путни записи)“ објављенe на Светосављу 2011. године.

Извор: Светосавље

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. Илија Спасојевић каже:

    Душа ме боли,када читам о овим трагичним догађајима на Косову и Метохији.Заиста је страдање нашег народа на Космету једини,или једна од само неколико ствари које код нас,Срба које имају континуитет.Страдања у време ропства под Османлијама још и могу разумети(али не и прихватити као нешто што се подразумева),али за страдања у временима када је Космет под нашом управом не могу да разумем!?Зар је,поготово у време комунистичке власти и СФРЈ,код нас Срба постојао такав мазохизам(?),да су Срби,комунистички апаратчици,због неког,назови“братства и јединства“,дозвољавали да се над српским народом врши такав погром и таква вишегодишња мучења и понижења!?Страшно..

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.