O обичају отмице и куповине дјевојака у нашем народу


Поред уобичајеног начина “прибављања” жена: прошевином, вјенчањем и свадбом, у нашем народу били су познати и обичаји куповине и отмице дјевојке ради склапања брака. Додуше, куповина није искључивала прошевину и свадбено весеље, већ је, у неким крајевима и историјским периодима, била њихов пратилац, док се отмица најчешће одигравала без традицијом утврђених ритуала…

Неки аутори, који су се бавили истраживањем народног живота, сматрали су да је отмица старија од куповине и да се управо куповина и развила из отмице. Наиме, како се свака отмица сматрала повредом туђе имовине, да би се штета ублажила и да би се дошло до нормалних односа, отмичар мора да плати одштету. Када је временом, умјесто отмице, постепено дошло до женидбе мирним путем, накнада за одштету претварала се у суму која се давала при просидби невјесте.

 

Овакво гледиште не мора бити тачно. Ипак ријеч “куповина” звучи сувише грубо. Кад је о томе ријеч треба се присјетити да је наша традицијска породица била затворена, произвођачко-потрошачка заједница, у којој је свако чељаде имало своје задужење у вези с породичним имањем и кућом. Због тога, удајом дјевојке, породица је губила вриједног радника, па је “куповина”, била у ствари једна врста откупа, тј. надокнада њеним родитељима.

Овај обичај говори о великој вриједности коју су дјевојке имале у тадашњем друштву, за разлику од онога што се почело дешавати крајем 19. вијека, када је појава мираза постала јасно свједочанство о смањеној вриједности жене и о отежаним условима њене удаје. 

Као што рекосмо, у старо вријеме, куповина невјесте била је сасвим уобичајена ствар. Први протести против овог обичаја забиљежени су почетком 18. вијека, али само против претјеране цијене коју су родитељи тражили за своје кћери. Неки су тражили чак 100 гроша. Због тога су се дешавала многа безакоња: једне дјевојке остају престаре, а друге рађају ванбрачну дјецу јер младожење не могу да плате колико се за невјесту тражи.

И Карађорђе је, како је записао Вук Караџић, желио да стане на пут овим обичајима, па је издао заповијест да се за дјевојку не смије “искати” више од једног дуката. Сличне наредбе издао је и кнез Милош, пријетећи строгом казном онима који се о њих огријеше.

Куповина дјевојке није одувијек бивала за новац. Дешавало се и то да су извјесни младићи, служећи код дјевојчиног оца добијали право да се ожене једном од домаћинових кћери. О оваквим случајевима углавном се говори у народним пјесмама и причама.

У новије вријеме, односно у 19. и почетком 20. вијека, много чешће су биле тзв. “договорене” отмице. Наиме, ту су се договарали младићи и дјевојке којима су родитељи бранили везу и вјенчање, или су се договарали родитељи како би се избјегли трошкови око свадбеног весеља.

У првом случају дешавало се да дјевојка сама одбјегне за свог изабраника, али је такав поступак био на лошем гласу у широј сеоској заједници, па се чак вјеровало да овако склопљен брак неће дуго трајати.

Но, било како било, иако нам данас отмица и куповина дјевојке дјелују помало грубо и “нецивилизовано” оне свједоче о једном, не тако далеком времену, када је човјек, да би дошао до жене, био спреман на многе подухвате и авантуре о којима данашњи мушкарци и не сањају.

Извор: РТРС

 

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. Jasna Loncina каже:

    Toliko je prljavstine u narodu , svedoci smo svakodnevno , da je i danas sve moguce za novac , ljudi prljavog karaktera , ako su u nekoj prilici , na sve su spremni , mene samo nesto lepo moze iznenaditi u zemlji Srbiji .
    Uvek su zlotvori pravili racun bez krcmara , verujem , nadam se , moraju doci na scenu ljudi casni , koji ce se bojati Boga .

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.