Василија Вукотић, болничарка и ратница, јунакиња Мојковачке битке


Василија Вукотић, ћерка славног сердар Јанка, прославила се као болничарка и ратница, завршила Руски институт и говорила неколико страних језика

Василија Вукотић, кћерка сердара Јанка Вукотића

Храбра, скромна, лепа и посвећена слободи српског народа. Таква је била Василија Вукотић, кћерка чувеног сердар Јанка, једна од жена хероја Првог светског рата. С обзиром на то да му је син јединац имао седам година, повео је у рат своју мезимицу Гагуну, како јој је тепао. Као ордонанс – млађи официр на служби команданту, била је уз оца у најљућим биткама, против вишеструко надмоћнијег непријатеља.

Млада девојка је брзо стицала војне вештине, била је прст у „шаци спартанаца“ сердар Јанка, који су надљудском борбеношћу живим штитом правили одступницу српској војсци, док се повлачила ка Крфу, пред силовитим налетом аустроугарске војне армаде.

У чувеној Мојковачкој бици, на Божић 1916. године, истакла се изузетном храброшћу, а по лепоти је већ била далеко позната. Док се школовала на Руском институту на Цетињу, који је основала царица Марија Феодоровна – Романов, сневала је о удаји, а не о бојном пољу. Заједно са стотинак девојака стицала је знање на српском, руском и француском језику, спремала се за наставника и васпитача. Али, Балкански ратови су јој променили судбину. Оставила је књигу и постала болничарка, заједно са мајком и бројним родољубивим девојкама.

– Од првог дана рата, у болници је била и моја мајка Милица. Мислим на онај рат са Турцима 1912. године, када су вођени бојеви за Скадар и Тарабош, за Бардањоле, за стару Србију и делове Рашке области. Тада су Косово и Метохија пиштали под турским и арнаутским јармом. Међу рањеницима, гледајући њихове ране, схватила сам да је рат највеће људско проклетство. Па ипак, овај рат сам правдала тиме што је са прадедовског огњишта требало прогнати кугу и ослободити српски живаљ који је вапио за слободом – забележила је Вукотићева.

После балканских сукоба, лепа и племенита Василија, није дуго уживала у безбрижним девојачким данима. Када је Аустроугарска објавила рат Србији, у одбрану рода подигла се црногорска војска. Крајем јуна 1915. године, сердар Јанко је био скрхан бригама, умором, несаницом и исрцпљујућим борбама, а најжалије му је било то што нема сина стасалог за војску, док су из појединих кућа погинуле и три, четири мушке главе. Част му није дозвољавала да у борбу зове младиће из других породица, а да његова остане нетакнута. Син Вукашин имао је само седам година, па је донео одлуку и тешка срца обратио се својој мезимици.

– Једног дана, док смо још били на Цетињу, рече ми: „Спреми се, Гагуна. Од данас ћеш са оцем. Где будем ја, бићеш и ти“. То је било све што је рекао. Ја – пресрећна! Нисам ни помишљала на опасности и искушења која ме очекују – причала је искрено Василија.

Јанко је кћерку поставио за ордонанса са задатком да војсци преноси његове заповести и наредбе. Тако је постала учесник судбоносне Мојковачке битке, једне од преломних у Великом рату. Уочи напада Аустроугара, у Колашину је прослављено Бадње вече. Међу војницима и официрима, Василија је била једина жена. Сцену, која је у многоме подсећала на последњу вечеру уочи Косовског боја, кћер сердар Јанка је упоредила са сценама из „Горског вијенца“:

„И ево, у здравицама, уз подигнуте чаше, чују се и речи заклетве да непријатељу неће уступити ни педаљ српске земље, да ће радије изгинути на бранику отаџбине“.

Све страхоте и патње, људску кланицу, преживела је ова храбра девојка. Црногорски горштаци су уз велике губитке фанатично бранили положаје и одступницу српској војсци, чије су трупе касније успеле да прођу кроз Скадар и ту сачекају савезничке бродове за Крф. Забележено је њено детаљно сведочење о потресним моментима битке:

„Еј, моја мала, моја велика Црна Горо! Велика си и величанствена на овај крвави празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у пламену, гориш и нестајеш. Твоји синови леже без крви, без свести, згрчени, искомаданих црева, откинутих руку и ногу. Нема ко да их опоје и сахрани. Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, крш ти љубим, не дај се! Нека Шваба упамти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе на чију је земљу пошао“.

НИЧИЈА НИЈЕ ДО ЗОРЕ ГОРЕЛА

Захваљујући Василијином сведочењу, познате су и чувене речи њеног рођака Ђуре Вукотића уочи Мојковачке битке, изговорене на Бадње вече, испред наложеног Бадњака:

„Важно је да братска српска војска измакне. Ако ми изгинемо, имаће ко да нас освети и сатре швапску силу. Ничија није до зоре горела“.

После рата, Василија се са породицом преселила у Београд. Била је високо образована и сјајни познавалац руског и француског језика. Између два светска рата се два пута удавала (за др Ника Мартиновића и генерала Божа Врбицу), оба пута остала удовица, децу није имала. Живела је повучено и усамљено у Београду, где је умрла 1977. године. Сахрањена је у породичној гробници Вукотића на Новом гробљу, где почивају њени родитељи. Капетан Вукашин Вукотић, син сердар Јанка и њен брат, био је ађутант краља Александра Карађорђевића.

ДЕТИЊСТВО УЗ ПЕСМЕ О ОБИЛИЋУ

До Балканских ратова, живот Василије Вукотић, рођене 1897. године, по њеним речима, текао је устаљним редом:

– У кући мојих родитеља, Милице и Јанка, у којој су се окупљали народни главари и угледни политичари Црне Горе, најчешће се говорило о ратовима. А о чему би другом? Ми као да других тема немамо. И увек су те седељке биле праћене гуслама и песмом како је Милош распорио Мурата. Гуслар би ту мало застао, правио паузу, а мени се чинило да видим ту слику.

Марија Павковић

Извор: Вечерње новости

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.