Љубица Ивошевић Димитров – борац за радничка права, револуционарна песникиња

Током Балканског и Првог светског рата, са мужем је активно помагала српској војсци. Стиховима је позивала запослене да остваре своја права, организовала штрајкове жена

Љубица Ивошевић Димитров

Борбу за права радника започела је стиховима и тако постала прва српска револуционарна песникиња. Љубица Ивошевић Димитров је брзо са речи прешла и на дело и својим песмама и говорима дала „употребну вредност“. Организовала је штрајкове, храбрила жене да се боре за боље услове рада и веће плате, залагала се за социјалну правду.

Биографију жене, чије име носи једна улица у Београду, приказао је Миодраг Милић у књизи „Љубица Ивошевић Димитров“. Рођена је 17. јула 1880. године у селу Саранову. Отац Милован и Милица су имали још три сина, од којих су Живојин и Живко изучили занате и окренули се градском животу. Никола и Љубица су тражили своје место под сунцем. Ивошевићи су били сиромашна породица, али велики борци. Никола је први кренуо у Смедеревску Паланку и убрзо довео сестру, омогућивши јој да изучи кројачки занат. И она се у томе сјајно снашла, па је од неуке ученице за трен постала одлична радница. Када је 1892. године основано „Опште занатлијско радничко друштво“, за помоћ у случају болести, изморености и смрти, Никола је постао његов најагилнији члан. Љубица је осећала да и она потребна овој борби, а брат је храбрио у томе. Ватреним говором који је одржала пред не тако малом „публиком“, како наводи Миодраг Милић, узнемирила је учмалу грађанску чаршију. Позвала је своје колегинице да се побуне против лоших услова рада и да буду јединствене у томе.

Док је пратила вести у листовима „Социјал-демократ“ и „Радничке новине“, све време је сањала о Београду. Желела је да иде у матицу радничког покрета Србије. Спаковала је једног дана 1900. године свој плетнени кофер и купила возну карту у једном правцу. На железничкој станици у Београду је дочекао брат Жарко и одмах је запослио у модном салону. Ту је била ближа својим истомишљеницима, а да би могла да буде на извору информација, 1901. је постала стални члан хора „Београдског радничког друштва“. Играла је у позоришним комадима и писала. Годину касније огласила се првом ревоулиционарно-социјалном песмом „Напред“, у „Радничким новинама“, у којима је објавила 25 дела. У мају је изабрана у руководство „Савеза шивачких радника Србије“, с обзиром на то да је била агилна у стварању радничких организација, њено име се све више издвајало. Ипак, она је желела више и од струке и од социјалне правде.

НАПРЕД!
Ћутите, ћутите – не куните свет!
Је л’ вам судба грозна; је л’ вам живот клет
Дал’ вам слаба чеда, гола, гладна мру
Да л’ вам силни права човечанска тру?
Не куните свет!
Смело главу горе, у борбу напред!
Војска вам је мала; слога спаја нас
Амо, браћо мила, куцнуо је час!
Вођа нам је Правда а Истина с њом,
Слобода је мета – хајдмо циљу том!
Не кунимо свет!
Смело главу горе, у борбу – напред! tweet

Георги Димитров и Љубица Ивошевић 1906. год.

Исте године, Љубица је возом отпутовала у Беч да би се у царском граду усавршавала у послу. Међутим, како се укључила у рад Југословенског радничког друштва, аустријске власти су је ставиле на листу сумњивих и она одлази у Бугарску. Живот у новој земљи започела је у граду Русе, као радница велике текстилне радионице. Да не би прошла као у Београду и а да би наставила активности у радничком покрету, пријавила се под именом Невена. Живела је и у Сливену и Софији, организујући штрајкове, освешћујући колегинице у њиховим правима… Све то време, она је била марљива и спретна радница, али одбијала је да ћути, радије је бирала да напусти радионицу и оде даље. Постала је члан бугарске Социјал-демократске партије, пратила је редовно вести из отаџбине, радујући се успеху радничког покрета у Србији. После кратког брака са једним фотографом, у Бугарској упознаје истомишљеника, револуционара, политичара и вођу међународног комунистичког покрета, Георги Димитрова и 1906. године постаје његова жена. Добила је партнера за битке, које је раније била сама. Наставила је да пише, држи говоре, али и уређује раднички лист „Кројачки радник“.

СТИХОВИ ОШТРИЈИ ОД НОЖА tweet

Када је почела да живи у Бугарској, Љубица је наставила да пише револуционарне стихове и шаље их редакцијама у Србији. Била је стални сарадник „Радничких новина“, али је писала и у „Једнакости“, „Раднику“ и дечјем листу „Будућност“. Говорило се да су њени стихови о социјалним проблемима тога времена „оштрији од ножа“. tweet

За време Првог балканског рата, Љубица и Георги помагали су српском народу. У бугарском парламенту он је осудио улазак те земље у Први светски рат и одбиo да гласа за војни буџет. Љубица je све време помагала српским војницима у бугарском заробљеништву. Због тога што је заштитио рањеног Србина, Георги је осуђен на три године затвора, а супруга га је често посећивала, доносила му храну и књиге.

Као члан бугарске Социјал-демократске радничке партије, Љубица је 1920. учествовала у раду Другог конгреса Комунистичке партије Југославије у Вуковару. После неуспелог Септембарског устанка 1923, Георги је као вођа морао да емигрира. Брачни пар Димитров је отишао у Беч, а потом живот започели у Москви, где је она постала део Савеза совјетских писаца и члан Свесавезне комунистичке партије. По задатку су прешли у Берлин, али њено здравље је било нарушено, па 1931. године одлази у Русију на лечење. Иако се прилично спекулисало о њеној смрти, вест о судбини Димитрова je тешко погодила његову жену. Георги је оптужен да је запалио немачки Рајхстаг и изведен је пред фашистички суд. У књизи „Људи и пигмеји“ Иван Караиванов је записао: „Када је Димитров пао у руке немачких фашиста, Љуба Ивошевић је живела у Москви и становала у згради Коминтерне. Она је у нервном наступу извршила самоубиство, бацивши се са трећег спрата хотела „Лукс“ на улици Горког“.

Било је то 27. маја 1933. године. Љубица је сахрањена у Москви, а њен супруг, који је ослобођен оптужби, замолио је своју сестру да сакупи све њене песме и објави их у збирци. Желео је да се бар на тај начин одужи верној животној сапутници. Он је, на суђењу века, збацио нацистичке оптужбе и изашао на слободу.

Татјана Лош

Извор: Вечерње новости

Оставите одговор