Стефан Немања у Цариграду – мање позната епизода из живота


Постоји једна недовољно позната епизода из живота Стефана Немање, која поред тога што сведочи колико је његов углед био велики у раном периоду његове владавине, открива нам и једно ретко сведочанство о владару који се жртвује за свој народ и своју главу смирено потура испред глава својих поданика.

Стефан Немања у Цариграду; фото: Видовдан.орг

Био је то његов боравак у Цариграду 1172. године, где је локалном народу приказан у тријумфалној поворци цара Манојла IКомнин Комнина (1143-1180), као највреднији део плена из успешног ратног похода. Ово је један од најлепших примера владарског служења народу у светској историји. Ова прича колико је лепа и потресна толико је необична и надземаљска, и нажалост недовољно позната. Зато ћемо је испричати.

Негде током 1172. године, велики жупан Србије Стефан Немања, је доведен у један од највећих градова на свету, престоницу културе и модел цивилизације оног доба, царицу свих градова, у Цариград, да ту својим присуством обогати тријумфалну поворку цара Манојла I Комнина. Немања је привукао много пажње посматрача. Пуно је подсмеха тога дана од стране ромејских поданика било упућено господару Срба.

Константин Манасије бележи како је један становник Цариграда, не могући да обузда своју агресивну надменост, пришао везаном и немоћном Немањи и ругао му се: „Ти ли си, о рђо, који си наумио да умакнеш Христову помазанику, изабранику, великом и славном победнику и, збацивши његов лак и племенит јарам, да приђеш другом господару…“ На крају му је преко леђа добацио: „Плећати бик, ма и под малим бичем, равно путем иде“.

Немањина личност морала је привлачити пажњу савременика, али и потомака, баш као што је његов изглед привлачио поглед цариградских беседника и грађана. Његов ауторитет је био толико велики, да га ни неуспеси нису могли пољуљати, а камоли уништити. А после понижења у Цариграду, он није имао ниједног знатнијег неуспеха.

Та епизода могла је послужити као разлог да се на њега гледа са већим поштовањем, јер њега цар Манојло није заробио, него се он сам предао „василевсу и самодршцу Ромеја“, како би свој народ и земљу заштитио од страдања и разарања.

Када је те 1172. године видео да је сукоб са византијском војском безизгледан и да се може завршити само Манојловом победом, страдањем српске војске и немилосрдном одмаздом Византијаца над српским народом, он тада: „Затражи да му се дозволи да у безбедности лично изађе пред цара. Пошто је цар пристао, он дође и приступи престолу откривене главе и голих руку до лаката, босих ногу, са везаним конопцем око врата, са мачем о руци, предајући се цару да поступи са њим како жели. Потресен овим цар му опрости кривицу“.

Тако је овај свети владар дао савршену поуку о томе како посао владања није ништа друго, него највеће могуће служење народу од Бога дато човеку.

Извор: Династија Немањић

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.