Обичај отмице девојке, добегавања и домазетства

Отмица девојака је код многих народа у прошлости била регуларан начин ступања у брак, а брачна веза није сматрана потпуном, уколико жена није прибављена отмицом. У модерно доба отмица је престала да се сматра брачном тактиком и постала је кривично дело.

Отмицом се нису женили „најбољи људи, већ, понајвише момчад која немају родитеља, или ако их имају, а они их не слушају, него се скићу којекуда; а за поштена момка и од поштена рода слабо ће кад отети девојку, нити ће такви момак отићи у отмицу”. Слично је запажање и Алексе Јовановића: „Отмица се догађала када момак запроси девојку, па му је не даду; или кад знају да му је неће дати. Најчешће су отимали девојке момци сиротани без родитеља, или пустошни синови који не слушају родитеље, него се проводе у скитњи. Момак, поштен и од добре породице, не иде у отмицу”.

Отмица је још од раног средњег века сматрана за преступ и незаконит начин ступања у брак. Забрањена је још на Четвртом васељенском сабору 451. године. У Србији се отмица први пут помиње у Жичкој повељи: „Ако ли се нека (девојка) отме од родитеља или од другога кога, то се такав има казнити према његовом чину”.

Отмицу је забрањивао и Душанов законик: „Ако властелин узме властелинку насилно – да му се обе руке одсеку и нос уреже. Ако ли себар узме на силу властелинку да се обеси, ако пак узме из свог сталежа (своју другу) на силу, да му се обе руке одсеку и нос уреже”. Не знамо у којој мери су ове одредбе поштоване. Има мишљења да у српској држави крајем средњег века обичај отмице није био распрострањен због претње суровим казнама, а да је почео да узима маха падом Србије под османску власт. Иако је и под османском управом забрана отмице била на снази, хаотичне политичке прилике и непостојање јаке централне власти допринели су њеном ширењу. Наредбе против отмице девојака постојале су и у Хабзбуршкој монархији; отмица је забрањена на сабору у Карловцима 1726. године, а та наредба поновљена је и четири године касније на сабору у Београду. (…)

Каква је била судбина отете девојке? На основу етнографске литературе може се закључити да се ретко кад дешавало да се отета девојка не уда за онога који ју је отео. Она је најчешће пристајала на брак са отмичарем, пошто се отета девојка у народу сматрала осрамоћеном. Уколико би она и њени родитељи накнадно пристали на добровољно склапање брака, престајала је и кривична одговорност отмичара. Имајући у виду управо ту околност, отмичари су се и одлучивали да отмицом стекну жену коју су желели. Стога су многе отете девојке изјављивале да су драговољно пошле за отмичаре (драговољни пристанак био је нужни услов за склапање брака), само да би избегле судбину „осрамоћене” девојке.

По речима Тихомира Ђорђевића, отета девојка „не би се удала само онда кад би њена родбина успела да је преотме, или кад би је власт вратила, или кад би њој самој пошло за руком да побегне кући родитељској”. Међутим, таквих случајева је у пракси било много. На вест да је нека девојка или жена отета, ни њена породица, ни њена родбина, ни њени суседи, нит пак државна власт нису седели скрштених руку, већ су организовали потеру за отмичарима. При том није било важно да ли је отмица извршена од стране Срба или Турака. Ипак, стиче се утисак да је мотивација заједнице да поврати свог члана била нарочито велика у случајевима отмице од стране Турака. Повраћај девојке у матичну заједницу било је питање части, и то не само девојачке части, већ пре свега питање части заједнице – породице, села, нахије и државе, а част заједнице је у вредносном систему оновременог друштва заузимала много вишу позицију од части појединца. Осећаји части, самопоуздања и достојанства – личног и колективног, који су се разбудили током устаничког периода, нису више дозвољавали некадашњем рајетину да своју имовину покорно уступи непријатељу.

Неки елементи отмице налазе се и у савременим свадбеним церемонијама. Пуцање из пушке којим сватови прво најављују долазак девојачкој кући, а потом и повратак у младожењин дом, обичај да сватови имају свог војводу, барјактара и сл, представљају рецидиве негдашњег обичаја.

Поред „праве” отмице, постојала је и тзв. привидна отмица девојака. Аустроугарски посланик Бусбек, који је 1555. године путовао кроз Србију, забележио је један такав случај: „У овом земљи (је) обичај да кад родитељи већ уговоре све о женидби сина и кћери своје, младожења ипак отиде те невесту крадом доведе, управо украде. Ово, веле, чине што се сматра да није пристојно да девојка од своје воље пристане да буде жена”.

Сличне привидним су и тзв. уговорене отмице које су се изводиле по пристанку и нарочитом договору девојке и момка, углавном без знања девојачких родитеља. Таква врста „отмице”, која је, дакле, вршена са пристанком девојке, није се третирала као права отмица.

ДОБЕГАВАЊЕ ДЕВОЈАКА И ДОМАЗЕТСТВО

„Станојка, кћи Ике Бајића из Влашког Дола.., добегла је по имајућем обичају српском за Миленка Алексића из истог села”.

Ово је само један из мора извештаја сличне садржине који су црквеним властима стизали из парохија широм Србије. За разлику од обичаја отмице, који је средином 19. века готово ишчезао, и „куповине девојака” – обичаја који није нестао, али је у другој половини 19. века почео да губи значај који је некада имао, обичај добегавања девојака остао је распрострањен током читавог 19. века: „Да је у данашње доба већ постала обична ствар, да девојка иде сама, и да је овај обичај прије био ређи, то је свима добро познато”, записао је Јован Миодраговић 1880. године.

Разлози за добегавање девојака били су многобројни. Девојке су добегавале у случајевима када се родитељи нису слагали са њиховим избором партнера. Један локални свештеник је то овако образложио: „Обичај се у народу нашем находи, тј. гди младићи желе узети – родитељи забрањују, а гди родитељи имају вољу – младићи, пак, нећеду”. И намесник параћински је обавештавао митрополита да се „ови случајеви код нас чешће догађају, тј. саме девојке одбегавају и ако се не би то забрањивати почело, то ниједна девојка на леп начин, као што родитељи желе, удата не би била”. Иако су, по уредби из 1837. године, младићи којима су девојачки родитељи отежавали ступање у брак са њиховим кћерима били дужни да то јаве локалним властима, они то нису чинили, већ су им девојке добегавале без родитељског знања.

Девојке су добегавале и у случајевима када су њихови родитељи тражили исувише велики „дар” од потенцијалних младожења. У једном извештају локалних власти каже се да девојке добегавају из разлога што њихови родитељи траже на име дара и по 10-15 дуката. (…) Родитељи су, међутим, често сами подстицали девојке на добегавање да би избегли свадбене трошкове.

Један од узрока добегавања било је и постојање неке од канонских препрека за венчање, попут сродства између момка и девојке. Знајући да им црква неће дозволити да се редовним путем венчају, девојка и момак су добегавањем настојали да изврше притисак, како на црквене власти тако и на своју околину (уколико је била противна таквом браку), да им се венчање ипак дозволи.

Родитељи одбеглих девојака често се нису мирили са непоштовањем свог ауторитета. Стога је често долазило до сукоба међу породицама, које су понекад имале и трагичан исход: „Но, после велика мука бива са родитељима, јербо нећеду да приме своју кћер у своме дому, но прете да убију, што на више места догађа се”.

Александра Вулетић, Брак у Кнежевини Србији

Домазетству као брачној тактици прибегавале су првенствено породице без мушких потомака. Ћерка (или једна од кћерки, уколико их је било више) удајом не би одлазила у младожењину кућу, као што је то иначе било уобичајено, већ је с мужем остајала у очевој кући и на његовом имању. Довођењем домазета у кућу породице без мушких потомака решавале су питање опстанка и продужетка породичног домаћинства. Младићи који су прихватали овакве брачне аранжмане најчешће су потицали из сиромашних породица са великим бројем деце које им нису могле обезбедити имање неопходно за издржавање сопствене породице.

Било је уобичајено да се пре ступања у брак младић и девојачки родитељи пред сеоским кметовима договоре о условима будућег суживота. Најчешће би то био кратак, усмен договор – домазет ће „ући” у девојачку кућу и обрађивати имање као своје, а по смрти жениних родитеља имање ће наследити заједно са женом.

Уколико је породица имала више ћерки, једна је с мужем остајала у кући, док су остале одлазиле у домове својих супружника. По обичајном праву, само је ћерка која је остајала на породичном имању имала право наследства. Одредбе Грађанског законика су, пак, прописивале да у случају немања мушког потомства, ћерке равноправно наслеђују породичну имовину. Међутим, и поред тог прописа, друштво се чврсто држало обичајног права.

Увидом у историјску грађу стиче се утисак да су домазетски бракови чешће доводили до несугласица у породици него што је то случај са другим брачним аранжманима. Самим доласком у девојачку кућу мушки ауторитет већ је био поткопан. Власништво над имовином давало је женама осећај моћи, који су често и јавно демонстрирале. Та демонстрација моћи најексплицитније је долазила до изражаја у случајевима брачних несугласица, које су се често завршавале истеривањем мужа из куће. Положај мушкарца који је дошао у женину кућу најбоље описују изрази којима је називан – „припуз”, „уљез”, „дошљак”, „удомац”, „миражџија”, „призет”, „приводњак”, „призетњак”, и сл.

Из књиге Александре Вулетић “Брак у Кнежевини Србији“, Завод за уџбенике, Београд, 2008.

 

Оставите одговор