Прича о Јови Мијатовићу чувеном травару са Романије

У матичним књигама у Рогатици је уписано да је рођен 1886. у селу Загајеви. Пошто у то вријеме сва новорођенчад нису одмах уписивана у матичне књиге рођених, него некад и по неколико година касније, претпоставља се да је живио и дуже од 100 година. Рођен и одрастао између камена и неба, другујући са немаштином и дивљим звијерима, Јово се још од малих ногу суочио са тешким животом људи, којима је, како кажу: „И Бог рекао лаку ноћ“.

Јово Мијатовић, травар са Романије

Удаљени од попа и доктора; болнице и школе романијски видар, као и многа друга дјеца, са Романије – ‘Остао је слијеп код очију“, те касније, када се замомчио и поостарио, научио је да чита и пише. Док су се други дјечаци верали по планини јурећи вукове и медвједе, млади Јово сакупљао је траве помажући својој баби Станији, чувеној романијској видарки у њеном несвакидашњем послу.

Временом, учећи од своје бабе, а и од других људи који су познавали љековито биље, млади Јово Мијатовић постао је виђен видар и травар кога су познавали и призивали на све стране.

На Романији кружи прича да су Јову за вријеме Другог свјетског рата ухватиле усташе, и да су му живом дерале кожу. Оставили су га полумртвог у неком шумарку, гдје га је нашла и у живот повратила његова бака, која му је видала ране мелемима справљеним од романијских трава. И пробуди тај догађај жељу у младом Јовану да проникне у тајну магичних биљака које бујају Романијом, али за многе друге бијаху само храна за стоку. Упијао је Јово сваку ријеч од своје бабе: у ком су дијелу Гласинца расту најбоље траве, када их треба брати, те како их сушити и чувати. Наравно, највећа тајна је била како их мијешати и састављати рецепте за одређене болести.

Када је Јовина баба умрла, преузе Јово њен занат и клијентелу, углавном комшије и пријатеље са Ђедоваца и сусједних села. Након извјесног времена у село почеше стизати и они из града, а са њима поче Јово умјесто кокоши и јаја да прима и новчане хонораре. Његова популарност и богатство су се брзо ширили, па он убрзо постаде на далеко чувен домаћин.

Приче о успјешним лијечењима чудотворца са Романије пређоше и границу Југославије. Најприје у Ђедовце почеше стизати наши емигранти, они који су у рудницима Америке зарадили богатство, али и изгубили своје здравље и младост. Потом, о томе поче писати инострана, с затим и наша штампа. Мало по мало, Јово Мијатовић постаде чувени „Травар са Романије“.

Обијали су Јовин праг и познате свјетске личности, чак и неки амерички глумци, али и многи богаташи и свјетски политичари.

А онда је дошао Први свјетски рат. Служећи у аустроугарској војсци, као болничар, на Тиролу, Монтеграфу, Пешти и Бечу, виспрени горштак са Романије научио је још више, од онога што је знао о томе – како се људи лијече љековитим биљем.

Посао травара и видара наставио је да обавља између два рата, спремајући обољелим и повријеђеним људима чајеве и мелеме. Ту, на Романији, изродило му се шеснаесторо дјеце.

Људи притиснути невољама, без пара, удаљени од љекара, долазили су код Јове тражећи да им помогне. Он је то чинио, колико је знао и умио. А знао је много. Временом, бавећи се послом који је од једног броја људи оспораван и анатемисан, постао је својеврстан познавалац љековитог биља и признати народни љекар настављајући тако традицију познатих босанско-херцеговачких хећима.

Дошао је још један рат, у коме је Јово, иако стар, учествовао лијечећи болеснике и рањенике. Када су умукле пушке, стари видар наставио је и даље са својим послом. Због тога је, једно вријеме, имао и неприлика. Временом људи су схватили да лијечење чајевима и мелемима не може шкодити, напротив, само користити.

Вјештину лијечења романијским травама Јово није пренио ни на једног од својих укућана. Због тога је своје рецепте описао у својој, на далеко познатој књизи.

Када је Јово 1986. године умро, односно на себе подигао руку, имао је година више него што се мислило. Уз асфалтну саобраћајницу која од Сокоца води према Рогатици, годинама је стајала табла која је указивала да је ту ,,Јовина станица”.

Ни данас нико не зна зашто је скончао на начин несрећних људи, оних којима је живот окренуо леђа. У Озерковићима нико о томе не жели да прича. Тајну је однио са собом у гроб над којим је данас бронзани кип травара са Романије у природној величини, којег је Јово Мијатовић још за живота себи подигао.

Јово је успио да на свјетске карте уцрта Соколац и родно му село Загајеви. Легенда о „Травару са Романије“ ће још дуго времена да свијетли на нашим просторима, а за све оне који говоре наш језик ријеч „Романија“ ће увијек бити асоцијација на термине „романијске траве“ и „Травар са Романије“.

 

Извор: Катера

Оставите одговор