Средњовековни документи о Србима у Крајинама

О етничкој припадности становништва Балканског полуострва у антици и Средњем веку, историчари се не слажу. Неки сматрају да је најстарије становништво Балкана словенско (с племенским именима: Илири, Трачани, Скордици…), а други изричито тврде да су Словени стигли на Балкан тек у шестом и седмом столећу после Христа. Занемарујући ове недоумице, погледаћемо шта пише у сачуваним документима о нешто каснијем времену – Средњем веку. Она сведоче о присуству Срба на територијама српских крајина – данас у саставу Републике Хрватске, много пре појаве Турака на Балканском полуострву.

 

Крајишници

Срби се помињу у време кад, у тим документима, нема помена о Хрватима, нити о хрватским државама. Помињу се у деветом столећу само Срби и словенска племена, а од кнежевина: Славонска и Далматинска. Ни у владарским титулама нема помена о Хрватској.

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић

Кнез Борна, за кога званична историја Југославије пише да је хрватски кнез, означава се само кнезом Гудушчана и Тимочана, или, касније, кнезом Приморске Далмације. (Значи, био је кнез у Србији, па кад је прешао на територију под влашћу Франака, постављен је за кнеза Приморске Далмације — не Хрватске Далмације, како кривотвори историја у Југославији). Тој Далмацији је припојена Либурнија, али опет се не спомињу ни Хрвати ни Хрватска.

Ова чињеница не би била спорна да литература и историографија југословенске државе (1918—1990), није преовлађујуће писала о присуству Срба у Панонији, Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, као последици њиховог досељавања из Србије, Македоније и Црне Горе, и то по освајању Балкана од стране Турака — у четрнаестом, петнаестом и каснијим столећима.

Истовремено, и у енциклопедијске одреднице се уселила ова неутемељена тврдња о тако касном доласку Срба на подручје западног Балкана. А кад је реч о досељавању Словена у шестом и седмом столећу, југословенска литература се (често) и енциклопедије (редовно) не ослањају на историјска документа.

Тако, Енциклопедија Лексикографског завода у Загребу не говори о Србима кад је реч о том досељавању на Балкан. Њене одреднице, углавном, садрже да су се на Балкан, у шестом и седмом столећу, „доселили Словени и Хрвати“. Оне не објашњавају како је у тој словенској маси, тако рано, искристалисан идентитет Хрвата, а не и Срба — мада су Срби, одувек, били бројнији од Хрвата.

Очигледно, у питању је извесна произвољност, или намера да се у неко давно време одређена територија прогласи поседом једне нације, мада то, ни делимично, како смо навели, не поткрепљују сачувана документа тога времена. Проф. Реља Новаковић, истраживач античке и средњовековне историје Срба, упозорава на могућа огрешења о науку:

Тражећи одговор на оваква и слична питања, истраживач, у недостатку савремених извора, може да западне у опасност да решења тражи домишљањем, при чему се обично руководи логиком и схватањима свога времена. 1

Овог пута ћемо се ослободити потребе за домишљањем о прошлости Срба и Хрвата и ослонићемо се само на позната и верификована документа — с циљем да видимо да ли су Срби у српским крајинама становници тек после турске инвазије на Балкан, или су тамо живели и неколико столећа раније.

СРЕДЊОВЕКОВНИ ДОКУМЕНТИ О СРБИМА У КРАЈИНАМА

1. Ајнхардов летопис — девето столеће

Ајнхардов Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена — што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате.

Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације

2. Цар Константин Порфирогенит: О управљању државом (DAI)

О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином X века у Ромејском царству. Саставио га је цар Константин VII Порфирогенит или неко од њему блиских учењака као спољнополитички приручник намењен царевом сину и престолонаследнику Роману II (959-963).

Константин Порфирогенит: O Србима на отоцима, у Далмацији, Лици, Крбави и Гацку (10. век)

3. Хрватски историчар Натко Нодило: Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништво западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик.

Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби

4. Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе римокатолике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали римокатолике да не прихвате ову антисрпску подвалу. Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега је требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима.

Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

5. Ватиканска документа о Србима у Далмацији — пре турских освајања Србије

Српски епископ Никодим Милаш је, на основу средњовековних докумената и радова италијанских и хрватских историчара, забележио да је у XIV столећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насељена, десетине хиљада Срба

Ватиканска документа о Србима у Далмацији – пре турских освајања

6. Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини — од X до XIV столећа

Директор Архива Србије Јован Пејин је објавио књигу о српском становништву у Панонији (која захвата и делове данашње Хрватске) и о српским православним црквама од деветог до четрнаестог столећа — значи, много пре него што су Турци почели освајање Балканског полуострава. Ова чињеница сведочи да су Срби староседалачко становништво и да ће их, као такве, покорити азијски Мађари у X столећу после Христа.

Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини од X до XIV столећа

7. Сведочанства аустријског државника о Србима староседеоцима у Славонији

Аустријски државник гроф Јохан Кристијан Бартенштајн, саветник царице Марије Терезије — 18. столеће, потврђује чињеницу да су Срби у Хрватској и Славонији староседелачко становништво. А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви Угарске, нашли били право (признајући да су Грци или Власи /Срби/, који у оним крајевима станују, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су Турке задржали од даљег упадања у ону прву) да им најснажније осигурају уживање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или другој од ових двеју краљевина.

Аустријски државник фон Бартенштајн о Србима староседеоцима у Славонији

8. Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија — и даље независне од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године. Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке.

Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

9. Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Срби су, од 15. до 19. столећа имали своју самоуправу, потчињену једино аустријском цару. Простирала се на територијама Републике Српске Крајине (успостављене од 1991. до 1995), а простирала се и на друга подручја -Бар чак до Арада у Румунији.

Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. Душан Буковић каже:

    Душан Буковић:

    Да ли је уопште постојао хрватски краљ Томислав?

    У овом контексту поменули бисмо извесне студије професора Антонија Фарчића, које су објављене под насловима „Сава као северна граница Босанске Крајине“ и „Границе Крајине и границе Порфирогенитове Србије и Хрватске“ (Види. Проф. Јован Зубовић, Крајина и Крајишници, Књ. 1, Београд, 1968, Књ. 2, Београд, 1970). У његовој студији о измишљеном „краљу“ Томиславу, коју је објавио под насловом „Да ли је постојао краљ Томислав?“, између осталог, стоји:

    „Први аргуменат (Константин VII Порфирогенит)

    Константин VII Порфирогенит, цар византијски, неоспорни цуверен целокупног Балканског полуострва и Источног римског царства, чије су граниоце захватале и Хрватску, а који је уједно и најпоузданији историчар свога времена (прве половине Х века), у свим својим историјсдким списима не помиње ни једном речи оснутак хрватског краљевства и неког владара хрватског под именом Томислав. Ово је наш први аргуменат, као најаутентичније савремено сведочанство, и то истичемо као чињеницу од пресудне важности.

    Порфирогенит је рођен 905 год., а цар Византије био је од 912 све до своје смрти 959 год., што значи да је он у својој младости био не само савременик и сведок него, штавише, и врховни суверен тобожњег краља Томислава. Своја историјска дела он је састављао на основу тачних података што их је примао од својих подручних органа и информатора из свих делова Царства, из свих својих провинција и темата, па сигурно и из тако важне своје пограничне области, као што је била Далмација, која беше још увек под непосредном царском власти. Тачност највећег дела његових информација из наших области већ одавно је неспорно утврђена…

    Порфирогенит описује и некадашњу Далмацију до пропасти главнога града Салоне, као што описује и поједине ондашње далматинске приморске градове и острва, а изричито тврди да су сви они градови били независни од Хрватскењ и да су директно били подложни Царству са својим стратегом у Задру. Из података Порфирогенитових можемо констатовати и ту чињеницу да у првој половини Х столећа Хрватска није била уједињена краљевина него једна двојна обласна заједница под сувереном влашћу императора Византије…

    Ма шта још Порфирогенит наводио и износио о Хрватској и Хрватима или о Далмацији. Никад и нигде Томислава, никад и нигде краљевине, никад и нигде ни једног догађаја о коме бисмо могли судити да се односи на неког првог хрватског краља…

    Из списа Порфирогенитових може се са сигурношћу закључити да у првој половини Х века у Хрватској није могла да буде основана краљевина, а ни да је неки Томислав могао да буде први хрватски краљ…
    Када критички истражимо и оценимо све историјске изворе, као и све оно што су разни југословенски историографи написали и изложили о краљу Томиславу, долазимо до ових закључака:

    1) Ни један историчар до данас није могао да изнесе било какав позитивни и директни научни доказ да је заиста некад постојао Томислав, ‘први хрватски краљ’, како га они проглашавају. Сви аргументу и сви ‘докази’ хрватских писаца, више или мање, само су оштроумна довијања, уколико нису тетачна и неоснована нагађања, понекад и тенденциозна. Сва величина тога ‘краља’ и сва слава његова ‘краљвања’ само је, рецимо, једна добронамерна патриотска измишљотина, једна лепа романтичарска легенда, која од историјске науке не може да буде прихваћена, па ма како она била вешто и зналачки испричана и образложена…

    Кроз више од тридестак година интересовасмо се питањем егзистенције тога „краља“ Томислава. Проучисмо све односне историјске изворе и споменике, као и све оно што су разни писци и историографи написали о томе. Од цабраног научног градива обрадисмо две обимне историјске дисертације: једну назвасмо ‘Такозвани акти сплитских црквених сабора (925? и 928? године’, а другу ‘Да ли је постојао краљ Томислав?’…

    6) Не постоје уопште никакви строго научни докази, сем претпоставки, да је глалолица дело свете солунске браће Кирила и Методија и да је глаголизма (а то значи:

    римокатоличко богослужење на старословенском језику) било у Хрватској и Далмацији већ у првој половини Х века. Према томе, тзв. Борба за глаголицу у трећем деценију Х века спада у област бајки, као и ‘краљ’ Томислав са својим бискупом Гргуром Нинским…

    (Види: Проф. Антоније Фарчић, Да ли је постојао краљ Томислав?, “Братство-Fraternity” , бр. 221-222, новембар-децембар, 1973, бр. 222, јануар 1974, Toronto, Ont., Canada).

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.