Анастас Јовановић – први српски литограф и један од првих светских фотографа


Први типограф, први литограф, први фотограф – су епитети којима се означава суштина једне од најинтригантнијих уметничких личности српске модерне историје. Као академски образован уметник, врстан литограф и талентован фотограф Анастас Јовановић је оком свог објектива у бечком атељеу од 1846. до 1858. забележио све виђене личности свога доба: кнеза Михаила, кнегињу Јулију, Вука Караџића, владику Његоша, кнеза Данила, кнегињу Персиду Карађорђевић, Клеопатру Карађорђевић, патријарха Рајачића, митрополита Петра Јовановића, Тому Вучића Перишића, Илију Гарашанина, Капетан Мишу Анастасијевића, Узун Мирка, Милицу Стојадиновић Српкињу, Бранка Радичевића, Љубу Ненадовића, Ђуру Даничића, Димитрија Аврамовића, Јеремију Станојевића, Деметра Тирку, барона Сину и многе друге, након чега је њихове ликове овековечио у новом и веома цењеном медију литографије. Ова изузетна галерија портрета и аутопортрета реализованих кроз медијуме фотографије и литографије обезбедила је Анастасу Јовановићу истакнуто место у историји српске уметности 19. века и славу првог српског фотографа и литографа. 

Анастас Јовановић / Аутопортрет с Пецваловим објективом, 1854, Музеј града Београда

Анастас Јовановић (1817, Враце, државна територија Турске царевине, а данашња Бугарска – 1899, Београд) био је први српски литограф и један од пионира светске фотографије. Свестрана личност, ентузијаста, одан Обреновићима, био је и власник треће произведене Фојгтлендерове камере.

По препоруци кнеза Милоша, после успешно изрезаних слова за први српски буквар, Анастас је 1838. отишао у Беч Теодору Тирки, чији је син Деметар водио финансијске послове кнеза Михаила.

Овај му је био од непроцењиве помоћи при првим корацима у Бечу. Нашао му је стан, уписао га у грчку школу да допуни своје основно образовање, а затим 1838. године у школу цртања при Академији код професора Гзелхофера. Пријемчив за новине, Анастас је одмах отишао код Јохана Штадлера да учи и литографију. У Бечу ће, међутим, видети и прве дагеротипије које је цару Фердинанду на поклон послао Луј Дагер, изложене у Академији Св. Ане.

Пошто је бечки професор Јозеф Пецвал пронашао сочиво за фотоапарат, а оптичар Фридрих Фојгтлендер га израдио и у уградио у камеру, Анастас је уз помоћ пријатеља успео да је купи за сто форинти (записао је у “Аутобиограији” уз речи “у целом славенском свету ја сам први који сам почео да се занимам фотографијом”).

За његов даљи рад битно је и пријатељство с кнезом Милошем, који је после повлачења с власти дошао у Беч где му је Анастас био од помоћи. Пошто су 1842. Обреновићи збачени с престола и млади кнез Михаило се придружио оцу у изгнанству, Анастас је као присталица владарске породице остао без стипендије. Захваљујући бечким пријатељима он је ипак наставио студије.

По завршетку студија 1846. Анастас почиње да припрема издавање дела “Споменици Србски”, жени се, добија сина Косту (Константин Јовановић пројектовао је, између осталог, зграду Народне банке у Београду и Народно собрање у Софији), ради на свом повратку у Србију, који му Александар Карађорђевић коначно (1850) и одобрава.

У складу с романтичарским схватањима епохе и растом и развојем националних идеја током 19. века Јовановић је извео низ литографисаних визуелних представа историјских догађаја и личности у функцији популаризације српске историје и нације међу којима су најпознатији Споменици Србски и Срби око гуслара.

С поновним доласком на власт династије Обреновић, после Светоандрејске скупштине 1858, Анастас бива наименован за управитеља двора кнеза Михаила. Због обавеза, међутим, престаје да слика и црта, као и да се занима за литографију, али своју велику љубав – фотографију – не напушта.

После убиства кнеза Михаила 1868, дубоко потресен повлачи се с места управитеља двора, мимо воље кнеза Милана, и наставља да живи повучено, да се дружи с пријатељима: Марком Стојановићем, вицегувернером Народне банке, кога уводи у чаробан свет фотографије, сликаром Стевом Тодоровићем, писцем Милованом Глишићем…

После смрти прве жене у Бечу, оженио се 1868. у Београду Аустријанком Маријом Штенц с којом је имао двоје деце, сина Јована (постао је хемичар) и кћи Катарину. Његова кћерка Катарина Јовановић превела је на немачки језик Његошева дела „Горски вијенац” и „Лучу микрокозму”, песме Косовског циклуса и „Антологију југословенске књижевности” коју је сама написала.

Анастас Јовановић је умро у освит 20. века у својој кући у Косовској 25, у Београду, окружен својом децом.

Међу портретима по којима се спомиње (недовољно) као пионир светске фотографије, јер их је снимао скоро две деценије пре француског фотографа Феликса Надара, истичу се Вуков, Његошев, Хајдук Вељков, Милице Стојадиновић Српкиње, патријарха Рајачића, капетана Мише и, најлепши, кнеза Михаила и књегиње Јулије. Анастасова серија фотографија о прослави 50 година Таковског устанка, 1865, сматра се првом српском фото-репортажом!

Извори: Blic, Presstiž

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.