Калипољски јунаци и битка која је заувек зауставила Турке да пређу Јавор

Србија је све до 1876. године била вазална – зависна кнежевина и плаћала је Турској годишњи данак. 1876. године Србија је повела борбу за независност. Битке за Јавор и око те планине 1876. године, биле су део великог сукоба са Турском у који је Србија ушла због страхотних репресалија окупаторске војске над српским живљем у Босни, због Херцеговачког устанка. Јаворско ратиште отворено је 6. јула на Калипољу, а са око 35.000 српске војске на том фронту командовао је генерал Фрањо Зах. Надмоћнију турску војску предводили су Омер паша и Мехмед Али паша.

Ивањица 1876, Збегови са границе Јавора

Тај рат у народу назван је “Јаворски рат”, јер су се најтеже борбе водиле у нашем крају, на планини Јавор. Ибарска војска је требало да одигра важну стратегијску улогу – да с полазних положаја на Јавору продре према Сјеници, Новој Вароши и Новом Пазару. Битка је отпочела у 11. часова 6. јула на Ивањдан 1876. године на Калипољу, недалеко од Јавора. Трајала је до 18. часова увече. Српска војска је тешко настрадала. Погинуло је око 7 хиљада војника, а много више од тог броја је рањено. И Турака је изгинуло и рањено скоро толико. Првог дана борбе рањен је генерал Зах. Пренет је у Београд, где му је одсечена нога. Изгинули српски војници на Калипољу пренешени су на Јавор и ту сахрањени. Гробље на површини од 1,5 хектара било је лепо уређено све до последњег рата. Обновљено је и уређено деведесетих година прошлог века, а пре извесног времена отпочела је и изградња цркве у оквиру спомен костурнице.

После дванаестодневног ратовања постало је јасно да српска војска није имала много успеха. Основни разлог лежао је у чињеници да је Србија била слабија од Турске по оружју, бројности и обучености војске. Није имала искуства, нити је навикла на дисциплину, није била увежбана за брзе маршеве, маневре, ни јурише, није знала како да се заштити од непријатеља, а заузету територију лако је напуштала. Оскудевало се са официрима, јер су они школовани били углавном распоређени по штабовима, док руски официри добровољци, нису довољно познавали језик ни терен, па су чинили тактичке грешке.

Што се тиче продора Ибарске војске, њу је Зах распоредио по фронту ширине 150 километара, да оперише сама, без подршке. Турци су са друге стране, имали јако добро утврђену одбрану. Калипољска битка је за капетана Илића била прво ватрено крштење, са задатком да оперише десном обалом Ибра. За три дана успео је да очисти Ибарску клисуру од Рашке до Митровице. Но, главни део војске који је требало да продре из Рашке на Нови Пазар, под вођством Илије Антића – Чолака, није успео да изврши свој задатак и одступио је без битке, па је Илић морао да се врати на полазни положај због повлачења главне колоне, јер је остао усамљен у дубини непријатељског распореда. Због овог неуспеха, на место рањеног команданта Заха постављен је потпуковник Илија Чолак – Антић.

Калипоље – спомен обележје

После неуспеха српске офанзиве на Ибарском фронту, Турци су брзо прешли у противнапад с циљем да се преко Јавора, који су онда били заузели, долином Моравице и Ивањице, пробију према Чачку, у долину Западне Мораве и тако угрозе позадину главних српских снага на Моравском војишту. Велики турски противнапад на српске положаје на Јавору, командант Ибарске војске потпуковник Илија Чолак – Антић је схватио као сигуран пораз и захваћен паником наредио је повлачење. Његов штаб се први повукао ка Кушићима, што је изазвало велику забуну међу војском и официрима.

Захваљујући храбрости и вештини команданата какви су били капетан Михаило Илић, потпуковници Петар Борисављевић и Јеврем Вукосављевић, српска војска се ипак прибрала и у августу зауставила турску војску, одбранила границу на Јаворском фронту и заштитила позадину војске на главном бојишту. Илић се посебно истакао у бици на Погледу 9. августа, због чега је само пет дана касније унапређен у чин генералштабног мајора.

Мајор Михаило Илић, “Jунак са Јавора“, портрет Стевана Тодоровића

При повратку са краћег одсуства Илић постаје командант Ужичке бригаде II класе, која је 3. септембра добила задатак да помогне Јеврему Вукосављевићу, команданту ариљског батаљона, који је с муком држао положаје на Чемерници. Крвава борба која се водила до касно у ноћ, завршила се победом српске војске. Илићева намера после тога била је да искористи расположење својих војника и крене у напад на Јавор. Поделио их је у две нападне колоне. Прва је, под командом капетана Симе Мичина, требало да нападне и заузме Василин врх, највишу тачку Јавора, док је друга колона, коју је предводио он сам, требало да заузме Јанков вис. Предвидео је и учешће још једне помоћне колоне, која би демонстративно напала Јавор с центра, као и помоћ једне пољске батерије. Но ова помоћ није стигла. Увидевши то, одлучио је да крене без ње и када се подигао да позове војнике у напад, погодило га је пушчано зрно. Место на коме се то десило зове се „Илићев крш“. Погинуо је 5. септембра 1876. у тридесетпрвој години, као командант Ужичке бригаде II класе. А недостајало је само пар дана па да цео Санџак буде у српским рукама. Илићево тело пребачено је у Ужице. Касније је сахрањен на гробљу на Ташмајдану у Београду, код Цркве Св. Марка, а затим на Новом градском гробљу.

У тренуцима када српска војска прелази у расуло, команду преузима по својој иницијативи, чувени јаворски јунак мајор Михаило Илић. Са својом бригадом прво заводи ред у деморалисаној војсци. Команданте других бригада силом приморава да се ставе под његову команду. Уводи ред и враћа морал и код војске и код старешина. Доноси смелу одлуку да заобилазним маневром преко Катића, Пресеке, Чемернице и Штиткова, зађе Турцима за ледја и отуда их нападне. Иако је то изгледало неостварљиво, његов план се у потпуности испунио. „Заобиђе Турцима за леђа чак до Јанкова врха и отуда их нападне. У турској војсци настаде паника, каква се не памти у историји ратова“. Бацали су оружје, спрему, одело и панично бежали, ни сами не знајући куда беже. Убедљива победа била је на српској страни. Требало је само још дан – два и цео Санџак био би у српским рукама. Али 24. августа, у једном кратком окршају између Јанкова и Василина врха погинуо је храбри Илић у својој тридесетпрвој години живота.

Примирје које је у међувремену постигнуто, прекинуто је већ у фебруару 1877. године и опет су настављене борбе, али нога турских војника више није прешла преко Јавора.

Мајора Илића кнез Милан Обреновић је посмртно одликовао Таковским крстом на прсима. У Ивањици, Београду, Ужицу, Јагодини, Новој Вароши и Ваљеву, постоје улице са именом овог јаворског јунака. Од 1962. године, основна школа у селу Кушићи код Ивањице, носи његово име.

Споменик мајору Илићу, Фото: Википедија

На Јавору, где се некад налазила српско-турска граница, на узвишици изнад бивше царинарнице, 1907. године подигнут је споменик мајору Илићу и гробље српских војника изгинулих на Калипољу.

Извори: Увац.орг, Инфолига.рс

Оставите одговор