Свети Срђу, не дај грђу! – пјесма дубровачких Срба

Часопис Срђ

Часопис Срђ

СВЕТИ СРЂУ, НЕ ДАЈ ГРЂУ!

Старац Срђ1 је његда био
Стража граду Дубровнику,
Па је Влаху2, чилом другу
Мјесто давно уступио.
А и Влахо ћаше скоро
Пред Дубравком3 узмакнути,
Да је вр’јеме угађало.
Но унаточ чилом Влаху
И Дубравку несуђеном,
Старог Срђа светитеља
Још се спомен утро није,
Паче живи к’о и прије,
Јер с народом срастао је.
Бог истина, јер га широм
Својим свецем народ гласи,
И српском га славом краси,
Срђев4 дан је крсно име.
А на особ јоште живи
Свети старац, моћни, парац
У уздаху и молитви,
Што му вјерни пук подиже,
Пук подиже Дубровачки,
Кад га тешки јади пашу,
Па истури ријеч нашу:
“Свети Срђу, не дај грђу!“
Ситно д’јете од матере
Тај сам усклик често чуо
Кад би јадна од зла горе
Уклињала да је мине.
Тај и данас још одл’јега
Врући вапај б’једна пука,
Јер спомена старац блага
За собом је видна трага
Оставио сирочади;
А срдашцу невољному
Јад се стиша и облакша,
Кад прокипи и на уста.
То је чудо, Божје чудо
Да заборав својим плаштом
Није и то загрнуо.
Како многе друге ствари!
То је чудо, право чудо,
Ма да нема Срђу храма,
Па ни оне на видику
Богомоље њему свете
Наврх брда изнад града,
С чега брдо Срђ се зове5.
По том брду в’јековима
Складне виле ројиле су;
По том брду сваке згоде
Узастопце стизале се;
Подно брда мудри људи
Паметно су зборовали;
Подно брда прегаоци
Витешки су дјеловали.
То је брдо све гледало,
Све слушало и сазнало,
Запамтило, те све знаде;
Па ће новом гласоноши
Надисајем свога свеца
Сваке в’јести шаптат вјерно,
А гласник ће гласит смјерно
И објављат вољном св’јету
Свaке згоде и незгоде,
Што су градом промахнуле
И народом уздрмале.
За то ево нови гласник
Великога ујме Бога
А под крилом старог свеца
И с његов’јем благословом
Именом се ист’јем крсти,
Те постаје имењаком
Старог парца светитеља,
А и родног брда Срђа.
Но већ зором првог дана
Свога младог живовања
На ино му не може се
А да старог Светитеља
Дубровачког не сјети се.
Огледајућ наоколо,
И видећи јад и тугу
Патничкога српског рода
Широм свуда и овуда,
Еда ли се на овоме
Несмиљени усуд м’јени,
Па да народ прокушани
Горему се јаду угне,
Нови вјесник домородни
Врућ подире уздах сјетни
Из срдашца објадана
Светитељу имењаку:
“Свети Срђу, не дај грђу!“

1 Први одвјетници пред Богом државе Дубровачке бјеху св. Срђ и Бак (Sergius et Bacchus)

2 Други заштитник Дубровачки бјеше св. Влахо (S. Blasius), који је и данас.

3 Око половине минулога вијека бјеху пренесене из Рима у Дубровник моћи св. Дубравка (S. Silvanus) и сахрањене у цркву св. Влаха

4 Гдје је од прилике садашња тврђава, но мало ниже, наврх брда изнад Дубровника бјеше црквица посвећена светоме Срђу, одакле брду и име. Црквица је давно разорена. И у граду испод Свете Марије била је богомоља посвећена св. Срђу.

Дубровачки часопис “Срђ“, број 1, Дубровник 15. јануара 1902.

* “Срђ“ је био часопис за афирмацију и популаризацију књижевних и научних достигнућа, основан 1902. године у Дубровнику. Излазио је два пута мјесечно, половином и крајем мјесеца, од 15. јануара 1902. до 15. маја 1908. године. Штампан је на српском језику, на ћириличном и латиничном писму.

Лист је покренут са жељом “…да Срђ постане књижевно гласило свију Срба на приморју.“ Назив је добио по брду Срђ у чијем подножју се налази старо градско језгро, у којем се налазила и штампарија. Никола Тоља се у докторској дисертацији о часопису Срђ осврнуо и на разлоге за тај назив:

„Иако је Јиричек (изгледа још неки) приговарао називу часописа, његови покретачи били су упорни у томе да се назове Срђ. Уредништво не скрива упућене им замјерке: „… Нек су наши пријатељи замјерили имену нашег листа. „Срђ“, веле они посве локално име. Не чудимо се замјерци, јер дан данашњи траже се имена опће позната, као Вила, Зора, Просвјета и ост. А да их упитамо што је „Срђ“, бојимо се би ли који знао одговорити. По томе ево нас да се разјаснимо…“

Образлаже се, затим, како је на брду Срђ изнад Дубровника некада била црквица Св. Срђа и Бака, који су били заштитници Града прије Св. Влаха. Додуше, кажу они, и Св. Влахо „источни је светац“, али Св. Срђ је старији и да тако речемо источнији“. Ради тога, као и ради знаменитости брда изнад Града – које је како тврде, знаменитије од Авале, Ловћена, Стражилова – завређује да часопис носи то име, јер се и према остала три наведена српска брда надјевају имена часописа, листова и календара.”

(Извор текста о часопису: Википедија)

You may also like...

1 Response

  1. Zoran-kritičar каже:

    Ovo je još jedan dokaz, da se Srbi ne smeju odreći latinice (originalni naslov)!

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.