Омражени споменик Карађорђу на Калемегдану


Пре више од целог века, прецизније 24. августа 1913. године, на Калемегдану је коначно никао споменик Карађорђу, родоначелнику владајуће династије. Ова идеја се разглабала годинама, али су јој се на пут испречили Балкански ратови.

Споменик Карађорђу на Калемегдану; фото: 011инфо

Конкурс је отворен још 1908. године када је стручно жири одабрао победника, сликара из Сплита по имену Паскоје Пашко Вучетић. По његовим идејама и нацртима постоље споменика је урађено у Београду а бронзани делови су ливени у Риму.

Карађорђе, Споменик

Споменик Карађорђу на Калемегдану; Фото: Библиотека Београда

И тако је дошао тај свечани тренутак. Преживели војници су се враћали кућама, породице поново окупљале, а град се надао обнови, не слутећи да му за свега годину дана следи први велики, разарајући рат. На откривању споменика су се појавили градски званичници, истакнути уметници и бројан народ, пред којима је стала мистериозна скулптура под белим платном и Петар И Карађорђевић, унук народног јунака који се овог дана славио. Међутим, како хроничари бележе, након скидања чаршава са споменика уследио је мук. Чуо се понеки шапат ту и тамо, што ће се тек сутрадан у штампи протумачити као озбиљно негодовање. Први споменик Карађорђу садржао је, поред вође устанка, још и фугуру виле са барјаком, војника, жену и дете, једног устаника и слепог гуслара. „Склепана“ композиција није била оно што је маса очекивала. Изнад свега, лице Карађорђа је било неприродно, некима чак и смешно (сетимо се Новаковог урнебесног лика у издању Музеја воштаних фигура у Јагодини). Шалу на страну, овде није била реч о спортисти, већ о (покојном) националном хероју. Озбиљан проблем.

Сутрашња штампа је имала шта да каже. У издању „Правде“ могло се прочитати мишљење Моше Пијаде који је сматрао да је нови споменик „бронзана наказа, срамота за Србију, који треба срушити пијуком.“ Лепоту у Вучетићевом споменику пронашао је само књижевник и новинар Драгутин Илић, који је идеју аутора објаснио као „песничку“.

Аустроугарски цар претворен у звоно

Легенда каже да се на трибини подигнутој у сврхе откривања споменика утом одиграо разговор између Бранислава Нушића и младог краљевића Ђорђа. Краљевић је тихо питао Нушића шта мисли о бронзаном Карађорђу. Овај му је испод гласа одговорио да је захвалан што је до сад био у одбору за одобравање споменика, а сад моли да се ургира код краља да га поставе у одбор за затварање споменика. Иако се разговор одвио тихо, краљевић је почео наглас да се смеје, а затим заразио и људе око себе. Пристојност није налагала да се смех рашири даље, али је барем мала анегдота успела да увесели напету атмосферу.

Недуго затим почиње Први светски рат, а 1916. споменик је уклоњен под изговором да је оштећен у борбама. Нико не зна тачно шта је било са самим Карађорђем, али је сигурно да фигура слепог гуслара још увек постоји и чува се у депоу Музеја града Београда. Неколико година касније је чак покренута иницијатива да се „Карађорђев гуслар“ врати на светлост дана, а затим и на место одакле је уклоњен, као спомен народним уметницима који су делом били заслужни за повратак српске културе у крајеве ослобођене од вишевековне турске владавине.

За време рата, престоница под опсадом је требало да, на истом овом месту, добије нови споменик – с телом и ликом аустроугарског цара Франца Јозефа. Док је бронзана статуа ливена у Бечу стигла до Београда, град је већ био ослобођен. На питање шта да се уради са том гомилом бронзе одговор су имали калуђери са Калемегдана – рату су им оштећена звона. Тако је Франц истопљен, а звоно у које је преточен и данас бди над црквом Ружица. На обележеном месту је постављен, и данас живи, Мештровићев споменик захвалности Француској на ком пише „Волимо Француску као што је она волела нас 1914-1918. године.“

 

Аутор: Вања Млађеновић

Извор: 011 инфо

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.