Живот једне породичне задруге у Врховини

На путовањима по Врховини рекли су ми свагдје: „Највише старинске вежње има у селима Кобиљој, Влатковићима и Имљанима, а највише чељади има у кући Петра Милојевића у селу Кобиљој“.

На први дан Духова била су масла у Влатковићима, а други дан Духова у Кобиљој. Намислио сам да оба та скупа искористим и да ноћим код Петра Милојевића.

НА МАСЛИМА У СЕЛУ ВЛАТКОВИЋИМА

Кренуо сам из Скендер Вакуфа, све по боровој шуми. Састанак је већи. Шаренило веза у пет боја прелива се на сунцу да очи засјене. И со за освештање су донијели у торбицама од везених старих рукава. За испитивача који деценијама проучава стару народну ношњу, па нађе њен најстарији сачувани облик, то је догађај првог реда.

Кренуо сам на конак Милојевића кући. Већ из даљине свратило је пажњу његово здање од двадесет зграда. Дочекао ме домаћин. Вечерао сам први пут у животу зобен хљеб. Прострли су ми да спавам у кући код огњишта. Други дан фотографисао сам сву задругу, откупио за сарајевски музеј два ријетко везена комада и кренуо на масла њихова.

ПOРОДИЧНА ЗАДРУГА КАО ЖИВОТНИ ОБЛИК

Мало је времена на расположењу да се свестрано проучи овај задружни живи организам и уђе у најинтимније жеље и тежње задругара. Тиме је то теже кад се највише пажње обраћа на стару народну ношњу, и код задругара у свакидањем раду и код мале дјеце. Покушаћу да дадем макар и блиједу слику.

Задруга живи на 1.000 метара надморске висине, у чисто планинском крају који има оштру, скоро алпску климу. Земља допире и до саме рјечице Кобиље по којој је и село прозвано. Највећи дио земље су ливаде и пашњаци. На брдским дијеловима земље сију зоб која добро роди, затим кромпир и купус. У нижим дијеловима сију јечам, пшеницу и лан, а уз ријеку нешто кукуруза. Изнад куће је борова планина и у њој један пропланак зову Игришта или Маслишта, гдје одржавају сеоску завјетну славу.

Распоред је зграда овај: у средини је велика нова кућа; ниже куће је мљечар, изнад мљечара је стара кућа која служи за свиње и говеда; изнад мљечара и старе куће су киљери, зграде за ожењене задругаре и оне су на избу; нешто подаље од киљера су два амбара за жита и кочак или крам за кукуруз. Све зграде нису засебно ограђене да чине обор или авлију, него су између зграда засађене шљиве, а пред кућом је велика липа. Изван куће, подалеко на њивама је стан за стоку и састоји се од четири кућаре и тора за овце и говеда.

Задруга се састоји од 51 члана, и то 30 мушких и 21 женско. Сви су од претка Милоја, по коме су и прозвани Милојевићи, који је умро прије 60 година. Старјешини задруге Петру је 80 година и он је унук Милојев. У задрузи је 11 брачних парова, шест момака на женидбу и четири дјевојке на удају. Кад ручају, сједају за шест столица одвојено дјеца и чобанчад, одвојено жене и мушки, посебно момци и дјевојке. Само два пута у години једу сви заједно за једном софром. На Бадњи дан уочи Божића и на први дан Божића на ручку. На њиву може одједном да изађе 20 жетелаца и 10 косаца. Кад ору, на њиву излази седам радила: четири плуга и три брначе, а све вуку волови.

Имовина је земља и живи мал и све је задружно, цијеле заједнице. Почиње да се развија и лична имовина, коју зову пособац. Имају по једног вола или краву које дају изван куће комшијама на приплод. Заметнули су тај пособац на тај начин што су од добијене вуне, при диоби на чланове, плели чарапе и продавали у оближњим варошима. Задруга има око 300 оваца и јагњади и до 100 коза са јарадима, преко 40 говеда и шесторо коња, од којих је један „седланик“ за старјешину, и три кобиле које се сваке године ждријебе. Држе више крмача које се прасе, хране шест великих свиња за сланину и маст и двије велике печенице за Божић. Имају четири траке пчела и 40 кокошију.

Петар Милојевић живи у Врховини, гдје је кратко љето: рано снијег пада, а касно се диже. Сијена имају толико да се стока не може прехранити. И не преостаје им ништа друго, као и свим планинштацима бањалучке Врховине, него користити се раним прољећем и касном јесени у житним крајевима и гонити тамо стоку чим окопни снијег.

Недо, коме су 63 године, стари је чобан код оваца. Он, веле, зна шта овца мисли и шта јој све треба и осјетљив је за све. Чим прославе славу Симуњдан крене и Недо с овцама у околину Прњавора и Дервенте. Договоре се њих неколико чобана и крећу заједно. Саставе по хиљаду оваца, понесе сваки преобуку и чобанску вунену кабаницу коју носе на кишном времену и по ноћи се њом покривају. Знају од старина своја станишта и коначишта док не стигну на наумљена мјеста. О Благовијестима им се овце изјагње и о Ђурђевдану се враћају.

Највише мељу зоб и стално је један у млину поточару, јер сваке седмице треба 200 кг, а на годину дана вагон (10.000 кг). Женске су им прави мајстори у женском ручном раду. Изузевши сезону пољских радова, која у овом планинском крају кратко траје, све друго вријеме проводе у женском ручном раду: предењу, ткању, везу и шивењу и то све израђују са великом вјештином и прецизношћу. Нарочито је лијепа вежња, што доказују комади откупљени за сарајевски музеј.

ШТА ОДРЖАВА ТОЛИКУ ЗАЈЕДНИЦУ?

Оволике задруге формирале су се за турске владавине у динарским областима. То стање Цвијић сматра етнографским освјежавањем. Тада је била слаба општа безбједност јер је овладала хајдучија. С једне стране већа сигурност од нападаја хајдука, баша и крџалија, а с друге стране што је, по турском пореском систему, узиман харач на дим, без обзира на број чланова породице; све је то развијало тежњу удруженој борби и потребу што већих породичних заједница.

У толиким заједницама запажа се патријархална пристојност, стидљивост и снебивљивост. Ропски се држе патријархалног кодекса – али који није написан него се одржава усменим предањем – у коме стоји: „ваља се, то и то“ и „не ваља се, то и то“. По њему удешавају цио живот.

Приредио: Зоран С. Мачкић, архивски савјетник према тексту Милана Карановића

Извор: Глас Српске

Оставите одговор