Мекушац – лекција о страху од побуне

Антон Павлович Чехов

Пре неки дан позвао сам у кабинет гувернанту моје деце, Јулију Васиљевну. Требало је да јој платим.

− Седите, Јулија Васиљевна! – рекох јој. – Дајте да се обрачунамо. Вама је новац, сигурно, потребан, а ви сте тако фини па нећете сами да тражите… Договорили смо се по тридесет рубаља месечно.

− По четрдесет…

− Не, по тридесет! Имам записано. Увек сам гувернантама плаћао по тридесет. Код нас сте провели два месеца.

− Два месеца и пет дана…

− Тачно два месеца. Тако код мене пише. Значи, следује вам шездесет рубаља. Одузме се десет недеља, недељом нисте с Кољом учили, него само шетали. И три празника.
Јулија Васиљевна поцрвене и поче да чупка карнер, али ни речи!

− Три празника – према томе, мање дванаест рубаља. Четири дана је Коља био болестан и није било часова.
Радили сте само са Бајром. Три дана су вас болели зуби и моја жена вам је дозволила да не држите часове по подне.
Дванаест и седам су деветнаест. Одузмимо. Остаје, хм, четрдесет једна рубља. Тачно?

Лево око Јулије Васиљевне поцрвене и овлажи се. Задрхта јој брада. Она се нервозно закашља, зашмркта, али ни речи!…

− Уочи Нове године разбили сте шољу за чај с тањирићем. Мање две рубље. Шоља је скупља, породична је, бог с вама! Шта нам све није пропало! Затим се због ваше немарности Коља попео на дрво и исцепао капутић. Десет мање. Због ваше непажње је и собарица украла Варјине ципеле. Ви морате о свему да водите рачуна. Зато примате плату. Према томе, дакле, још пет рубаља мање. Десетог јануара сте од мене узели десет рубаља…

− Нисам узимала! − прошапута Јулија Васиљевна.

− Али имам записано!

− Па нека. Добро.

− Кад се од четрдесет један одузме двадесет седам остаје четрнаест.
Оба ока се напунише сузама. На дугом лепом носићу појавио се зној. Јадна девојчица!

− Узела сам само једном – рече она дрхтавим гласом. – Од ваше супруге узела сам три рубље. Више нисам узимала.

− Јел? Пази, молим те, то код мене није записано! Четрнаест мање три, остаје једанаест. Ево вам ваш новац, драга! Три, три, три, један и један. Изволите!
И ја јој дадох једанаест рубаља. Она их узе и дрхтавим прстићима гурне их у џеп.

− Мерси – прошапта.

Скочих и почех да шетам по соби. Обузео ме бес.
− На чему мерси? − упитах.

− На новцу.

− Па ја сам вас покрао, до ђавола, опљачкао! Ама, украо сам вам! На чему онда мерси?

− На другим местима ми уопште нису плаћали…

− Нису плаћали? Паметно! Нашалио сам се с вама, дао сам вам сурову лекцију. Даћу вам свих ваших осамдесет! Ево у коверти су спремљене за вас! Али зар се може бити такав пекмез? Зашто се не буните? Зашто ћутите? Зар се на овоме свету може живети да се не покажу зуби? Зар се може бити такав мекушац.
Она се кисело осмехну и ја на њеном лицу прочитах: „Може!“

Замолио сам је за опроштај због сурове лекције и дао јој, на њено велико чуђење, свих осамдесет. Бојажљиво се захвалила и изашла.

Погледах за њом и помислих: лако је бити силан у овоме свету!

Антон Павлович Чехов 

Извор: Исток

 

You may also like...

Оставите одговор