Слободан Јовановић: Шта је полуинтелектуалац?


„Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда, чак, и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, није добио подстрека за духовно саморазвијање. 

Слободан Јовановић (Урош Предић, 1931.)

Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Све цени према томе, колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у „чаршијском” смислу, дакле сасвим материјалистички. С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом, а са олабављеном моралном кочницом има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом.

У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да нису жива бића него материјалне препоне. Он је добар „лакташ” – израз који је продро у општу употребу једновремено с појавом полуинтелектуалаца. Претпоставимо да се у њему пробудила политичка амбиција и да је успео постати министар. Тај положај могао је да уграби само кроз силно гурање и стрмоглаву јагму и зато ће сматрати да је то сада нешто „његово”. Из те своје тековине или боље рећи плена, гледаће да извуче што више личног ћара. Биће „корупционаш”, али неће бити сасвим свестан тога факта, толико ће му то изгледати природно и на свом месту. Један полуинтелектуалац, кад је чуо да се говори о његовој оставци, рекао је: „Ко је луд, да се одваја од пуног чанка?!” Њему је изгледало непојмљиво да се човек не користи министарским положајем, као што би било непојмљиво да човек крај пуног чанка остане гладан.

Политичка амбиција једног полуинтелектуалца заправо и није политичка. Она се састоји само у томе, да се човек кроз политику обогати и да на високим положајима прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао. Поред полуинтелектуалца који је успео, постоји и полуинтелектуалац који није успео. Већ прави интелектуалац, незапослен или запостављен, готов је опозиционар. Полуинтелектуалац у таквом положају тим је опаснији, што не зна ни за какве моралне обзире који би његово огорчење ублажавали. То није било случајно да су многи озлојеђени полуинтелектуалци отишли у комунисте. Полуинтелектуалац је болесна друштвена појава, која је обелоданила две ствари:

1. Да је културни образац потребна допуна националног и политичког обрасца, што се нарочито осећа онда када утицај та два обрасца престане да слаби;

2. Да школа која се ограничава на давање знања, без упоредног васпитавања карактера, није у стању да спречи појаву таквог друштвеног типа као што је полуинтелектуалац.”

Слободан Јовановић, Један прилог за проучавање српског националног карактера, О полуинтелектуалцу

Слободан Јовановић 

(Нови Сад, Аустроугарска, 21. новембар 1869 — Лондон, Уједињено Краљевство, 12. децембар 1958) био је српски правник, историчар, књижевник и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 — 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 — 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897—1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба балканска рата 1912. и 1913. године био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. објавио сабрана дела у седамнаест томова, председник Српског културног клуба(1937—1941). После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године. Преминуо је у Лондону, у деведесетој години, као апатрид. Јовановић је званично рехабилитован 2007. године.

Нови полис, Видовдан

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. Rajko Krvavac каже:

    Valja reci da je veliki Slobodan bio prvi Srbin koji je poneo to ime. Njegov otac, Vojislav, sinu je dao ime Slobodan a kcerki Pravda. Lepa prica.

    Kasnije je nazaslost jedan drugi Slobodan ukaljalo to casno ime.

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.