Древни занати у Србији и називи српских села и презимена


У време поодмаклог робовања под Турцима, као и у свим тешким и одсудним временима, село је било упориште снаге српског народа. Гледајући с презиром на помало отуђене и Турцима превише понизне своје сународнике који су крајем 18. века живели по градовима, Вук Караџић је истицао да „Народ српски нема других људи осим сељака“, а Стојан Новаковић, истражујући какво је било српско село у средњем веку, закључује „села су наша била у неку руку свет за себе… Све што је неопходно требало дому и селу, махом се израђивало у селима самим.“

Тако су се развијали наши сеоски занати и подстицала народна привреда. У Србији за време Немањића су већ образована и села чији су се житељи бавили разним занатима. О томе данас сведоче називи многих села – Грнчари, Златари, Колари, Копљари, Кожуари, Ковачи, Каменари, Лончари, Лукари, Рудари, Седлари, Стапари, Стрелари, Тулари, Чешљари, Шавци, Штитари, која су заправо тако названа што су на њиховом тлу у средњем веку цветали одређени занати, а овоме се могу додати и села Ратари и Рибари.

У средњовековним сведочанствима, а посебно у владарским и властелинским повељама и даровницима (Жичка, Светостефанска, Дечанска и Арханђеловска хрисовуља), многа од ових села се и помињу са јасним обавезама и повластицама, управо због своје наменске производње.

На најпретежнију привредну грану неких села, углавном касније изниклих, најбоље нас и без сумње упућују њихови називи, као што, на пример, о развијеном сточарству говоре називи села Јагњило, Шиљеговац, Овча, Овчаре, Овчарево, Мрчајевци, Козарац, Козјак, Козник, Козарица, Јариње, Јарчева, Коњарник, Коњска, Коњевићи, Кобиље, Краварица, Кравице, Крављи До, Волујак, Волујац, Бивољак, Бивоље, Катун, Бачије или Станово, на земљорадњу Овсиште, Ланар, Конопница или Ражана, а на пчеларство Трмбас, Трмчиште, Кованлук, Уљари итд.

Мало је, међутим, села која су после пропасти Деспотовине (1459. године) добила назив по занатима, јер за то, под турском окупацијом, једноставно није ни било услова, па је нашим људима било и забрањено да се одређеним занатима баве. Зато, како је за своје време Вук уочио, „Срби сами грађу сијеку, сами (особито сиромаси) куће и остале зграде праве; сваки Србин опанке сам себи гради“, а вредне Српкиње су своје мужеве и синове, као и осталу чељад, одевале од главе до пете, израђујући, кројећи и шијући све што је потребно за одећу и спрему од вуне, лана и свиле.

Са ослобођењем од Турака оживљује и привреда, а посебно занати. О разноврсности и развијености заната у шумадијским селима имамо најречитију потврду у презименима породица које су се осведочиле и истакле занатском вештином. Неке су од ових породица, као Мајстори у Липници и Мајстор-Јовановићи у Лапову, истакле у називу мајсторство свог претка, без навода којим се заправо занатом он бавио.

Попут Мајстор-Јовановића, и Мајстори у Липници (чијих је кућа почетком овог века било 25) знају име свог родоначелника, мајстора Илије, који се пре Првог српског устанка доселио из Старог Влаха. Могли су се и они прозвати Мајстор-Илићи, али – занат је злата вредан, па је тако занатско умеће потисло лично име њиховог заслужног претка.

У горовитој Шумадији, која је шумом била тако обилата, дрво је било приручна грађа за све – од њега су прављене куће, од греде темељњаче до крова и капића на њему, покућство, каце за оставу жита, бачве за вино и ракију, кола за превоз добара. У овом веку су тек помрли они који су памтили кола без иједног металног дела.

И премда Вук Караџић каже, што је почетком прошлог века и било тачно, да „дрвене занате зна готово сваки Србин“, неке породице, и њихови појединци, истакле су се међу другима, па су зато од околине и именоване по тој својој одлици. Тако су Дрвењаковићи у Стублу, насељени пре Кочине крајине, добили презиме по томе што су градили колибе од дрвеника.

Особито су качари били на цени, те отуда у више села има породица Качаревића – у Брзану, Винчи, Влакчи, Годачици, Лапову, Милавчићу и Реснику, док се у Горовичу презивају Качарићи. Ове су породице углавном дошле у исто време, око Првог српског устанка, али са различитих страна – из Заграђа у Тимоку (Брзан), „из источних крајева“ (Влакча), однекуд у Врело код Тополе (Винча), од Новог Пазара (Годачица), из непознатог краја (Милавчиће), од Књажевца (Лапово), од Зајечара (Ресник), што говори да је у свим тим пределима качарски занат био развијен.

Начинити бачву је веће мајсторство, па је зато бачварско презиме ређе. Носе га Пинтеровићи (од немачке речи „Биндер“, што значи бачвар) у Ратарима.

Израђивача кола је такође на више страна, па тако имамо Коларовиће (или Коларевиће) у Брзану, Јагњилу, Наталинцима и Блазнави (са огранком у Брезовцу). Од њих само ови у Брзану имају и друго презиме – Милосављевићи.

Дрвене посуде, а поготову кашике, могле су се још понегде као стони прибор наћи у употреби и до средине овог века. На то подсећа презиме Варјачића, којих има у Грошници, Драгобраћи (где су им огранци Пантовићи, Миловановићи и Стевановићи) и Ђуриселу. Но, нису они тако прозвани услед тога што је њихов предак израђивао зделе и варјаче, већ зато што се он за време Карађорђа доселио из Варјачета, засеока села Прилике код Ивањице. Али име засеока Варјаче недвосмилено показује да су се његови житељи истицали рукотворном израдом варјача и других кућних предмета.

Столетна дебла, која није било лако, па ни безопасно, посећи и срушити, кудикамо је било теже обрадити и припремити за одређену намену. У то нас уверава презиме Стругаревића (чији су огранци Павловићи и Јовановићи) у Радовању. Њихови преци, досељени после Кочине крајине из Катрге у Рудничком Поморављу, прво су носили подсмешљиво презиме Џуџовићи, али су пуно признање и уважење добили узорним обављањем стругарског заната.

Део фељтона под насловом „Ко су Шумадинци“, аутора Миодрага Недељковића, објављеног у “Гласу јавности“ 2001. године

 

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.