Ви идите, ја нећу – докуметарни филм о косовско-метохијском страдању

Дугометражни документарни филм Хаџи-Александра Ђуровића, заснован на књизи „Љетопис Новог Косовског Распећа“ митрополита Амфилохија, која нам открива неиспричану истину о косовско-метохијском страдању Српског народа, његовог верског и културног наслеђа кроз целу историју, а посебно 1998. и 1999. године, са освртом на породичну драму несталог Милоша Ћирковића из Бјелог Боља код Пећи.

Плакат за филм „Ви идите, ја нећу“

О Милошу Ћирковићу се ништа не зна. Кажу да су га терористи убили после неколико дана опсаде. Други веле, да је преко Проклетија успио да се извуче до Црне Горе. Чује се такође да данас живи негдје у иностранству. Оно што не мора да се нагађа је да је Милош одбио да се повуче, дa je данима из своје куће пружао отпор терористима и ликвидирао најмање њих 18, сокољен гуслама које је пуштао у инат крвницима. Одбио да се повуче ријечима: „Сви сте издали – ја остајем“!

Одломак из књиге Љетопис новог Косовског распећа Митрополита Амфилохија Радовића

МИЛОШ ЋИРКОВИЋ – НОВИ ОБИЛИЋ: „ВИ ИДИТЕ, ЈА – ОСТАЈЕМ!…“

Свештеномученик Теодот Анкирски 7/20. јун 1999.

Данас посљедњи припадници полиције и регуларне Војске Југославије напуштају територију Косова и Метохије. Како говоре одговорни у Србији, „југословенска војска добила је нови задатак да са обода Косова штити српски народ на Косову“! По оној народној, „нови дувар зиђу, а стари размећу“!

Са Његовом Светошћу одлазимо за Високе Дечане, одакле патријарх наставља за Београд ради одржавања редовне сједнице Светог архијерејског синода. Епископ Артемије послије литургије у Грачаници одржава велики народни сабор у Косову Пољу, а затим одлази у Гњилане и околину. Епископ Атанасије херцеговачки је у Митровици, а потом у Липљану и Урошевцу, у коме је Срба остало сасвим мало. Вучитрн је остао без Срба, црква и парохијски дом у њему су спаљени. Са пратиоцима се из Дечана враћам за Патријаршију. Гомила Арбанаса опљачкала и запалила двадесет српских кућа у селу Граце, код Бабиног Моста. Сви становници су побјегли. Британски војници из КФОР-а, иако су били у непосредној близини, нијесу интервенисали, него су наставили да мирно регулишу саобраћај на путу током пљачке села, док су Шиптари одвозили пуне тракторе и аутомобиле српске имовине, па се празни враћали по нове количине.

Манастир Девич запаљен током погрома 2004.

У Пећи убијен Радован Булатовић (69), од оца Блажа. Јављају: народ код Института је под опсадом, према Витомирици – потребна је хитна помоћ. Нова вијест: Шиптари разбијају зграде код Митрополије – парохијски дом и друго. Италијанске страже нема.

Како сахранити убијене у Белом Пољу? Одлазимо, са оцем Миљком Корићанином и оцем Радомиром Никчевићем и другима, у Бело Поље у 17 часова, да сахранимо кукавну браћу Радомира и Чеда Стошића и Филипа Костића. Сва тројица убијена су метком у чело. Једног нађосмо на спрату, свог у крви. Изнад њега, до тавана, уздуж цијелог зида, портрет Слободана Милошевића. Друга двојица прибијени испред улаза у кућу уза зид, метак им пробио мозак. На ногама гумени опанци, обучени као да су се тек вратили са њиве, обавивши дневни сељачки посао. (фуснота: Једини који је преживио, Мирко Стошић, свједочио је касније да је, док су сједели код куће, дошла група Арнаута и позвала Чеда да приђе: „Дођи овамо, гледај ме у очи!“ И кад је овај пришао, један Шиптар испалио му је два метка у чело. Мирко запањен притрча: „Убисте ми брата!“ „Ово ти је брат? Дођи и ти овамо!“ И њему испале два метка у главу. Један метак су Мирку у болници извадили, а други му је остао у предјелу чела, јер је на незгодном мјесту заглављен, те га још носи. Потом су убили Филипа и Рада.) Увили смо их и у ћебад, донесену из Патријаршије. О мртвачким сандуцима не може се овдје ни помислити. Преносимо их на рукама ближе гробљу, постависмо једног поред другог на однекуд прибављени сто и одржасмо опијело. Опијело снимају ТВ екипе страних агенција. Око нас италијански карабињери са машинкама на готовс. Опустјело село скамењено, планински вијенци ћуте. Замукле птице, само са друге стране гробља, са зграда одјекују пуцњи… Италијани нас пожурују. С правом. Добра смо мета за „ућкаре-зулумћаре“. Италијани су извели из села Павла Ђукића и старицу мајку његову Јевросиму.

Дознјемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је „одлично познавао свако дрво, сваки крш“. Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу. Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убјеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор: „Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..“

Посљедњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку. „Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетенском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање… Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг ријечима: „Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!…“

Рушевина цркве на Косову

Чуло се још раније да је око 26, по некима 20.јуна, од шиптарских зулумћара вјероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22.јуна требало да напуни 38 година. Посјетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико пордичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета. Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увијек се димио. Прва мисао нам бјеше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побјегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човјек побожан, како су нам рекли…

Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа. Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела.

Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао. Да непријатељ никада не би био сигуран гдје је, стално је мијењао мјесто и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбјегле војске…

Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побјегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вијест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: прије погибије скупо је наплатио своју јуначку главу….

Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали посљедње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо пријетећи: „Ви идите, ја остајем!…“ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату. Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње.

Филм „Ви идите, Ја нећу!“ настао је 2015. године у продукцији „Александрија Филма“ из Београда.

Сниматељ, сценариста, монтажер, композитор, режисер: Хаџи – Александар Ђуровић

У филму учествују:

Његова Светост Патријарх Српски Господин Иринеј
Митрополит Амфилохије,
Владика Теодосије,
Владика Јоанијкије,
Владика Давид,
Игуманија Пећке патријаршије мати Февронија
Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић
Протојереј-ставрофор Миљко Корићанин
јереј Петар Церовић
и Ђурђина Ћирковић.

Музика: Светлана Стевић, гуслар Бошко Вујичић

Продуценти: Љиљана Хабјановић Ђуровић, Милован Ђуровић

 

После премијерног приказивања филма публици се обратио Хаџи-Александар Ђуровић, редитељ, сценариста, сниматељ, монтажер и композитор филма „Ви идите, ја нећу“ , казавши да је ово филмско остварење у спомен свима жртвама са Косова и Метохије и да се након гледања филма свако од нас враћа у свој дом када може да размишља и промишља о поновљеном сведочанству Косовског распећа и српског страдања.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Танјуг, РТС, Спона

You may also like...

Оставите одговор