Штампарство код Срба у Загребу

Најутицајнији српски лист у Загребу био је „Србобран“, који је излазио двапут недељно. Избијањем Првог светског рата „Србобран“ је забрањен

Почетак штампарства у Загребу везује се за боравак у њему историчара Павла Ритера Витезовића (1652-1713), који је својим радом овај град претворио у средиште хрватске књиге и културе. Њему претходи долазак исусоваца у Загреб 1606. године. Тада је уочена потреба да се у граду оснује штампарија, коју су исусовци набавили 1664. године, али је она радила слабо и на крају је завршила у оставама бискупског двора на Каптолу. Њу је Витезовић открио и она му је поверена на коришћење од 1695. до 14. јуна 1706. Ту је 1696. штампао своју књигу „Кроника алити сзпомен всзега сзвиета“.

Након одласка Витезовића у Беч, у Загребу делује низ страних штампара. То није подстакло Србе да и они отворе своју штампарију. Тек после Велике сеобе Срба 1690. у аустријску државу, српска јерархија отпочиње борбу да им царска власт одобри отварање своје штампарије. Таква дозвола тада није добијена. Тек на крају 18. века Срби су у Бечу дошли у посед једне штампарије, чији је власник био Стефан Новаковић. Он је био принуђен да је, услед материјалних тешкоћа, брзо прода Пештанском универзитету. Штампарство код Срба је свој прави замах остварило тек у 19. веку, када су отворене многе српске штампарије на подручју Јужне Угарске, а и у Кнежевини Србији.

Штампарство код Хрвата доживело је преокрет у време Илирског покрета захваљујући др Људевиту Гају, који је 28. децембра 1852. обелоданио оглас у којем је обзнанио да је отворио „Народну књигарницу“. Том приликом штампао је проглас у којем се каже: „Прво и особито мјесто заузимат ће вазда у народној књигарници народна југославенска књижевност и уопћена дјела славјанским језиком излазећа или на славјанство спадајућа“.

У то време Срби у Загребу су се користили услугама хрватских штампара, код којих излазе и нека дела српске књижевности. Повремено појављивање ћирилицом штампаних књига у Загребу у педесетим годинама 19. века не представља неко посебно изненађење.

За развој штампарства код Срба у Загребу од великог је значаја покретање књижевног листа „Српски забавник“ који је од 5. јануара 1884. године излазио сваког 5, 15. и 25. дана у месецу под уредништвом Душана Рогића.

Душан Рогић, рођен је у Срему, у Шимановцима, 3. септембра 1855. године, а матурирао је у Сремским Карловцима, 24. маја 1877, филозофски факултет завршава у Загребу посветивши се у почетку новинарству. На крају првог броја уредништво се обратило јавности посебним чланком. У натпису се истиче да се у Загребу већ дуже време осећа потреба за једним српским књижевним листом и то из два разлога: први је да се тиме „даје видљив знак о српскоме животу“, а други да се преко овог листа однегује српска читалачка публика.

Године 1897. Рогић је отпуштен из службе из политичких разлога и прелази у Србију где ради као привремени учитељ. Пред Први светски рат губи му се траг у Пироту где је службовао у тамошњој гимназији. Штуре податке о његовом животу највише дознајемо из листа који је уређивао у Загребу до 1885. године, када обуставља његово излажење.

У броју 1, 5. јануара 1884, Рогић објављује своју трагедију у пет радњи под именом „Златица“, а садржај се односи на народносне размирице Срба и Хрвата у Троједници. Занимљиви су и текстови М. Рогуља о Српској цркви у Загребу, Написи о српским беседама и концерту у Загребачком позоришту када је наступила Олга Василијевић и Поселу Српског певачког друштва у Загребу, о беседи у Загребу на којој је учествовао глумац Никола Симић.

Захваљујући марљивом истраживању Станише Војновића добили смо и неке драгоцене податке о друштвеном животу загребачких Срба о којим је јављао својим читаоцима Душан Рогић.

ШТАМПАРСТВО код Срба у Загребу обнавља се оснивањем прве српске штампарије коју је отворио Павле – Паја Јовановић, и која је почела да ради 25. маја 1892. године. Он је рођен у Земуну, 9. фебруара 1849, а умро је 22. маја 1897. Школовао се у Земуну, Београду, Карловцима, Загребу и Осијеку. По свршеној гимназији отишао је у Цирих, где је свршио филозофске науке. По повратку у земљу био је наставник у Земуну од 1873. до 1879. године. Одатле је премештен у Петрињу, где је службовао две године, а затим је премештен у сарајевску гимназију. Ту је основао лист „Требевић“. После напуштања Сарајева враћа се у Петрињу, где остаје све до 1884. године, када долази у Загреб. Запавши у материјалне тешкоће, Јовановић је штампарију продао загребачком трговцу Петру Николићу, ставивши је тиме у службу „Привредниковог“ покрета. Када се она нашла пред банкротством, њен управни одбор понудио је „Привреднику“ да је преузме.

Најутицајнији српски лист у Загребу био је „Србобран“, лист за политику, народну просвету и привреду. Излазио је уторком и недељом, а штампан је у штампарији Ф. Фишера. „Србобран“ је почео да излази септембра 1884, и излазио је све до 1914. Убрзо је по утицају постао сличан новосадској „Застави“. Лист је задржао свој углед све до 1914, када је због избијања Првог светског рата забрањен. Од 1902. до 1907. излазио је под називом „Нови Србобран“. Покренуо га је Павле Јовановић, организатор Српске самосталне странке, који је био и његов први власник и уредник, као и оснивач прве српске штампарије у Загребу. У некрологу у „Србобрану“ за Јовановића је речено: „Душа је народна дихала незнано српском мишљу, али она није била облагорођена познавањем елемената српске народности“. Па даље: „Четрнаест година новинарског рада Павла Јовановића било је четрнаест година најтежега тамновања за српски народ“.

У доба излажења „Србобрана“ десили су се многи судбоносни догађаји српске, балканске и европске историје. Аустрија је постала двојна монархија, укинута је Војна крајина, окупирана је Босна и Херцеговина, Србија је постала краљевина, 1903. је угашена лоза династије Обреновић, вођени су Руско-јапански и Други балкански рат, гроф Куен Хедервари је отишао из Хрватске, на изборима је победила Хрватско-српска коалиција. Сви ови догађаји, огледали су се и у „Србобрану“, који је у том раздобљу променио више уредника. Догодило се и неколико антисрпских демонстрација у Загребу у којима је страдала имовина српске цркве и грађана.

Србобран – илустровани календар за 1901. годину, Издавач: Српска штампарија у Загребу

Од других српских листова који су излазили у Загребу, треба поменути шаљиви лист „Врач погађач“, чији је уредник био Сима Лукин Лазић. Излазио је у Загребу 1896-1902, а после у Новом Саду. Једно време у Загребу, где му је уредник постао Јово Миодраговић…

Као орган Српског привредног друштва „Привредник“, од 1898. до 1914. излазио је у Загребу и лист „Привредник“, чији је власник био Савез српских земљорадничких задруга. Од 1910. до 1914. излазио је у Загребу, сваког 20. у месецу и лист „Слободна мисао“, гласник хрватских и српских слободних мислилаца, под уредништвом Зденка Веснића, као орган Српске народне радикалне странке. Под уредништвом Стијепа Кобасице излазио је у Загребу од 1911. до 1912. „Сремски гласник“. Појавило се у периоду од 1903. до 1919. и „Српско село“, лист за село, чији су уредници били Буде Будисављевић и Адам Прибићевић…

Један од најчитанијих југословенских револуционарних часописа пред Други светски рат био је загребачки „Вихор“, у којем су сарађивали и др Анте Тресић-Павичић, Алекса Шантић, Даворин Трстењак, Васа Стајић, Владимир Черина, Иво Андрић, Антун Барац, Димитрије Митриновић и Данко Анђелковић.

Како се политички живот Срба у Хрватској све више усмеравао ка Хрватско-српској коалицији, тако је „Србобран“ постајао све важнији политички лист Срба у Троједници. Важну улогу у потврђивању српског народа и његове привреде и културе одиграо је и календар „Србобран“, који је излазио у Загребу од 1892. до 1914. Замишљен као забавник, бавио се темама и из других крајева у којима је живео српски народ, па је тако вршио политичку мисију у многим средиштима Српства. Таква политика уредништва сведочи у којој су мери загребачки Срби били свесни улоге коју су изборили у реформисаној Аустро-Угарској монархији, посебно после развојачења Војне крајине.

Да би остварио своје намере да по сваку цену наметне нагодбу са Мађарском, бан Левин Раух је сменио готово цео српски део чиновничког апарата. Међу отпуштенима се нашао и др Јован Суботић који напушта Загреб и прелази у Нови Сад, где покреће лист „Народ“. На конференцији која је одржана 14. августа 1881. основана је Самостална српска странка. Како је она без свог листа имала мале изгледе да се развије и окупи присталице, одлучено је да се покрене нови лист. То је најпре схватио др Милан Ђорђевић, некадашњи уредник новосадске „Заставе“. Учен, вредан и проницљив, лако је уочио које ће последице имати укидање Војне границе и бројније укључивање Срба у политички живот Хрватске. Било му је јасно да српски листови у Угарској неће бити у стању да заступају интересе Срба у Хрватској, јер су они били заузети сопственом проблематиком.

Стога је 1882. одлучио да у Руми покрене политичке новине под именом „Српски глас“. Кроз њих је желео да одбрани угрожене српске интересе, „свом одлучношћу, ал` и оним достојанством које приличи ствари за коју на браник ступамо“. Ђорђевић је „национално ослобођење Срба прогласио за основну мисао програма свог листа, помоћу којег је хтео да укорењује поуздање у сопствене снаге, да јача вољу која би била кадра да извојује слободу, али и да је сачува када до ње дође“.

Занимљив је књижевни фељтон загребачког „Србобрана“, који је верно осликао интелектуалну зрелост Срба у Хрватској и њихових предводника. У првом броју листа објављен је став, да „с браћом Хрватима, с којима нас везује најуже племенско сродство и с којима на једном прагу и огњишту дијелимо зло и добро – узгајаћемо искрене братске осјећаје, те ћемо се истјецати у слози и љубави за част и спас миле нам домовине – мајке Срба и Хрвата“.

Лист је покренут новцем српских грађана из Хрватске, у првом реду трговаца Николе Гавеле, поседника Милана Станковића и барона Јована Живковића. Тај књижевни фељтон се озбиљно и с љубављу бавио проблемима народног живота у Горњој крајини, истоветно појавама у животу Крушевца или Крагујевца. Политичка оријентација „Србобрана“ била је национална интеграција целог Српства. У Загребу је др Лаза Костић, по позиву хрватске владе преводио на српски Дерубург Хенрикова „Пандекта“ 1893, која су штампана накладом земаљске владе у штампарији Игн. Граница. Тај податак сведочи о већ стеченом високом нивоу српског грађанства.

“Босанска вила“, година 8, број 25, 15.12.1893.

Трговац Петар Николић је 1879. године стекао у Загребу „Обртницу трговца с умјетним творевинама“. У хрватској историографији наведен је податак да је Еуген Фердинанд Боте отворио почетком шездесетих година прву хрватску издавачко-уметничку трговину, а да је најопсежнију издавачку делатност развио трговац Петар Николић. Он је за своје олеографије ангажовао хрватске и српске сликаре, а своја издања је слао у све јужнословенске земље. Те репродукције, изведене за оно време у прворазредној олеографској техници, махом историјске садржине, одиграле су велику улогу у буђењу хрватског и српског историзма. Оне су утицале на подизање опште историјске свести, па су тако имале директну везу са савременим политичким тренутком.

Многобројним огласима и плакатима Николић је рекламирао своју фирму која се налазила у Илици 7, у кући српске православне црквене општине. Од хрватских уметника узео је Вјекослава Караса (1821-1858), Влаха Буковца (1855-1922), Отона Ивековића (1869-1939), Целестина Медовића (1857-1920) и Ферда Кикереца (1845-1893). Од српских сликара определио се за Пају Јовановића (1859-1957), Ђорђа Крстића (1851-1907) и Уроша Предића (1875-1953), у оно време најпопуларније српске сликаре. Николићева издања позитивно су оцењена у готово свим важнијим новинама и часописима у Загребу.

Дејан Медаковић

Текст је део фељтона овог аутора објављеног у “Вечерњим новостима“ 2004. год.

 

 

You may also like...

Оставите одговор