Аутентичност депеше италијанског официра Мусолинију о усташким злочинима у Херцеговини и Далмацији


Жикица Ђорђевић, прогнан са Купреса пре две деценије, казује о страдању породице Спремо, чијих је 126 чланова убијено (3): Италијански официр рапортирао и Мусолинију о ужасним злочинима над српским купрешким живљем.
U veličanstvenom hramu Svetog Save na Vračaru u Beogradu, od ljeta 2016. godine nalazi se i freska na kojoj su novomučenici iz Prebilovaca.

Фреска новомученика из Пребиловаца у Храму Светог Саве у београду

Купрес, 2. август, 1942. година. После посете министра Андриjе Артуковића, купрешке усташе су од градића направиле право воjно упориште. За Србе jе то био нови увод у страдање.

– Тако је и било – враћа сећање на причу предака Жикица Ђорђевић. – Убрзо после Артуковић, Купрес походи и командант Црне легије Анте Мошков. Домаћини су му, као знак пажње, организовали „лов“. Лов на Србе! Ловци нису далеко одмакли, тек до оближњег Беговог Села и Оджака. Ту су уловили 52 члана наше породице Спремо. Најмлађи Павле имао је две године… А најстарија Стана – 58 година. Већину су чинили жене и деца. Ловце је предводио купрешки усташа Станко Токић. Придружили су му се Марко Јурић, Анте Чичак, Анте Ћалета… Као и пар купрешких усташа који су били на Випарима: Иван Гргић и Марко Рајић.

Дан је био у освиту. Српске породице су спавале.

– И сад, када вратим ту причу која ми је остављена у аманет и која ме прогања, питам се како ли су несрећници умирали – говори Жикица Ђорђевић. – Како ли је испустио душу малени Павле. Причали су ми моји, који су претекли, да се цело село проламало од ломљаве врата и урлика. Породице Спремо мислиле су да то није стварност. Да им се причињавају усташки урлици. Али су се брзо нашли на ливади. Полуодевени, боси, у ланеним кошуљама, оним које још памтимо са старих пожутелих фотографија. Ниједна кућа није била без те кошуље од ручно преденог лана. И ручно тканог платна.

Усташе су направиле шпалир. Кроз тај шпалир, према купрешким вратима морала је да прође колона „ланених кошуља“. Путем, према својој вечности.

– Била је зора, они су били гладни, нису имали право ни на последњу жељу, ни на опроштај са онима које су волели. Ни право на наду, и ако је постојала она је била само да крај стигне брзо. Да не гледају страдање својих, рођених.

Неколико метара пред стратиштем, Станко Токић и Анте Чичак устремили су се на колону. Извукли су из ње: Мару (19) и Стану (17) Спремо.

– Нема, нажалост, њихових фотографија, а остало је сећање да су биле лепе, дугокосе. И девојачка младост породице Спремо морала је да прати то што су били угледни и имућни. Морали су да нестану. Али, у нестајању да буду и понижени. Јер, зна се у српској купрешкој породици шта значи овај злочин.

Бележећи страдање породице Спремо, чији је потомак по мајци Лјубици Жикица Жика Ђорђевић, копајући по документима који доказују овај ужасан злочин усташа, дошао је и до писма италијанског генерала Александра Лузана. Овај официр, у пролеће 1941. године извештава Мусолинија, лично, о ужасном злочину над српским живљем у Купресу.

Ђорђевић, изнова потресен, наглас чита писмо генерала, који је као крунски доказ страдања Срба уврстио у свој рукопис.

Пребиловци

Официр Александрo Лузанo стоји изнад једнoг прекланог српског детета испред школе у Пребиловцима.

Генерал Лузано пише Мусолинију: „Драги Дуче, безгранична оданост према вама ми, надам се, даје за право да у нечему одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да вам опишем један догађај, којему сам, три недеље уназад, лично присуствовао. Обилазећи места од 30 до 120 километара од Дубровника, сазнао сам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе починиле ужасан злочин. Недостају ми речи да опишем оно што сам затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика. Ниједно дете није било старије од 12 година. Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазишло свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама.“

Жикица Ђорђевић спушта писмо на пулт у киоску у коме настаје његов роман. Каже нам:

– Ако можете, читајте ви даље.

У писму италијанског официра је још написано:

„Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове. Несношљив смрад и рој мува нису нам дозволили да се дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове. И, таман кад смо одлазили, из задње клупе се чуло дечије кркљање. Послао сам двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног дечака. Још је био у животу. Дисао је са напола пресеченим гркљаном. Својим колима одвезао сам то јадно дете у војну болницу. Повратили смо га и тада смо сазнали пуну истину о трагедији. Злочинци су прво наизменично силовали учитељицу Стану Арнаутовић и онда је пред децом убили. Силовали су девојчице од осам година.“

У извештају Александра Лузана наводи се и ово:

„За све време док се овај злочин догађао, певао је силом доведен оркестар Цигана. На вечну срамоту наше Римске цркве, један Божји човек, један жупник у свему томе је учествовао. Дечак којег смо спасли, побегао је из болнице, а онда смо га на прагу куће нашли закланог. Покољи Срба су достигли такве размере да су у овим крајевима загађени многи извори. На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља ако се, док је још време, не будемо дистанцирали од усташа и не будемо спречили да се нама припише да подржавамо безумље.“

– Давно сам нашао ово писмо италијанског генерала. И оно ме је, на неки начин, покренуло да не дозволим да све што смо упамтили од наших старих, препустимо забораву. Није добро да се не упамти. Али, ми, Срби, склони забораву, стално плаћамо крвљу тај заборав.

3. август 1942. година.

– У Купресу Ивица Чичак убија Ружу Спремо, жену Ђорђијину, моју баку. Пре тога су јој убили сина Бору, а све време узимали су од ње откуп, као да је жив. Уз то, лажно су представљали да је и њен син Милан дужан. За свој откуп. Све су јој узели. На крају, и живот.

УМРО ПРЕ НИШАНА

Ђорђе Спремо био је најугледнији и најимућнији Србин у Купресу, пред почетак Другог светског рата. Трговац, али не и шићарджија. Умро је 1940. године, а на фотографији која је чудом сачувана, види се огромна поворка људи која га испраћа на последње путовање.
– Да је дочекао пролеће четрдесет прве, не би га претекао – говори његов унук Жикица.
– Био би први на нишану, јер је такве Србе требало најпре уклонити.

Аутор: Милена Марковић

Извор: НовостиМилослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Крагујевац: Погледи, 2006. г., стр. 140-141

Напомена: Постоје спорења око навода да је генерал Лузано у то време бо заповедник италијанских снага на наведеном подручју као и спорења око аутентичности писма објављеног у књизи Милосава Самарџића, односно изнетог у сведочењу Жикице Ђорђевића у овом тексту.

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.