Бој на Морави – песма посвећена српским јунацима из 1915.

Битка на Морави, 1915. године

БОЈ НА МОРАВИ

Срби браћо амо гусле дајте,
Па ви српске песме запевајте,
Помените српског славног тића,
Генерала Живојина Мишића,
И његове славне дивизије,
Што им равна на далеко није,
Пушка пуца и топови ричу
Официри петог пука вичу:
Напред браћо Србадијо мила!
Душманину сломиће се крила,
Бог је с нама и Христова мати,
Српска правда све ће да помлати!
Српска војска на Крф пала
По острву жагор бруји
Из облака киша лије
Узбуркано море хуји
Под столетним маслинама
Шатори се српски беле
Под њима се одмарају
Српске чете оживеле
Шатори су тесна кућа
Ал за све места има
Згрчио се друг уз друга
Па је тако топло свима
Разговор се живо води
На причу се прича ниже
А досетке и пошалице
Једна другу бурно стиже
Само један војник млади
Мутна ока, бледа лица
Ћути тужна невесела
Сред песама и пошалица.
А и њега задиркују
И са њим се свако шали
Дед олакшај срцу своме
Повери нам тајне твоје
Та ће прича лепа бити
Причај друже Радивоје
Радивоје махну руком
Испунићу вашу жељу
Ал ће и то краја бити
Вашој шали и весељу
Крвава је прича моја
То је било после оног
На Морави љутог боја
Непријатељ беше јачи
Ми морамо даље ићи
А ја реших на растанку
Часак своме дому сићи
Кућа ми је поред пута
Ја притегох пушку боље
И понесох две, три бомбе
Може доћи до невоље
Кад ја тамо оно касно
Ено прве страшне слике
Обешен ми бабо стари
А на прагу јао боже
Сва у крви мајка лежи
И слабачким гласом виче
Радивоје сине бежи
А ја мајку непослушах
Већ у кућу ступих
Излудети тада хтедо
Покрај моје мртве љубе
Лежи моје мртво чедо
И оно се невинашче
Већ растало с овог света
Видео сам да је било
Прободено бајонетом
А у другом крају собе
Где иконе старе стоје
Као да су у гостима
Вино пију шест Бугара
Мени крвац зали очи
Па ја јекнем из дна груди
Простите ми мртве душе
У пакао ви нељуди
Па убацим једну бомбу
Усред оне руље клете
И ниједан од Бугара
Не умаче од освете
Од тог дана порушеног
Дим се диже у висине
А кад пламен све пригуши
Ја умако у планину
Не да склоним пусту главу
Нисам зато још на свету
Већ и даље да продужим
Страшну казну и освету
Радивоје сврши причу
Под шатором тајац наста
Нико ништа не говори
И дисање ко да заста
Тако мало заћуташе
Повикаше сви из гласа
И ми ћемо с тобом друже
У освету сваког часа.

Песма о славној и храброј борби српских јунака под командом Живојина Мишића, посвећена је српским јунацима из 1915. године после крвавог боја са Бугарима на мосту Јужне Мораве код села Гложане према Власотинцу, где постоји и спомен обележје. Тај српски јунак је аутентични Радивоје Николић из села Крњане у општини Бабушница-Лужница, који је погинуо приликом пробоја Солунског фронта 1918. године. Песму је по казивању самоуког песника Михајла Јанковића из села Ладовица (Власотинце) забележио Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар.

Сав емотивни набој, патњу и понос српског јунака изражен кроз стихове, додатно изражава глумац Радош Бајић рецитовањем ове песме уз пратњу ансамбла Свилен конац:

 

 

1 Response

  1. dzumba каже:

    Напомена: Родно село Радивоја Николића, јунака из ове песме није Крњане, већ Крњино. У општини Бабушница постоје села Горње и Доње Крњино. Код изговора имена села акценат је на последњем слогу („о“).

Оставите одговор