Прва скупштина Срба у Османском царству

Прва скупштина Срба у Османском царству одржана је од 2. до 11. фебруара 1909. у Скопљу. На тој скупштини донесене су резолуције о политичким, економским и црквеношколском приликама. Тражило се да се поштују закони, а посебно слободе и равноправност грађана и да се слободно употребљава српско име. Осудили су и анексију Босне и Херцеговине. У другој резолуцији тражили су да српски митрополити добију привилегије какве су добили грчки митрополити. Захтевали су и да Срби имају права и у епархијама у којима нема Срба митрополита. У трећој резолуцији су тражили да се Србима врате отета имања, као и да се сељацима омогући откуп имања од велепоседника.

Прва скупштина отоманских Срба у Скопљу на Сретење 1909. године

Српски књижевни гласник из 1909. године у свом Политичком прегледу доноси текст под насловом “Срби у Турској“ који преносимо у целости:

Почетком месеца фебруара ове године састала се у Скопљу скупштина Срба из турске царевине. У Скупштину су дошли посланици из четири вилајета: косовског, битољскога, скадарског и солунскога. Они су били изабрани на основу Устава који је израдио привремени централни одбор српске народне организације у Скопљу, који се конституисао још у почетку прошле револуционарне године.

Српски клуб у Скопљу, седиште Централног одбора, у згради Мила Манчића на Вардару

Основни принцип је Устава: организовање свега српскога елемента у отоманској царевини и учешће Срба у свим пословима који се њих тичу. Целом организацијом управља скупштина и главни одбор српске организације. Скупштина се бави свима питањима која се тичу српскога народа у Турској, његове организације и његова живота. Она се састаје редовно сваког првог новембра у Скопљу, а по потреби и у ванредни сазив, као што је био овај месеца фебруара. Пословима управља главни одбор, који бира скупштина. Главни одбор има дванаест чланова, а бирани су на две године. Главни одбор решава о сазиву народне скупштине или одлагању њеном; спрема предлоге за скупштину и то за све послове; извршује скупштинске одлуке, решава о предлозима обласних одбора, издаје им упутства и контролише рад одбора; руководи свима народним пословима и даје правац рада кад скупштина није на окупу. 

Главни одбор се дели на четири обласна одбора: за рашко-призренску епархију, за скопаљску епархију, за битољски вилајет, за солунски вилајет. Обласни одбори извршују наредбе главнога одбора, обавештавају га о свему што се односи на народне послове, врше организацију општина, старају се о свима пословима који иду на то да очувају или окрепе народне установе. 

Председништво Скупштине Срба у Скопљу

Скупштина је учинила две добре ствари. Изабрала у главни одбор људе, који су досадањим радом показали своју вредност и као просветни радници и као народне вође, те ће то бити јемство за ваљаност будућег рада и то најтежег и најозбиљнијега његова дела, организовања. 

Скупштина је донела и три одлуке које су и мудре и савремене. Прва је да се помогне утврћивање уставнога стања у Турској, па дакле и ревизија садањега устава, а на основи широких демократских начела; да се призна званично и српско име у Турској; да се има увек на уму целокупност царевине као битна погодба за развитак и напредак свију народности у Турској; да се учврсте пријатељске везе царевине са балканским народима. 

Друга је да се ради на томе да се патријаршијске привилегије без икаква ограничења распростру и на српске митрополите; да се ово примењује на Србе у епархијама где нема Срба митрополита; да се уреде питања о црквама и школама у горепоменутим областима на начелу равноправности, то јест, да власти поступају једнако у тим питањима према Србима као и према осталим народностима. 

Трећа одлука је: да се досадањи начин продавања десетка замени утврђивањем средње количине жетве за последњих десет година; да се што пре поврате непокретна имања отета од Срба у разна времена и од разних народности; да се регулише аграрно питање (омогућити куповину имања, оснивање земљорадничких банака, регулисање односа између ага и чипчија, и тако даље).

Турска влада је понудила свима страним официрима, који су ступили раније у службу турску зарад реформисања жандармерије, да остану у турској служби. Официри су примили понуду у начелу, јер су тражили да им њихове владе обезбеде ранг и напредовање у њиховој отаџбини као и плату и право на пензију. По свој прилици да ће то бити само формална понуда од стране Турака, који су сачували неповољне успомене од људи који су, колико-толико, учинили добра Хришћанима у Европској Турској.

Српски књижевни гласник, књига 22, св. 7, Београд 1909, стр. 547-549.

Више на: Рад народне скупштине отоманских Срба од 2. до 11. фебруара 1909. године

Приредила: Сања Бајић

 

Оставите одговор