Ноам Чомски: Циљеви и утицај америчке пропаганде – ратови и страх

Овај интервју са професором Ноамом Чомским, који доносимо ниже у нашем слободном преводу са енглеског, обавио је Давид Барсамиан, оснивач и директор Алтернативног радија у САД. Ми смо га нашли на Интернету под оригиналним насловом „Колатерални језик“, 24.7.2003.

* * *

Ноам Чомски (Noam Chomsky) је професор на Катедри лингвистике и филозофије на Масачусет институту. Аутор је многих књига – његове последње су: Сила терор и средњеисточне илузије, а књига о 11. септембру је међународни бестселер.

Ноам Чомски; фото: dvogled.rs

Барсамиан: Последњих година су Пентагон а после и медији усвојили израз „колатерална штета“ да објасне узгредну смрт цивила. То говори о употреби језика у обликовању и стварању људског разумевања догађаја.

Чомски: То је старо колико и историја. Нема много заједничког са језиком. Језик је средство људског међуодноса и комуницирања, па природно, и средство комуницирања идејне позадине догађаја. Али важније је да се овде језик употребљава у покушају да се обликују ставови и мишљења и постигне конформизам и послушност. Не изненађује да је ово настало у демократскијим друштвима.

Прво организовано министарство пропаганде названо Министарство за информације, било је у Британији за време Првог светског рата. Задатак му је био, како сами кажу, да се контролише свест света. Оно што их је нарочито интересовало била је свест Америке, свест америчких интелектуалаца. Мислили су да ако убеде америчке интелектуалце у племенитост британског ратног подухвата, амерички интелектуалци би могли успети да натерају у основи пацифистички расположено становништво Сједињених Држава, које с правом није желело да било шта има са европским ратовима, у психозу фанатизма и хистерије, која ће их одвести да се прикључе рату. Британији је била потребна подршка САД па је британско Министарство информација првенствено циљало на америчко јавно мњење и његове лидере.

Ноам Чомски – Requiem for the American Dream

Вилсонова адмиристрација је реаговала стварањем прве државне пропагандне агенције овде назване Комитет јавног информисања. Комитет је био брилијантно успешан, углавном са либералним америчким интелектуалцима, људима из круга Johna Dewey, који су стварно били поносни на чињеницу да је први пут у историји, према њиховом схватању, створен ратни фанатизам, не од стране војних лидера и политичара, већ од одговорнијих и озбиљнијих чланова друштвене заједнице, наиме размишљених инелектуалаца. А они и јесу организовали пропаганду која је у току од неколико месеци успела да окрене релативно мирољубиво становништво у запенушене анти-немачке фанатике који су хтели да разоре све што је немачко. Дошло се до ситуације да Бостонски синфонијски оркестар није могао да свира Баха. Земља је била у хистерији.

Вилсонова пропагандна агенција је имала људе као Edward Bernays-a који је постао гуру ПР индустрије за јавну рекламу и Walter Lippmann-a, водећег јавног интелектуалца у 20. веку и најпоштованије личности у медијима. Они су се широко користили својим искуством. Ако погледате њихово писање 1920-их година, видећете да кажу: научили смо из овога (искуства са агенцијом) да је могуће контролисати јавно мњење, понашање и мишљења. Овде је Lippmann рекао: „Можемо да произведемо сагласност средствима пропаганде“. А Bernays dodao: „Интелигентнији чланови друштвене заједнице могу да натерају становништво на све што желе“ помоћу онога што је назвао „инжињерством сагласности“. А то је „суштина демократије“, рекао је.

Ово је такође одвело подизању индустрије за јавне односе (ПР). Занимљиво је погледати на 1920-е године када је отпочела. Ово је период Taylorism-a у индустрији, када су радници тренирани да постану роботи, код којих је сваки покрет контролисан. Створио је врло ефикасну индустрију са људским бићима претвореним у аутомате. Бољшевици су тиме, такође, били врло импресионирани. Покушали су да то имитирају. У ствари, покушано је то свуда у свету. Али су експерти контроле мисли схватили да је не само могуће имати контролу „на послу“ већ исто тако и контролу „ван посла“. То је њихов израз.  Контролисати их „ван посла“ стварањем филозофије безнађа и узалудности, упућујући људе на површне ствари живота, као помодарску куповину и консумацију, а у основи – држећи их подаље од нас, да нам не сметају. Пустимо људе који треба да воде ствари да то чине без мешања масе становништва, која нема ништа да тражи на јавној сцени. Из тога се развила огромна индустрија која се простире од рекламе до универзитета, сви врло савесно посвећени схватању да се ставови, понашања и мишљења морају контролисати, јер је иначе народ исувише опасан.

Нарочито је упечтаљиво да се ово развило у демократскијим друштвима. Покушали су ово да копирају у Немачкој и бољшевичкој Русији, Јужној Африци и другде. Али је то увек остао сасвим изразито углавном амерички модел. Постоји добар разлог томе. Ако контролишеш свет силом, није тако важно шта он мисли и осећа. Али ако изгубиш способност да контолишеш народ силом, постоји већа потреба да контролишеш његово понашања и мишљења.

Тако стижемо до данашњице. Али данас јавност неће више да прими државне пропагандне агенције, па је и Реганова канцеларија јавне дипломатије, проглашена незаконитом, морала да наступи околишним путем. Оно што је узело њихово место биле су приватне тираније, стварно, системи великих корпорација, који играју улогу контроле мишљења и понашања, не добијајући наређења од владе, мада природно тесно повезани са њом. То је наш савремени систем. Врло самосвестан. Не морате много да нагађате шта они раде, јер су довољно љубазни да вам у својим индустријским публикацијама и академској литератури то кажу.

Тако кренете, рецимо, у 1930-е године, можда једном оснивачу великог дела модерне политичке науке. либерални Вилсонијанац, Harold Lasswell, написао је 1933. чланак насловљен „Пропаганда“ у Енциклопедији друштвених наука, обимно дело, у коме је била порука (а све ово је тачан цитат): „Ми не треба да подлежемо демократском догматизму да су људи најбољи познаваоци сопствених интереса.“ Они то нису – ми смо. И пошто су људи сувише глупи и незналице да схвате свој најбољи интерес, за њихово сопствено добро – а пошто смо ми велики хуманисти – ми смо принуђени да их маргинализујемо и контролишемо. Најбољи начин је пропаганда. Нема ничег негативног у пропаганди, рекао је. Она је неутрална као и ручка на пумпи. Можете да је употребите за добро или за зло. А пошто смо ми племенити и дивни људи, ми ћемо је употребити за добро, да обезбедимо да глупе и игнорантне масе остану маргинализоване и раздвојене од било какве могућности одлучивања.

Лењинска доктрина је скоро иста. Обе су врло блиске сличности. Нацисти су је такође прихватили. Ако читате Mein Kampf, Хитлер је био врло импресиониран англо-америчком пропагандом. Он је тврдио, не без разлога, да је она добила Први светски рат и заветује се да ће у следећој рунди Немачка бити такође спремна и развити свој пропагандни систем моделиран према овом у демократијама. Руси су га такође пробали, али је био исувише сиров да би био успешан. Јужна Африка га је употребила. И други све до данашњег дана. Али је он најизразитији у Сједињеним Државама јер је то најслободније и демократскије друштво, па је стога и много више потребно да се контролишу поступци и мишљења.

Демократија се доводи бомбама

Можете то читати у Њујорк Тајмсу. Они су објавили занимљив чланак о Carl Rove-u, менаџеру председника (Буша) у ствари његовом инструктору, човеку који га учи шта да каже и ради. Чланак описује шта Carl Rove сада ради. Он није био директно умешан у планирање рата, али није био ни сам Буш. Рат је био у рукама других. Али његов циљ је да председника представи као моћног ратног лидера са оком на следећим председничким изборима, тако да републиканци могу да прогурају свој домаћи програм. И то је оно на шта се Rove концентрише, тј. смањење такса – они кажу због економије – а мисле на смањење такса за богате и друге програме које он није хтео да помене, који су скројени да користе врло малом сектору врло богатих и привилегованих, а са лошим последицама за гро становништва. Али много значајније – што није поменуто у чланку – јесте да се разори институцијална основа система социјалне помоћи; покушај да се елиминишу ствари као школе и Друштвено осигурање и све друго основано на идеји да људи брину један за другога. То је грозна идеја која се мора изгнати из народне свести. Идеја да треба осећати симпатију и солидарност, да би требало да бринете да ли саката удовица на другој страни града има шта да једе, то мора бити избачено из свести људи.

Сасвим је јасно да постоје огромне разлике у односу на Ирачки рат између јавног мнења САД и осталога света. Да ли то приписујете пропаганди?

Ноам Чомски

Не може се поставити питање о томе. Кампања против Ирака почела је прошлог септембра. То је тако очигледно расправљано и у широкој публицистици, као напр. главног политичког аналитичара UPI, Martin Sieff-a, који је у свом дугом чланку описао како је то учињено. У септембру, што је био и почетак средње-изборне кампање за Конгрес, тада је почело и бубњање добоша ратне пропаганде. Имала је две константне теме. Велика лаж је била да Ирак представља непосредну опасност за безбедност Сједињених Држава. Ми морамо да их зауставимо сада, јер ће нас иначе они разорити сутра. Друга велика лаж је била да Ирак стоји иза масакра од 11. септембра. Нико то није рекао отворено; била је то врста инуенда.

Погледајете на испитивања јавног мњења. Она верно показују учинак пропаганде. Пропаганда се шири путем медија. Они је не припремају, они је само шире. Можете је приписати високим владиним чинбеницима или било коме другоме. Али кампања се врло брзо одразила у испитивањима. Са септембром и после њега око 60 одсто популације је осцилирало око веровања да Ирак представља опасност за безбедност Сједињених Држава. Сада већ пола становништва, данас можда и више, верује да је Ирак био позади 11. септембра и да су Ирачани били у нападачким авионима и да планирају нове нападе.

Нико други на свету не верује у то; нема земље где се Ирак сматра претњом њеној безбедности. Кувејт и Иран, иако обе раније нападнуте од Ирака, не сматрају Ирак претњом њиховој безбедности. Ирак је најслабија држава у том делу света, јер је захваљујући санкцијама, које су убиле стотине хиљада људи и где је вероватно око две трећине становништва на ивици гладовања – земља са најслабијом економијом и најслабијом војном снагу у том региону. Трошкови њене економије и њених војних снага су око једне трећине ових Кувејта, мада је његово становништво десет пута мање од Ирака – и увелико мањи од осталих земаља региона. Наравно, свако у региону зна да тамо постоји и једна суперсила, САД прекоморска војна база, Израел, који поседује стотине нуклеарних оруђа и масивне оружане снаге и потуно доминира свиме.

Али само у Сједињеним Државама постоји страх од било којег од ових веровања. Можете да пратите раст ових веровања са утицајем пропаганде. Занимљиво је да су Сједињене Државе подложне томе. Постоји позадина тога, културна позадина, која је интересантна. Али какви год разлози да постоје, Сједињене Државе се показују врло уплашеном земљом упоредно говорећи. Овде се плаши готово свега: злочина, странаца, скоро свега под сунцем. Могу да се дискутују и испитују разлози, али позадина је ту.

Шта нас чини подложним утицају пропаганде?

То је добро питање. Ја не кажем више осетљива на пропаганду; земља је више осетљива на страх. То је уплашена земља. Разлоге за то, савим искрено, не разумем, али они су ту и иду далеко у америчку историју. Вероватно има везе са освајањем континента, када су морали да униште урођеничко становништво; ропство, где сте морали да контролишете (ропско) становништво које је сматрано опасним, јер никад нисте знали када ће да се окрену против вас. Може да буде и рефлексија огромног обезеђења. Безбедност Сједињених Држава је изнад сваког другога. Сједињене Државе контролишу ову хемисферу, контролишу оба океана, контролишу супротне стране оба океана, никад нису биле угрожене. САД су задњи пут угрожене у рату 1812. године. Од тада оне само освајају друге. То је некако развило осећај да ће неко да се дигне и насрне на нас. И тако земља постаје врло уплашена.

Постоји разлог зашто је Carl Rove најважнија личност у (Бушовој) администрацији. Он је експерт за односе са јавношћу (PR) задужен за стварање имиџа. Тако можете да прогурате домаћи програм (републиканаца), остварите међународне политичке циљеве плашећи народ и стварајући утисак да ће моћни лидер да вас спасе од непосредног и претећег разарања. Њујорк Тајмс стварно тако каже, јер је врло тешко то сакрити. То му је као нека друга природа.

Хтео бих да прокемтаришете једну од нових лексичких конструкција „усађени новинари“.

И то је врло занимљиво. Интересантно је да су новинари спремни да то усвоје. Ниједан поштени новинар или новинарка не би хтео да себе опише „усађеним“. Рећи „ја сам усађен новинар“ је као да каже „ја сам владин пропагандиста“. Али и то је усвојено. И помаже да усади схватање да све што ми радимо је исправно и праведно, па стога ако сте усађени у неку америчку војну јединицу ви сте и објективни. Уствари иста ствар се показала у Peter Arnett случају. Peter Arnett је искусан и поштован новинар са многим позитивним резултатима.

Ноам Чомски – Requiem for the American Dream

Он је овде омрзнут баш због тога. Из истих разлога због којих је и Роберт Фиск омрзнут. Фиск је Британац, а Arnett пореклом са Новог Зеланда. Фиск је далеко најискуснији и најпоштованији средњеисточни новинар. Тамо је био врло дуго времена, показао се одличан, познаје тај регион, сјајан је репортер. А овде је презрен. Ретко видите једну његову реч. Ако је поменут то је да га оспоре. Разлог је да је сувише независан. Не жели да буде усађени новинар. Peter Arnett је осуђен зато што је дао интервју на ирачкој телевизији. Да ли је ико осуђен зато што даје интервју на САД телевизији? Не, јер то је дивно.

Напад на Авганистан у октобру 2001. породио је два од ових занимљивих нових израза и Ви сте их коментарисали. Један је био Операција „истрајна слобода“ и други „незаконити ратник“. У истини новина у међународном праву.

То је новина у послератном периоду. После Другог светског рата дат је релативно нови оквир међународном праву, укључујући и Женевску конвецију, који не дозвољавају схватање непријатељског борца у смислу који сте поменули. Можете да имате ратног заробљеника, али не постоји никаква нова категорија. У ствари поменути израз је стара категорија, из пре Другог светског рата, када сте практично могли све да имате. Али по Женевској конвенцији, која је установљена да формално криминализује нацистичке злочине, то је промењено. Тако су ратни заробљеници добили посебан статус. Бушова администрација, уз сарадњу медија и судова, вратила се у период пре Другог светског рата – када није постојао озбиљан оквир међународног права у односу на злочине против човечности и ратне злочине – и објавила не само да ће да води агресивне ратове, већ да ће да класифицира људе које бомбардује и заробљава у некакву нову категорију која нема никаква права.

Довођење Срба у ред – насловница Тајм Магазина поводом масовног бомбардовања Срба, 11. септембар 1995. године

А и то су прекорачили. Бушова администрација је узела право да овамо траспортује људе, укључујући америчке грађане, да их временски неограничено затвара без приступа њихових породица и адвоката и да их тако држи без оптужбе док председник не одлучи да је рат против терора – или како већ жели то да назове – завршен. То је заиста нечувено. А у неку руку је усвојено и од судова. И у ствари, они иду даље и од онога што некад зову Патриотски закон бр. 2, који још није ратификован. Закон је у Министарству правде, али је његова садржина „процурела“. И сада имамо два чланка о њему професора права и других у штампи. Закон запањује. Траже право да одузму држављанство, основно право, ако државни тужилац закључи – не морају да имају никакве доказе – дакле само закључи, да је нека особа на неки начин умешана у поступке који шкоде Сједињеним Државама. Морате да се вратите у тоталитарне државе да нађете нешто слично. Непријатељски борац је један пример. Третман ових људи – оно што се ради у Гвантанамо бази на Куби је груба повреда најосновнијих принципа међународног хуманитарног права после Другог светског рата, тј. од када су ови злочини формално криминализовани као последице нацистичких поступака.

Шта мислите о изјави британског премијера Тони Блера цитираној у „Nightline“-u, 31. марта: „Ово није инвазија“.

Тони Блер је добар пропагандни агент Сједињених Држава: Он је речит, реченице му имају смисла, очигледно свет воли како он изгледа. Он следи став који је Британија самосвесно заузела после Другог светског рата. За време Другог светског рата Британија је схватила – поседујемо пуно докумената о томе – што је било очигледно; Британија је била доминантна светска сила и то неће бити после рата – САД ће то бити. Британија је морала да изабере: да ли ће бити само још нека друга земља – или ће постати, као што су сами рекли, млађи партнер Сједињених Држава? Она је усвојила улогу млађег партнера. И то је била од тада. Британија је била малтретирана више пута на врло недостојан начин, а они мирују и трпе и кажу: „У реду, бићемо млађи партнери. Даћемо томе што се зове (војна) коалиција наше вековно искуство брутализације и убијања других народа. Ми смо добри у томе.“ То је британска улога. То је срамно.

Често се код Ваших предавања поставља питање „Шта би требало ја да радим?“. То чујете од америчклх слушалаца.

У праву сте, од америчких слушалаца. У Трећем свету то никад не чујете.

Зашто не?

Јер кад одете у Турску или Колумбију или Бразил или негде другде, не питају вас, „Шта бих ја требало да радим?“. Они вам кажу шта већ раде. Само у врло привилегованим културама људи вас питају „Шта би ја требало да радим?“ Све су нам опције отворене. Немамо проблеме са којима се суочавају интелектуалци у Турској илл кампезини у Бразилу или било шта друго слично томе. Ми можемо све да радимо. Али свет овде је трениран да верује: ми морамо да имамо нешто да радимо што ће бити лако и што ћемо врло брзо да свршимо, а онда ћемо да се вратимо нашим свакодневним животима.Али тако не иде. Треба да радите нешто чему ћете се посветити, предати и радити тако дан за даном. Тачно знати шта је то: то је васпитни програм, то је организовање, то је активизам. То је начин да се ствари мењају. А ви желите нешто као магичан кључ, што би вам омогућило да се сутра вратите и гледате телевизију? Нема чаробног кључа.

Ви сте били активан и рани дисидент у 1960-им против САД интервенције у Индокини. Сад имате перспективу како је било онда и шта се дешава сада. Опишите како се развијао отпор у Сједињеним Државама.

Rebel Without a Pause

Постоји један други чланак у Њујорк Тајмсу који описује како су професори активисти против рата, а студенти нису. Не како је раније било, када су студенти били противратни активисти. Репортерка говори о стању око 1970. – и истина је – са 1970-ом студенти су били активни антиратни протестари. Али то је било после осмогодишњег рата САД против Јужног Вијетнама, који се до тада раширио на целу Индокину, који је практично уништавао читава насеља. У првим годинама рата – објављено је 1962. – авиони САД бомбардују Јужни Вијетнам, употреба напалма одобрена, хемијски рат за уништавање хране и усева, програми да се милиони људи натерају у „стратешка села“, у ствари концентрационе логоре. И све то јавно. Али нема протеста. Немогуће да нађеш некога да о томе разговараш. Годинама, чак и у либералним градовима као Бостону, немогуће је било имати јавни митинг против рата јер би га разбили студенти уз подршку медија. Било би потребно имати стотине полицајаца око говорника сличних мени, да би избегли са митинга неозлеђени. Протести су дошли после година и година рата. До тада је стотине хиљада људи било убијено, већи део Вијетнама разорен. Тада су почели протести.

Али све је то избрисано из историје, јер говори сувише много истине. Захтевало је године и године тешког рада многих људи, углавном младих, који су најзад успели да створе покрет протеста. Сада смо далеко иза тога. Али репортерка Њујорк Тајмса не може то да разуме. Сигуран сам да је репортерка врло поштена. Репортерка говори тачно оно што сматрам да је научена – да је постојао огроман противратни покрет, јер стварна историја треба да се избрише из свести људи. Не смете да научите да посвећен, предан рад може да оствари знатне промене у свести и разумевању људи. То је врло опасна мисао да је народ буде свестан.

Извор: Искра Бр. 1108, Birmingham, 1. септембар 2003.

Сродни чланци:
Ноам Чомски: 10 стратегија медијске манипулације

You may also like...

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.