Јован Ненад: последњи српски цар и утемељивач идеје српске Војводине


У време угарских превирања и турске најезде у Бачку 1526. године у Суботици се појављује загонетна личност Јована Ненада. Издавао се за потомка српских и византијских племића, а Мађари су га прозвали „црним човеком“. Прогласио се за цара и штитио народ од самовоље угарског племства и турских упада. Био је страх и трепет и за Угаре и за Турке, редак јунак о чије су се пријатељство отимали и аустријски цар и угарски краљ. Имао је свој двор у Суботици и царство у чији састав су улазили Бачка, Банат и северни део Срема. Од Хабсбурга је титулисан титулом „illustris“, којом су титулисани само чланови царске породице, односно династи. Од његове војске постали су касније ђурски, коморански и тителски Шајкаши, а по његовом војводи Суботи Врлићу Суботица је добила своје данашње име. Војни заповедник цара Јована Ненада Радослав Челник основао је вазално Сремско Војводство, државу политичку наследницу Ненадовог српског царства.

Српско царство Јована Ненада (1526-1527)

Мохачка битка и пропаст Угарске

Деценије након пропасти српске државе одликовале су се великим страдањем српског народа и властеле. Део народа био је принуђен да пребегне у јужну Угарску која је већ била насељена аутохтоним српским становништвом. Угарски краљеви нису се противили насељавању Срба, јер је на тај начин јужна граница била сигурнија, а од придошлица су стварани нови војни одреди за одбрану од Турака. Према турским тефтерима и другим историјским подацима из тога доба, две трећине становника Бачке и Баната било је српског порекла.

„Сељачки покрет Дожин против мађарског племства 1514. год. оставио је крваве трагове у целој Бачкој. Пошто је ова револуција угашена, дође много већа и нова опасност: Турци. После мухачке погибије, у којој јуначки учествоваху и Срби против Турака, прођоше Турци Бачком, али Суботицу не могоше заузети, јер је народ очајно бранио (у септембру 1526. год.).“ 1

Великим поразом и погибијом угарског краља Лајоша II у Мохачкој бици 29. августа 1526. године угарска држава је престала да постоји као независна, а њена територија бива подељена између турског и хабзбуршког царства. Како Турци нису имали снаге да задрже освојене територије, својим повлачењем остављају велики део државе у безвлашћу.

Краткотрајна анархија убрзо прераста у грађански рат између два претендента на престо – Господара Трансилваније Јована Запоље, кога је парламент изабрао за новог краља и аустријског цара Фердинанда Хабсбурга, кога за свог краља проглашавају угарски племићи са поседима уз аустријску границу.

Појављивање Јована Ненада

У борбу између двојице супарника умешао се и загонетни српски војсковођа Јован Ненад (1492-1527), кога су савременици називали разним именима: Црни човек (Niger Homo, Der schwarze Mann), Црни Јован (Cserni Jován), Цар Јован Ненад (Joanni Char Nenada), Јован Црнојевић (Csernajevics Iván), Зли Рац, Fekete Jován, Fekete Ember.

„У то време (11. новембра) спада и крунисање Јована Запоље за мађарског краља и појава Србина цара Јована у Бачкој и Суботици. Тај загонетни човек поста на мах господар ситуације, прогласи се царем и скупи чету од 10.000 све по избор јунака, која се назива „црном војском“ и беше страх и трепет племићима који нарочито после угушене Дожине буне угњетаваху народ и како Веранчић уверава, са усијаним гвожђем жигосаху сељацима крст на челу (јер се сељаци у том покрету називаху „крсташима“ поборницима кршћанских права). Цар Јован поста дакле осветник масе народне. Мађари га прозваше „црним човеком“ јер је са чела до пете имао с прста дебелу црну пругу.“ 2

Јована Ненада историчари описују као црномањастог човека средње висине, витког стаса и орловског носа. Изузетност његовог изгледа представљала је изразита црна пруга ширине прста, која се протезала од десне слепоочнице и право се спуштала до стопала десне ноге. Сматра се да је овај белег уз тајанственост Јованове личности допринео да се прошири глас о њему као изабранику провиђења. Његови следбеници, веровали су да је то божији знак, којим га је Бог обележио за велике дела. „Народ је веровао Јовану Ненаду као новом свецу и Пророку“.

Таква веровања подгревала је и година његовог рођења – 1492., која је сматрана годином звери. Наиме, постојало је веровање да је од те године (од седамхиљадите по византијској ери, 5508+1492=7000) настао втори век, кад сваког тренутка може да буде пропаст света.

Сам Јован истицао је да извршава божанску мисију ослобађања света од неверника, па се у складу са тим потписивао као „Јован, од Бога послани цар”. За разлику од осталих српских деспота у Угарској, њему су на првом месту били циљеви да уз помоћ Угарске ослободи своје земље од Турака,

Није тачно утврђено одакле се Јован појавио, ни које је његово порекло и око тога данас постоји неколико претпоставки. Сам Јован се издавао за потомка лозе српских депота и ромејских царева из династије Палеолога. Неки историчари сматрају да је био обичан српски војник који је успео да окупи сународнике и издржава их помоћу ратног плена и одличне војне тактике. Неки му чак и одричу словенско порекло, с обзиром на правила која је у свом царству увео, а која су више у складу са турским, него са српским обичајима

„О његовој прошлости мало се зна. Он сам се издаваше за рођака (по жени) Стевану Бранковићу, а презиме му беше Чарнојевић (Ивањи вели: Ненад Чарнојевић). беше извесно Србин и ако га Веранчић (II. 26 str.) назива Румуном, а Смолка (Szadok 1883. г.) Словаком.“ 3

Историчари га описују и као храброг ратника, доброг организатора, „благоглагољивог“ и убедљивог, праведног и верски толерантног. Био је писмен и солидно образован, али без племићких манира и навика. Није се либио разговора ни са царевима, али се најкомотније осећао са војницима и сељацима. Иако је био ожењен живео је аскетским животом.

Оснивање и уређење царства

После почетних војних успеха и ослобођења дела територија, Ненад је са Јованом Запољом склопио споразум о ослобађању целе Бачке од турских посада, које су после Сулејмановог одласка остале у утврђеним градовима. Према подацима Ђурађа Сремца, Јован Запоља је Ненаду поверио Бачку на управу, као пусту земљу. Ненад је ослободио Бачку у рану јесен 1526. године и са војском прешао у Банат, али ослобођене територије није враћао угарским племићима, него их је делио својим војницима и народу. „Ја сам ову земљу отео и очистио од Турака, са мојим Србима”, говорио је, „и сада је она само наша”. Због тога му је са једне стране расла популарност међу народом и војском, а са друге стране је мржња угарских племића довела до разилажења са Јованом Запољом и окретању ка Хабзбурговцима и Фердинанду, почетком 1527.

У таквом односу према подели поседа огледа се Ненадова реформаторска намера, сасвим супротна устаљеном феудалном моделу друштва. Подела земље народу и војницима водила је ка стварању друштва слободних и једнаких људи три века пре формалног укидања феудализма.

Фердинанд је Јовану Ненаду пружио веће гаранције за опстанак и развој новостворене државе, признао му је права на сва имања која је поседовао деспот Стефан Лазаревић, а уз то је Ненад од стране Хабсбурга титулисан са титулом „illustris“, којом су титулисани само чланови царске породице, односно династи.

Ускоро је Јован Ненад своју власт успоставио у Банату, Бачкој и у великом делу Срема, а уз Фердинандову помоћ признат је за господара ових области. За престоницу је изабрао град Суботицу, феуд племића Валентина Терека који ће му постати најжешћи противник. На врхунцу моћи у Суботици се крунисао за српског цара.

 „Цар Јован је установио тако рећи државу у држави, српско царство у Бачкој. Наш А. Сандић (у „Јавору“ 1874. г.) вели о њему да је био дуго независан и од Запоље и Фердинанда. На Запољино крунисање изаслао је нарочите изасланике као независан владар. Имао је свој двор у Суботици или правилније у Торњошу (који није садања Дорожма, већ тада село а сада пустара Торњош више Чантавира, коју летописац-сувременик Каменичанин Ђорђе Сремац назива „una villa Tornos, constabat decem miliaria ad Zheged et tria militaria distabat ad Zabattka“). 4

Проглашењем за цара и узимањем неограничене власти Ненад је кренуо да уређује новостоврену државу са свим обележјима тадашњег угарског двора. На челу државе налазио се цар који је имао неограничену власт. У свом двору је именовао витезове, делио признања, сакупљао новац и заповедао личном гардом од шест стотина момака, једнако одевених и једнако наоружаних.

За заповедника војске која је бројала преко 15000 добро наоружаних и униформисаних људи. поставио је Радослава Челника (каснијег војводу Сремског војводства). За палатина и благајника поставио је војводу Суботу Врлића, човека по коме је Забатка вероватно и добила име Суботица. За изасланике код страних владара именовао је Јована Долића из Ирига и школованог фрањевца Фабијана Литерата из Илока

„Имао је телесну стражу од 600 оријашких момака. Палатин му беше војвода Субота (од кога је канда и добила Суботица своје српско име, а коју оте Јован од Балинта Терека). Војвода му беше Климентије Бакић, главни капетан (1527.) Радосав Челник. Непријатељи га сматраху за непобедљивог. Запољину војску потукао је више пута, док га на превару не убише.“ 5

Према неким изворима, на Ненадовом двору било је и обичаја који су више приличили источњачком духу, него европском: људи су носили фесове, пред њим су клечали и клањали му се, а жене су склањане из јавности.

Битке против Запоље и губитак Суботице

Јован Запоља је слао једну војску за другом да уништи Цара Јована Ненада, пре Фердинандова доласка у Угарску. Прву Запољину војску под вођством Владислава Чакија Цар Jovan је поразио почетком априла 1527., а у бици је погинуо и сам Владислав.

Убрзо затим, крајем априла 1527. године Запоља је послао војску под вођством ердељског војводе Петра Перињија. Сукоб познат под називом Селешка битка одиграо се 1. маја код Селеша на Тиси. 12 хиљада Перињијевих војника је десетковано од стране малобројније српске војске предвођене Радославом Челником, а сам Перињи се с муком спасао.

После ове победе „српско царство” било је на врхунцу моћи, обухватајући Бачку, Банат до Темишвара и северни део Срема. Моћ Јована Ненада је расла, а глас о акцијама необичног цара дошла је до Италије, Енглеске, Француске и немачких држава.

У намери да одсечени Ердељ поново повеже са Будимом Јован Запоља је у јуну 1527. године сакупио огромну војску Ердеља и горње Угарске под вођством великоварадског бискупа Имреа Цибака и војводе Петра Перењија. У крвавом окршају на Седфалском пољу крајем јуна 1527. српска војска, коју је предводио лично Јован Ненад, доживела је тежак пораз, изгубивши око 8000 војника. Цар Јован морао је да напусти Суботицу и своју престоницу пренесе у Сегедин. али се за месец дана прибрао од страшног пораза и попунио проређене редове војске.

Смрт Ненадова и Пад царства

У току јула у Угарску је са војском ушао Фердинанд у намери да у садејству са Јованом Ненадом заузме Будим. Међутим у ноћи између 26. и 27. јула на Ненада је Торњошу крај Сенте извршен атентат. Рањен је из заседе пушчаним метком тик поред срца. Атентатор није ухваћен, али се у изворима наводи да је то био сељак звани Урбан (а по другима Себастијан Вид) кога је унајмио Запоља

Споменик Цару Јовану Ненаду у Суботици пре Другог светског рата

Ђурађ Сремац наводи да је сељак у чијој кући је лежао тешко рањени Ненад дојавио Валентину Тереку радосну вест. Терек се још после пораза од Јована Ненада и губитка Суботице зарекао да ће га убити својим руком. Када је са три стотине коњаника стигао у село, малобројна стража се разбежала оставивши свог „полуживог господара”. Одмах на кревету му је, пише Сремац, одсекао главу и у једној бакарној здели послао је краљу Запољи, за шта је добио 1.000 дуката.

На Запољином двору су смрт Јована Ненада сматрали божијим даром те су у то име звонила црквена звона и држане службе у знак захвалности по целој Угарској. Запоља је главу натакнуо на копље и више од недељу дана је држао на бедему Будимске тврђаве са лицем окренутим Бечу, а потом је бацио у Дунав. Међутим, Запољина радост је кратко трајала, јер је његова војска изморена и проређена у ратовима са Јованом Ненадом била потучена од стране Фердинанда, а Запоља протеран из Угарске. 

Српско царство Јована Ненада трајало је од септембра 1526. године до 26. јула 1527. године, када је он убијен, а његова држава потпала прво под власт Хабзбурга, а затим под власт Османског царства. Историја не бележи никакву назнаку о његовим потомцима.

Територија Ненадовог царства пала је под власт Фердинанда, а дотадашњи заповедник војске Јована Ненада, Радослав Челник пришао је Турцима и добио поседе у Срему. Тада је основао вазално Сремско Војводство, државу политичку наследницу Ненадовог српског царства.

„Од његове војске постадоше касније ђурски и коморански, а касније тителски Шајкаши. Јован је оставио најлепше успомене у народу српском и у аналима аустријске војне историје, а живот му опеваше у трагедијама песници наши Мита Поповић и Мита Живковић.“ 6

Интерсантно је напоменути да већи део српског племства у Угарској није волео Ненада и непријатељски се односио према њему. Неретко су му се и директно супротстављали, помажући његове непријатеље. Зато, деспот Берислав није хтео да му да топове за бомбардовање градова у Срему са турском посадом. „Изгледа да су српски племићи изабрали политичку сигурности која је подразумевала чување њихових имања макар и под покровитељством туђег владара него неизвесни и помало пустоловни поход ка стварању нове српске државе.“

„Према Јовану су историци Мађарски (Иштванфи, Веранчић и др.) врло неправедни, називајући га „obscurae servilisque conditionis homo“ и коњушарем Запољиним. И сам Пико („Срби у Угарској“, у преводу Др. Ст. Павловића (c.-65)) назива га пустоловом. Међутим он беше редак јунак човек о чије се пријатељство отимаху и цар Фердинанд и моћни краљ Запоља.“ 7

Значај царства Јована Ненада – Војводина и Суботица

Током времена, цар Јован Ненад је постао легендарна фигура за Србе. Многи историчари. попут Сентклараја, сматрају га зачетником данашње Војводине, односно идеје о уједињењу војвођанских Срба.

Према Алекси Ивићу (Историја Срба у Војводини, Нови Сад, 1929), главна његова заслуга лежи у томе што је први дошао на мисао да на земљишту јужне Угарске створи засебну покрајину словенског карактера. Он је ту мисао и остварио, те је тиме постао зачетник данашње Војводине. Његовом смрћу, уништена је и његова творевина, али идеја, коју је он унео међу Србе у Угарској, није више могла да се уништи.

Како тврди Веселин Џелетовић (Последњи српски цар – Јован Ненад, Поета, Београд, 2007), од појаве цара Јована Ненада Војводина Српска је увек по својој државотворној мисли улазила у састав Српске Државе. То своје државотворство Војводина Српска је испољавала у оружаним устанцима народа, у плановима и представкама грофа и деспота Ђорђа Бранковића, патријарха Арсенија III Чарнојевића, у представкама и одлукама Народних Сабора, нарочито Темишварског Сабора из 1790. године, на чувеној Мајској Скупштини из 1848. и Благовештенском Сабору из 1861. у Сремским Карловцима.

Ипак, главна идеја Ненадовог деловања било је ослобођење српских земаља и обнова Српског царства. Његова је коначна трагедија нужно произашла из противречности да је неко ко је сматрао себе божијим послаником организовао државу и знатну војну силу на земљи око које су се тада спорили Угри, Турци и Хабзбурзи, са циљем да ослободи свој православни народ на Балкану, све до турске престонице.

За град Суботицу два су разлога више да се сећа цара Јована Ненада: У његовом царству била је престони град, а по Ненадовом војводи Суботи Врлићу добила је своје данашње име.

Споменик

Поводом обележавања четири века од погибије цара Јована Ненада, 1927, историчар др Алекса Ивић, професор Правног факултета у Суботици и отац нашег чувеног лингвисте Павла Ивића, покренуо је иницијативу за подизање споменика и обележавање великог датума.

Најпре је 5. октобра 1927.године у присуству представника власти и многобројног грађанства, у темеље положен пергамент, уметничко дело суботичког сликара Саве Рајковића. Прочитана је повеља, а затим, заједно са по једном једнодинарком и дводинарком, са ликом Краља, стављена у бакарну кутију и након благослова узидана у темељ.

Споменик је откривен 27. новембра, а свечаној церемонији присутвовао је кнез Павле Карађорђевић. Монумент је дело Петра Палавичинија, цењеног југословенског вајара, који је у венчачком мермеру излио цара и његове дворјане – фрањевца Фабијана Литерате и палатина Суботе Врлића. Цар је у ратничкој опреми, литерата у рукама има књигу и перо, а Врлић држи суботичку тврђаву и штит са грбом Краљевине СХС. На споменику је исписан слоган „Твоја је мисао победила“.

Град је откупио и гипсане фигуре за случај да споменик буде оштећен, што се и десило 1941. године када је споменик уништен и пет деценија, обезглављене бисте лежале су у жбуњу Рајхлове палате. Помоћу гипсаних модела, обновљен је 1991. године.

Обезглављена биста у дворишту Рајхлове палате; фото: gradsubotica.co.rs

 

 

Цар Јован Ненад у Холивудском филму „Људи мачке“

„На волшебан начин Цар Јован Ненад се појавио у кинематографији у америчком филму Људи мачке (Cat People) из 1942. године. У њему, српкиња Ирена свом драгоме објашњава легенду о цару Јовану (овде се назива краљем). Осим приказаног малог царевог кипа, главна јунакиња касније усни сан у коме се цар на моменат појављује са исуканим мачем.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:
1-7 Иван Иванић, „О Буњевцима“, Суботица, 1894.
Српска историја
Новости
Град Суботица
Alchetron
Википедија

Препоручујемо књигу: Веселин Џелетовић, „Последњи српски цар – Јован Ненад“, Поета, Београд, 2007.

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. Miodrag Dimić каже:

    “Таква веровања подгревала је и година његовог рођења – 1492., која је сматрана годином звери. Наиме, постојало је веровање да је од те године (од седамхиљадите по византијској ери, 5508+1492=7000) настао втори век, кад сваког тренутка може да буде пропаст света.“
    Назив “Византијско царство“ први пут се јавља тек 1557. године у књизи „Corpus Historiae Bizantinae“, немачког историчара Heronima Volfa. Проучавањем старих записа пре 1557. године нема ни један државни или црквени запис са називом Византија.Нити се у србским народним песмама она помиње.
    Дакле у питању је Ромејско или Источно Римско Царство.Падом Цариграда 6961. ( или 1453. године После Христа ) престаје и оно да постоји.
    Како је Србски календар најстарији календар на свету, није било могуће да земља која је под окупацијом има старији календара од земље окупатора , те су га Римљани, а касније Ромејци преотели од Срба. Законоправилом Свети Сава је детерминисао употребу календара. Основна разлика у датирању година се огледала у различитим словима која су означавала поједине бројеве. Срби си имали један тип бројева, а Ромејци други.
    Изградњом Донжон куле у Смедереву 6967. ( 1459. године После Христа ) и данас је видљив натпис исписан србским бројевима.
    Дакле Немачка измишљотина постојања Византијског царства, Византијског Календара се и даље провлачи кроз наше историјске текстове. Овога пута као својеврсни парадокс да годину, када не постоји Ромејско царство, када Срби северно од Смедерева сигурно не могу употребљавати ромејске бројеве , називате “Византијском ером“.
    Београдска школа Метереологије улаже енормне напоре како би ребалитовала најстарији календар на свету, али изгледа да преписивачко немчка школа у овом сегменту односи превагу.
    Изгледа као да се стидимо што нам је бројање времена најстарије на свету.

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.