Ђузепе Барбанти Бродано – Италијан који се борио са Србима на Дрини


С благословом славног Ђузепеа Гарибалдија дошао је из Болоње млади адвокат Ђузепе Барбанти Бродано, борио се на Дрини као гарибалдинац, добро упознао српски народ, написао књигу Гарибалдинци на Дрини 1876. и постао, међу Италијанима, највећи пријатељ којег су Срби икад имали…

Италијански добровољци на Дрини, 1876.

Баш тако – јунак два света. Док је преко океана овенчан славом светског борца за ослобођење потлачених народа у Латинској Америци, у Бразилу и Уругвају, дотле се Ђузепе Гарибалди на Апенинском полуострву сматра, ништа мање него оцем нације, који је више учинио за уједињење Италије него Кавур и Мацини. Зато готово да нема вароши у Италији у којој Гарибалди није овековечен у бронзи. А за његова живота, па и потом, гарибалдинцима су се називали сви они млади Италијани одушевљени једино жељом да послуже ствари слободе, како је писао један од њих.

ПРОНИЦЉИВ, ЛУЦИДАН…

Ђузепе Барбанти Бродано, један од њих, гарибалдинац који је 1876. године пошао из Болоње, стигао у Београд, па доспео на дринско ратиште да би, као добровољац, с пушком у руци, помогао ослобођење српскога народа пре тачно 140 година. На Дрини је заслужио орден за војничке врлине. А поред тога, задужио је српски народ још двојако: написао је књигу Гарибалдинци на Дрини 1876. и, после рата и опоравка у болници у Београду, толико заволео српски народ да је, међу Италијанима, постао један од највећих пријатеља којег су Срби икад имали.

Ако би се у младом адвокату из Болоње Ђузепеу Барбантију Бродану (1853–1931), који је завршио правне науке на Болоњском универзитету, најстаријем на свету и најугледнијем, дакле тражио само правдољубиви  јурист, то не би била потпуна ни сасвим одговарајућа представа о њему. Још као дечак од тринаест година, заједно с браћом Августом и Ђованијем, по сваку цену је хтео да пође у Гарибалдијеву легију 1866. и да се бори  против Аустрије, што је педагошки, наспрам малолетника, морала да спречи само полиција.  Ни доцније није био без пустоловних подвига. У младости никоме није давао на себе, па је тако шест пута излазио на двобоје, из којих је вешто и срећно износио живу главу. Изразитија од те његове нарави била је само његова огромна радозналост и заиста свестрано високо образовање. Ништа речитије о томе није, нити веродостојније, него што је књига о војевању његовом и његових другова гарибалдинаца на Дрини.

Како је настала Барбантијева књига о Србији? Он је тројако схватао своју дужност: првенствено је био ратник добровољац с пушком у руци; затим је као ратни дописник из Србије слао извештаје листу „Gazetta d’Italia“; најзад, с пута од Болоње до Београда и даље у унутрашњост Србије и до бојишта на Дрини упућивао је опширна писма једном свом пријатељу. Та писма сачињавају главну окосницу књиге.

У Италији је објављена 1878. године. Била је прва књига на италијанском језику из које је шира јавност у Италији могла да се упозна с борбом српскога народа за слободу и независност, са савременим друштвеним, економским, културним и политичким приликама у Србији, али и с прошлошћу српскога народа. Проницљивијег ни луциднијег посматрача од Барбантија није лако ни замислити. Рецимо, чим је угледао гусле, приметио је и написао да су оне „мати од виолине“. Српско коло упоредио је с мноштвом игара из Европе, па и из Египта, да би установио да му нигде нема сличног. И јабука му је занимљива, али као знак љубави, коју девојка прихвата или одбија уколико јој момак јесте или није при срцу. Интересује га све: и фреске, и иконе, византијске, у којима уочава одсуство перспективе, и цркве, и црквени обред, и слава, као јединствено српско обележје, па побратимство, патријархална задруга; занима га и митологија са све вилама, вампирима, јуродивима, урокљивим очима и још сто чуда…

Споменик Гарибалдију у Риму

НЕМА СРБИНА СЛУГЕ

Илустрација за његово занимљиво приповедање могао би да буде одељак у коме описује самога себе и то када и како војник с пушком постаје ратник:

„Каква промена на мени! Ја, нежан, вечито болешљив, који откуњам најмању хладноћу или кад немам довољно тешку фланелку, који сам се будио на лет муве и био уз то лењивац, постао сам за кратко време снажан ратник. Уколико се више приближавамо опасности, утолико више осећам живу жељу да се са њом сретнем. И ово је веома необично! Ја, ватрени апостол мира и општег братства, који толико мрзи рат и онога ко га чини неопходним, ја сада само мислим на то да се нађем у каквом покољу, сањам само о топовској и пушчаној паљби и сјајним јуришима коњице; замишљам само борбу прса у прса, сјајне, крваве, победничке јурише на бајонет!“ 

Драматично, нема шта. И личности које сусреће и описује посматра из особеног, самосвојног, надасве занимљивог угла. Своју добровољачку јединицу представља као легију у којој се говори десет језика, па нас тек потом обавештава да су у њој, уз Италијане, и Белгијанци, Французи, Немци, Чеси, па чак и један Норвежанин из далеке Кристијаније, како каже. Помиње и Бакуњинову нећаку, даму највишег образовања, која је добровољно дошла да буде обична болничарка. С енглеским лекарима доктором Хјумом и доктором Атвудом прекраћиваће време разговорима о књижевности и уметности у хотелу „Србска круна“ претвореном у болницу. Над француским дописником неког листа сажалио се што не може да маршује, иако се претходне ноћи сувише дружио с добрим вином…

Да ове илустрације окончамо једним Барбантијевим баш занимљивим опажањем: „Желиш ли да сазнаш другу једну оригиналност?“, пише он пријатељу. „Нема Србина слуге. Све слуге су странци: Грци, Румуни, Бугари, Немци, Цинцари (упола Епирци, упола Словени) и Хрвати. Србин ће и мучно живети, али не може да се потчини вези слепе покорности и такозваним понижавајућим занимањима.

Ђузепе Барбанти Бродано рођен је у Вињоли, у Провинцији Модена. Отац замљопоседник и мати кћи лекара на двору војводе од Модене. Школовао се у Болоњи. Прочуо се још на почетку адвокатске каријере тиме што је био бранилац Андреа Косте, оснивача Социјалистичке странке Италије и доцније покретача недељног листа Аванти. И не само што му је Коста био брањеник, него и пријатељ, с којим је делио истоветна политичка опредељења. Најпре уз Бакуњинове идеје и у његовом покрету, а доцније у странци коју је основао. Тај Барбантијев пријатељ и вођа странке Андреа Коста ушао је у италијански парламент као први социјалистички посланик. Пријатељевао је и с многим напредним италијанским родољубима, политичарима, књижевницима и уметницима. Био је веома близак пријатељ сенатора и професора књижевности у Болоњи, иначе великог италијанског песника Кардучија, овенчаног и Нобеловом наградом за књижевност. Са Кардучијем је у групи оснивача и истовремено сталних сарадника листа „Дон Кихот“. Сматра се да је тај лист, што му служи на част, имао великог утицаја на стварање новог и смелог, демократског новинарства у Италији.

Левичар и социјалиста, Барбанти је дуже од две деценије био у странци. После сукоба с једним страначким другом, што је завршено судском расправом и одговарајућом сатисфакцијом за њега, Барбанти упркос томе одлучује да напустио странку, па, штавише, и политичку активност. Сасвим се посветио адвокатури. Постао је један од најугледнијих грађанских и трговачких адвоката не само у Болоњи него и у Италији.

Али ни тиме се није сасвим задовољавао. Следећи његов наум, у зрелим годинама, можда се понешто косио с његовим младалачким идеалима. Ево и зашто. У Абруцима, једној од најсиромашнијих провинција у Италији, одлучио је да оснује индустријско предузеће. Намера му је била следећа: да исушује мочваре, користи водену снагу за велику електричну централу, изгради железничку пругу… Наруку му је ишло и велико налазиште тресета које је користио као гориво. Предузећем је управљао отприлике деценију и по, да би га пред крај Првог светског рата продао једној групи индустријалаца.

Српска круна

Кафана Српска круна, крајем 19. века; фото: Марко Стојановић

ОНИ КОЈИ СУ ЗАДУЖИЛИ СРПСКИ НАРОД

Али скренули бисмо пажњу на збивања у Србији 1908. поводом анексионе кризе у Босни и Херцеговини. Ђузепе Барбанти Бродано и Челсо Черети, његов капетан и предводник у рату против Турака, с пажњом и с пријатељском наклоношћу пратили су и те догађаје. Пошто је Скупштина Србије упутила апел светској демократској јавности да спречи ово варварско насиље, Барбанти и Черети послали су им телеграм подршке. Подсећајући да су добровољци Италијани својевремено дошли у Србију „за име Ђузепеа Гарибалдија и у име његово“, човека који је у независности и ослобођењу балканских народа видео темељ за равнотежу међу образованим народима, али и одбрану најсветијих и највећих права на слободу:

„Ваша, наша заједнички извојевана победа била је умањена на конгресу у Св. Стефану и у Берлину – и сада је два милиона ваших иноплеменика, који су се први дигли на устанак, покорно стадо новог господара, давнашњег непоправљивог безбожника, који негира националност и слободе.“

Свој телеграм Черети и Барбанти завршавају следећом поруком:

„Није на нама да вам кажемо ратујте, буните се, али ако би избио рат, ако би се жеља народа наметнула – нико се тада не може похвалити да би могао шта учинити или га спречити – праћени четама добровољаца, преживелим из легије који познају брежуљке Шапца, врлети Влашких Њива, долине Неретве, врхове Мостара, неће се оглушити на позив.“

И велике силе и светска јавност остале су глуве. Остављене на милост и немилост Аустроугарској, Србија и Црна Гора морале су признати анексију Босне и Херцеговине. Коју годину потом, чим је Црно-жута монархија напала Србију 1914. године, из Италије је дошло десет младих људи у гарибалдинским црвеним кошуљама. Ступили су у српску војску као добровољци, као и њихови претходници у Херцеговачком устанку и Српско-турском рату. Као и они, били су упућени на Дрину у добровољачки одред и тамо 24. септембра 1914. године јуначки изгинули на Великом Стоцу, сви осим Хуга Колице из Рима.

Ето и гарибалдинаца који су задужили српски народ. И њих нам је приближио велики пријатељ српскога народа Ђузепе Барбанти Бродано. Поводом 140. година од његовог и њиховог првог доласка у Србију прилика је да их се с поштовањем сетимо и да њихову несебичну љубав према српском народу никад не заборавимо.

ОПЕЛО И ИСПРАЋАЈ ПУКОВМИКА РАЈЕВСКОГ

У дневничкој забелешци за 18. септембар 1876. године Барбанти говори о несвакидашњем догађају у Београду:

Николај Николајевич Рајевски

Николај Николајевич Рајевски

„Јуче изјутра присуствовао сам погребу једног младог руског пуковника погинулог на бојном пољу на Морави, по кога је мајка нарочито дошла да га пренесе чак у Москву! Ко не би знао о чему се ради и ко не би, у оном метежу, често имао пред собом неутешни лик те јадне жене, може бити да би у томе нашао уживања. Било је као права свечаност. Од цркве до пристаништа гомиле свештеника и ђакона обучених у одежде са хиљаду боја; војници у сто различитих униформи, од дугачке одеће и козачког калпака до војника са страже у капама слугу са свакодневном униформом, безбројна грађанска лица и сељаци сваког доба старости, од којих су једни носили заставе и посипали цвеће, други ишли ћутке и оборене главе, трећи опет певали хиљаду тонова и ко зна на колико језика, свакако неку погребну мису. То је била неодређена мешавина саучешћа, веселости, свечаности, нешто чудновато, необично и може бити да је представљало истинска осећања те гомиле према мученику за српску слободу, и опраштања са том несрећном старицом, и благодарност, коју је народ изражавао на хиљаду начина њеном рањеном срцу.“

Опело, којем је Барбанти присуствовао и које је описао, било је у част младог, тридесетседмогодишњег руског пуковника Николаја Николајевича Рајевског. Он је на челу претходнице руске добровољачке војске погинуо код Адровца 20. августа, по старом, 2. септембра, по новом календару, године 1876. Подсећало се да је овај јунак био унук истоименог генерала, који се прославио у рату 1812. против Наполеона. Кад је Словенски комитет у Москви почео сакупљати официре и војнике добровољце, пријавио се и пуковник Рајевски. Он је у Србију пошао из Одесе 21. јула, на бојиште је стигао 8. августа, а тринаест дана касније погинуо.

ГАРИБАЛДИЈЕВА ПИСМА

Италијански добровољци гарибалдинци, који су намеравали да пођу у Србију и да се боре за ослобођење хришћана од турског ропства, пре поласка, имали су да саслушају два писма, којима је њихов поход благословио Ђузепе Гарибалди. О томе је Барбанти писао: Ја и остали што смо смерали да образујемо једну италијанску легију, с којом бисмо дошли у Србију, добро смо ово знали и зато смо хтели… да бројни наши сународници дођу овамо и да један од најпознатијих међу људима од акције дође да нам управља. У вези с овим питањем Челсо Черети, наш капетан, добио је од Гарибалдија два писма која су препоручивала експедицију, и пре но што је кренуо, саопштио их је свим својим пријатељима на чију је помоћ могао рачунати.“ Та писма је капетан Черети допустио Барбантију да их препише, па су тако и сачувана од заборава у његовој књизи, а са италијанског у преводу на српски језик гласе:

Рим, 21. V ’76.

Драги мој пријатељу,

У име угњетених народа, ја вам благодарим на вашој неуморној преданости њиховој ствари.

Да данас све што је великодушно на свету треба да допринесе ослобођењу хришћана, робова страшног деспотизма Полумесеца; и од Крита до Прута сваки народ, више или мање угњетен, треба да стресе са себе несрећни јарам Јатагана.

Ја ћу срцем пратити Вас и храбре који ће са Вама поћи у Свети крсташки рат.

*

Рим, 25. V ’76.

Драги мој пријатељу,

Ја ћу Вас помоћи свом снагом, али не треба да се заваравате, пошто Вам је познато колико је Италију притисла инерција.

Ма колико били многобројни они који ће, надам се, поћи са Вама, важно је да изаберете себи вођу од кога ће зависити добар исход експедиције.

Ваш

Ђ. Гарибалди

У Италији, па и у Европи и у свету, појам добровољаштва за ослобођење потлачених народа везује се уз име Ђузепеа Гарибалдија (1807–1882). Овај патриота и војник Рисорђимента (борба за уједињење Италије) борио се и против Француза, и Аустријанаца, и папства, а био је герилац дуже од деценију током ослободилачких покушаја у Бразилу и у Уругвају. Када је започет рат за ослобођење Србије против Турске, већ остарели револуционар послао је чету својих црвенокошуљаша гарибалдинаца, а њима и српском народу упутио је писмо којим благослови српско ослобођење.

ИТАЛИЈАН КОЈИ ЈЕ ИСПАЛИО ПРВИ ТОП У СРБИЈИ

Гарибалдинац Барбанти није само добровољац и ратник него и врло радознали посматрач, као какав ратни репортер, јер не пропушта прилику да забележи и причу о свом земљаку који се у српском рату прославио тако што је, захваљујући штампи, о њему дознала цела Европа.

„Вођа нам је био један Италијан, који служи у једној српској јединици као тобџија. Алфео Панигини, који је дошао овамо међу првима, ступи у српску артиљерију. Кад је формирана италијанска легија, не хтеде оставити топ, који је пошкропио својом крвљу. То је симпатичан младић, пун пажње и било би ми веома драго кад би био са нама“, писао је Барбанти.

Алфео Панигини био је тридесетогодишњак који је после Херцеговачког устанка дошао добровољно и у Српско-турски рат. Као вештом артиљерцу указана му је част да у рату против Турака испали прву топовску гранату на непријатеља. Потом беше рањен у ногу. Али, упркос томе, испалио је још пет граната, затим је пао. Ипак, није се предао. Бауљао је час четвороношке, час помоћу два штапа, читав дан и целу ноћ и успео некако да се спасе. Кад стиже у Бадовинце, пуковник Ђока Влајковић и славна госпођа Жана Маркус већ га оплакаше мислећи да је погинуо. О томе су писали готово сви европски листови.

ИМЕ ГАРИБАЛДИ ЗА ИТАЛИЈАНЕ АНТИФАШИСТЕ

И у Другом светском рату је, у знак сећања на славног Ђузепеа Гарибалдија, неколико великих војних јединица, у чијем су саставу били Италијани, антифашиста, понело његово име.

Најпре су то били Гарибалди батаљони. Настали су после капитулације Италије септембра 1943. године. У њиховом саставу били су добровољци антифашисти, до капитулације припадници окупационих снага у Југославији.

Гарибалди дивизија настала је крајем 1943. године у рејону Пљеваља од припадника двеју италијанских дивизија које су прешле на страну народноослободилачке војске. Годину дана доцније настала је Гарибалди натизоне дивизија, а 1945. Гарибалди фонтанот дивизија, формирана у саставу Југословенске армије.

 

Будимир Поточан

Текст је део фељтона овог аутора објављеног у “Печату“ 23.09.2016.

(„Печатов“ фељтон о непознатим чињеницама и величанственим личностима, које су заслужиле незаборав српског народа, плод је ауторовог вишедеценијског истраживања.)

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.