Надежда Петровић – патриота, хуманиста и сликарка


Надежда Петровић је рођена 11. октобра 1873. године у Чачку, као прво женско дете од тринаесторо деце Димитрија Мите Петровића из Београда и Милеве Петровић, рођене Зорић, из Титела. Димитрије и Милева Петровић су били учитељи у Чачку – Мита учитељ слободоручног цртања у Гимназији, а Милева учитељица Женске основе школе. Када је имала седам година породица се, због Митиног здравственог стања, преселила у Карановац (Краљево), где је Надежда кренула у основну школу.

Надежда Петровић

Повратак породице у Београд, 1884. године, уследио је из више разлога: укидање предмета слободоручно цртање у основним школама, чиме је Мита остао без посла, смрт Митиног оца Хаџи Максима и наставак Надеждиног школовања. Пресељење је чинило прекретницу за породицу Петровић у сваком смислу. Живели су у старој породичној кући у Ратарској улици на Палилули. Мита се запослио у Пореској управи, у којој је врло брзо напредовао у служби. Трудио се да обезбеди потрепштине за породицу и школује децу, а Милева је због деце и вођења куће напустила учитељску службу.

ОБРАЗОВАЊЕ

Надежда се уписала на престижну Вишу женску школу која је у то време пружала савремене облике васпитања и солидно стручно знање из свих области педагошког образовања. Спремала се за звање учитељице и упоредо похађала приватне часове цртања код очевог пријатеља, чувеног сликара реалисте Ђорђа Крстића. Заволела је поезију о којој је, као и о историји, добијала поуке од своје мајке. Посебно је волела песме Војислава Илића и Његоша, учила их напамет и рецитовала млађим сестрама и брату Владимиру. Посете атељеу Ђорђа Крстића биле су за њу нешто најузбудљивије и најлепше. Већ у његовом атељеу  започиње да ради уљане слике. Након тога, као прва ученица женског одељења, похађа сликарски атеље код словачког уметника Кирила Кутлика.  Након дипломирања на Вишој женској школи 1891. године и првих самосталних сликарских радова, осетила је спремност да крене у нове токове живота. Положивши квалификациони испит Надежда је стекла статус предавача слободоручног цртања у средњим школама и почетком септембра 1893. године постављена за учитељицу цртања у Вишој женској школи, а потом и у Женској учитељској школи и Женској гимназији у Београду.

МИНХЕН

Ни Крстић ни Кутлик нису оставили много трага на њене касније радове, али је чињеница да је баш Ђорђе Крстић био тај који је Надежду охрабрио да оде на уметничке студије у Минхен. Утицај словеначког ликовног педагога Антона Ажбеа, у чијем је атељеу у Минхену од 1898. године наставила усавршавање, и уметничке климе коју је тамо затекла, заувек су променили Надеждино поимање сликарске уметности, али уједно и целокупну српску уметност. Неуморно је сликала баварске пределе, обилазила изложбе и научила немачки, руски и француски језик.

Утисак је да одлазак у Минхен, поред професионалног усавршавања, доприноси и да са дистанце сагледа свој живот. Увређена поступком мајке свог вереника, која је од њених родитеља тражила велики мираз, Надежда је 1898. раскинула веридбу и тражећи подршку за тај гест из Минхена пише мајци: „Ја хоћу да сам сликар, а не жена, жена има доста. Ако ми заиста желиш срећу, онда ћеш и ти од мене очекивати само да будем сликар, а не удавача.“ Након минхенских студија Надежда се, крајем 1902. године, враћа у Србију.

ДРУШТВЕНИ АНГАЖМАН

Од 1903. године, учешћем у оснивању организације „Коло српских сестара“ и ношењем хуманитарне помоћи у крајеве неослобођене од Турске, Надежда започиње свој друштвени ангажман. Следеће 1904. године креће у велики посао око организовања Прве југословенске уметничке изложбе и оснивања Друштва српских уметника „Лада“. Уз објављивање ликовних критика, са освртима на сликарство својих савременика, примећујући потребу превазилажења декадентних размишљања и традиционалистичких ликовних схватања, упоредо ради на оснивању  Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву код Пирота. Надежда учествује у оснивању Српског уметничког удружења, а поводом анексије Босне и Херцеговине 1908. године држи ватрене говоре са балкона Народног позоришта. Кућа у Ратарској улици постаје центар окупљања српских родољуба.

Надежда Петровић у Ваљеву фото: Галерија „Надежда Петровић“

РАТОВИ И СМРТ

Од почетка Првог балканског рата (1912), па до своје смрти, Надежда је на бранику отаџбине. Ни драматични призори у санитету у позадини фронта, а још мање болест (прележала је тифус, колеру и упалу плућа), нису је омели да покаже неизмерну љубав према свом роду и својој земљи. Након кратког одсуства, које је провела у Скопљу ради опоравка од тифуса прележаног за време епидемије у пролеће 1913, поново се придружила српским војницима. Кратки предах између два балканска рата провела је у Београду. Током месец дана трајања Другог балканског рата, у лето 1913. године, као добровољна болничарка ангажована је на подручју Македоније у Санитету за ратну зону, при Врховној команди за војничку службу. По завршетку балканских ратова, за пожртвованост и исказану ревност у служби, одликована је за храброст, а од Црвеног крста за милосрђе.

Објава рата 1914. године затекла ју је у Италији, где је са најмлађим братом Растком посетила изложбу Венецијанског бијенала на коме је желела да види скулптуре свог великог пријатеља Ивана Мештровића. Одбивши предлог Врховне команде да се прикључи комисији Црвеног крста у Швајцарској, кренула је на дужност при пољској болници Дунавске дивизије. И мада је по налогу Војне команде предвиђена за представника Србије на конференцији у Риму или да оде у болницу стране мисије у Ниш, у фебруару се поново враћа у Војни санитет у Ваљеву. На дужности болничарке остала је до краја живота, негујући рањенике, сликајући рушевине, официре, шатор пољске војне болнице и бринући о оболелима од тифуса.

Поново оболевши од тифуса, након седмодневне агоније, умрла је 3. априла 1915. године у Војној болници у Ваљеву. Посмртни остаци Надежде Петровић пренети су из Ваљева у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду 2. јуна 1935. године.

Извор: Уметничка галерија „Надежда Петровић“

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. Stefan каже:

    Vecna joj slava!

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.