Чучук Стана – мала заводница, а велика ратница

Чучук Стана је заробила срце Хајдук Вељка и неустрашиво бранила Србију од Турака. Сваке ноћи Вељко и Стана били су на челу коњаника, који су правили упаде међу Турке, наносећи им губитке.

Чучук Стана; фото: Википедија

Писменост у Сиколу

Станин деда је током сеобе из Херцеговине кратко време с породицом живео у Банату, а затим прешао у Србију, у село Сиколе, где је остао његов син Радован. Летописци су забележили да су Сикољани били „богати не само у стоци већ и у новцу и веома трудољубиви“. Сиколе је било изузетак и по писмености, ни у једном селу није било „толико писмених и читајућих стараца колико у овом, а то због тога што Сикољани ни под Турцима без школе нису били“. Стана је рођена око 1895. године и такође је била писмена, а током живота је научила руски, пољски, румунски и грчки језик. Верује се да је прва слова савладала у свом селу, јер су Сиколе још 1807. имале школу.

Неукротиви и неустрашиви хајдук Вељко Петровић остао је без даха када је 1809. у његов логор у Поречу угалопирала девојка на коњу, од умора обливеним знојем и пеном. Склизнула је вешто са седла и пришла софри, за којом је седео устанички вођа Неготинске Крајине, окружен суровим ратницима.

– Господару, зар ови твоји момци не знају Турке убијати него девојачке дарове красти – одсечно је упитала зајапурена лепотица у мушком оделу, ситног раста, блиставих очију и ватреноцрвених усана. Севајући очима испричала је да су његови хајдуци, под изговором да скупљају помоћ за устанак, опљачкали кућу њеног оца Радована Пљештића у селу Сиколе, на Дели Јовану и узели чак и девојачку спрему њој, Стани, и њеним сестрама Стојни и Стамени!

Нико није тако разговарао с Вељком, од чије плаховите нарави су зазирали и његови најближи саборци. Харамбаша је мргодно слушао, а онда прснуо у смех. Наредио је својим момцима да врате покрадено тој чучук (малој) Стани, а затим је истресао гомилу дуката из кесе и даривао храбру девојку уз речи:

– Сада сам те даривао, моја си.

Хајдук Вељко, литографија Анастаса Јовановића

Међутим, поносита Стана, којој остаде надимак Чучук, није била као Туркиње из његовог харема у Поречу. Хитро се винула на коња и одајахала у своје село на Дели Јовану, у коме су живели Пљештићи и Нерићи пореклом из Херцеговине.

Хајдук Вељко је изгубио главу за њом, а многа места од Пореча, данашњег Доњег Милановца, до Сокобање, спомињу се као места где су се састајали љути ратник и лепа „амазонка“ с Дели Јована. Њен сестрић Михаило Спасојевић забележио је да је почела да се облачи у мушко одело док се школовала у Белој Цркви, у Банату:

– Све три кћери, још док су мале биле, пошаље Пљештић у Белу Цркву, код тамошњег попа, да уче женски рад. По жељи оца, носиле су тамо мушке немачке хаљине, па су тако наставиле и у завичају. Пљештић није до тада имао мушког потомка, најмлађе дете Михаило, родило се много доцније и још је сисало када је 1813. године избила катастрофа.

Хајдук Вељко, слика Уроша Кнежевића из 1853

У време када се устаничка Србија рушила, Стана је већ три године била Хајдук Вељкова жена. Разликовала се од његових других љубави, јер је утегнута у мушко одело, с кубуром и јатаганом, јахала уз Вељка у његове лудо храбре походе међу Турке. Пошто је Русија 1813. потписала мировни уговор с Отоманским царством, којим су Турцима враћени градови у Србији, дошло је до слома устаничке државе. Већина војвода се спремала за бекство, али не и Вељкокоји је остао веран свом обећању: „Главу дајем – Крајину не дајем“.

Неготинску нејач је послао у Пореч, а Стана је остала с њим и 3.000 бранилаца, на бедему шанца. Неготин је опседало 15.000 турских војника под командом злогласног Рушид паше. Сваке ноћи Вељко и Стана били су на челу коњаника, који су правили упаде међу Турке, наносећи им губитке, али ови су брзо попуњавали редове, а браниоци су остајали без муниције.

Руж од папричице

Србији се с колена на колено преносио рецепт за руж, који је наводно користила Чучук Стана када је завела Хајдук Вељка. Црвена љута папричица се уситни у авану, затим се дода мед, покријте латицама руже и остави да одстоји. Том смесом су девојке мазале усне пре спавања, да би ујутру биле пуне, црвене и заводљиве.

– Најпослије му нестане џебане, особито танета и топовских и пушчаних, зато покупи сва калајна кандила и кашике и тањире, те растопи на пушчана танета. А у топове је, кад су негдје Турци чинили јуриш, метао најпосле и талијере – описао је Вук Караџић последњу одбрану Неготина.

Приликом обиласка шанчева 10. августа 1813, Хајдук Вељка је усмртило топовско ђуле. Браниоци су још неколико дана пружали отпор, а народна песма је забележила и храброст Чучук Стане: „Жена му се шест дни би с Турци в Неготин сос његови триста витези“. Пошто је четири пута рањена, Вељков брат Милутин натерао ју је да се повуче у Пореч, а затим преко Дунава.

Уследило је потуцање по избегличким карантинима у Банату, где је срела Хајдук Вељковог побратима, грчког јунака и политичара Георгакиса Николауа Олимпиоса – међу Србима био је познат као капетан Јоргаћ. Освојио је њено срце, венчали су се и ратница из Неготина постала је мајка троје деце, синова Милана, Александра и ћерке Јевросиме. Георгакис је наставио да ратује са српским хајдуцима против Турка у Молдавији, 1821. су опкољени у манастиру Секу и као Синђелић и његови јунаци, дигли у ваздух барутану изгинувши заједно с Турцима.

Хајдук Вељко на топу, слика Стевана Тодоровића

Чучук Стана је имала само 26 година кад је опет постала удовица и то са троје деце. Старији син Милан је умро млад, а Александар се вратио у Србију да се бори против Турака. По једној верзији, оженио се у Лесковцу и добио потомство, али је трагично страдао 1844, годину дана после ослобођења Грчке. Чучук Стана је умрла у Атини 1849. године, у беди, а много касније су београдске новине упознале српску јавност о њеном јунаштву:

– Зна се за гробове њених синова, јер су обележени крстовима и плочама. Док јој је кћерка била жива, знало се и за Станин гроб, јер је обнављала гробове браће и мајке. После њене смрти, зарастао је гроб Чучук Стане и пао у заборав, јер далеко од Србије није имала никога од рода, а о њеном патриотизму и пожртвовању мало се водило рачуна док је била жива.

Борис Субашић

Извор: Новостиi

You may also like...

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.