Милан Ракић: Симонида


Милан Ракић се са правом може сматрати једним од највећих родољубивих песника. У његове најпознатије родољубиве песме спадају  „На Газиместану“, „Јефимија“ и „Симонида“. Песма „Симонида“, која симболично приказује патњу и страдање нашег народа, је посвећена фресци у Грачаници. 

Милан Ракић

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео,
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које,
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју,
Далеких звезда што већ не постоје.

Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!

Украс 1

Песма Симонида припада циклусу песама које славе српску националну прошлост и културу. Објављена је 1907. године и припада Косовском циклусу Ракићевих песама. Као син познатог књижевника и политичара Мите Ракића, Милан Ракић је из свог дома понео изразита обележја, а то су отменост и меланхолија. Ракић је себе пак видео као песника узавреле страсти. Његов модернизам се огледа у томе, не што је настао као револт према традицији, већ као преобликовање традиције. Као и Дучић и Ракић је растао под утицајем француских песника симболиста.

Како је због службе боравио на Косову ту се и зачео Ракићев туробни патриотски циклус песама. У тридесет шестој години живота већ се тужио на старост, говорио је да су се родили у земљи где се живи монотоно, да ће умрети млади, пре времена. “Млади старци” којима се “душе опасности плаше” и да су “недостојни историје наше”. Уочи Балканског рата Ракића су обузимале сумње у способност нашег народа. Ракићева патња избија из свих његових песама. Он пати и због туђих јада и страдања као због својих.

Ракићево савршенство се огледа у томе што је имао способност да ухвати осећајни талас на један специфичан начин. То се посебно види у песмама косовског циклуса где, када прочитамо једном песму, те слике зувек памтимо, као и у песми Симонида. Једном замишљен лик на фресци без очију никада не можемо заборавити. Милан Ракић нарочито води рачуна о форми, свака његова песма је брижљиво испевана.

У својим емоцијама, са песимизмом и у версификацији, Ракић је представник равнотеже, укуса и нормале. Стих му је настао под утицајем парнаса и увек је лепо конструисан, вајан, звучан. Стих му увек има један ритам. Тај ритам нема преливе, није нежан, већ одсечан. Његов једанаестерац је свечан и према распореду речи веома уређен. Рима у песми је богата, сувише снажна. Укрштена рима се јавља у сим строфама сем у четвртој строфи где је обгрљена, римују се први и четврти и други и трећи стих. Свака строфа за себе представља целину и по садржају и према музици. Као што је и сваки стих у строфи за себе целина. Ракић води рачуна и о тоналитету песме, речи се слажу тако да се према звучању сложе.

Најпре ћемо се упознати са ликом Симониде, ко је она и какав је утисак оставила у српском народу. Симонида је била ћерка византијског цара који ју је са пет година обећао српском краљу Милутину као залог склапања мира између две државе. Била је позната по својој лепоти и њена фреска у манастиру Грачаници једна је од највреднијих фресака средњовековног сликарства. Фреска је делимично оштећена па тако Симонида на њој нема очи. Након смрти свог супруга се замонашила и умрла као монахиња 1345. године. У браку који је био склопљен из користи Симонида је била третирана од стране супруга више као господарица него као жена. У српском народу је њен лик остао као симбол лепоте и народ је волео најмлађу краљицу у српској историји. Многим песницима Симонида, односно њена судбина и оштећење фреске, била је инспирација, па тако и Милану Ракићу.

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.