Право из челичане у боксерски рај

Како је бокс био популаран и у новој постојбини, Срби су и ту нашли место за доказивање. Шампиони песничења били су Стивен Лалић, Милан Јока, Мајк Минић, Никола Ник Грубер и Боб Божић

Стивен Лалић са Ричардом Дејлијем, градоначелником Чикага, 1972.

Гери, индустријски град у Индијани, био је пре сто година престоница америчких Срба. Људи који су радили у железарама имали су снажне мишиће, јаке руке и челичне песнице. Како је песничење у рингу било популарна спортска дисциплина у новој постојбини, Срби су и ту нашли место за доказивање. Маршал Лич био је солидан средњотешкаш. А боксера Стивена Лалића су звали Том Том или Денис О’Киф. Један од његових пријатеља рекао је да је Лалић стекао толико имена јер је радио посао за тројицу. Новинар Џон Гаспар је овог Личанина описао као једног од најживописнијих људи.

Стивен Лалић је био син Геца и Евице Лалић који су почетком XX века у Америку дошли из Лике. Рођен је 3. марта 1923. године у Ајрондејлу. Лалић је био боксер, тренер, комичар, пријатељ деце и један од водећих продаваца аутомобила у САД. Аматерски бокс је био врло популаран тридесетих година, а Лалић је кроз бокс успевао да обузда свој неспутани дух. Представљао је Чикаго на престижном боксерском такмичењу Златне рукавице на Хавајима. Године 1941. освојио је национални шампионат Аматерске атлетске уније – писао је о њему часопис „Српски свет“.

Када је некадашњи чикашки бејзбол играч Бернард Шеил као католички свештеник основао Католичку омладинску организацију, правио је спортске турнире и на њима окупљао спортисте из свих класа, народа и вероисповести. Лалић му се посебно допао. Због свог „ирског“ боксерског стила, Лалићу је смишљено и „ирско име“ за јавност – Денис О’Киф.

У разним категоријама, Лалић је као О’Киф био првак шампионата Католичке омладинске организације. Касније, као амерички војник у Другом светском рату, Лалић је освајао шампионате Атлантске флоте при морнарици 1942. У војсци је био познат и по томе што је осмишљавао и организовао забаве за војнике у слободно време. Морнарица га је касније и одликовала Орденом Merit of Honor.

Наставио је да сарађује са бискупом Шеилом, као главни тренер боксера и спортски промотер. Радио је за чикашку независну филантропску организацију која је помагала сиромашној деци. Радећи за продавницу „Фордових“ аутомобила у Чикагу, Лалић је био један од најуспешнијих продаваца. Године 1956. постигао је национални рекорд за април, јер је продао 125 нових „фордова“, поред многобројних половних аутомобила. Одликовао га је и Ауто-дилер Америке. Упркос успесима, напустио је посао да би био постављен на место боксерског управника у Чикагу. Организовао је чувене прославе Божића у својој кући, био је активан у раду српске Цркве Свети арханђел Михајло и у певачком друштву „Слобода“.

Због многобројних доприноса заједници, чикашка Академија хуманитараца постхумно је изабрала Стивена Лалића за хуманитарца године 1976, пише „Српски свет“.

Зaпажену боксерску каријеру имао је Милан Јока, познатији као Њусбој Милић. Рођен је 19. фебруара 1915. у Герију у Индијани, а рано детињство је провео у Калифорнији, у Фрезноу и Сакраменту. На улицама Сакрамента је са девет година почео да продаје новине. У годинама депресије песничење је било уобичајено међу младима, чији је опстанак зависио од сналажења на улици и вештине коришћења руку. Џорџ Томпсон, који је дистрибуирао новине уличним продавцима, приметио је да се дечачки окршаји на улици отимају контроли, те је својим дечацима купио боксерске рукавице, како би се мање повређивали. Милићу је препоручио да иде у вежбаоницу за бокс.

Милић је први окршај у рингу имао 1938, са фаворизованим Чарлијем Килером Коутсом, и изгубио. Међутим, шест месеци касније му се одужио. Већ наредне године, Њусмен Милић, који је добио надимак по томе што је продавао новине, био је осми боксер САД у лакој категорији. Испред њега су били славни Лојд Маршал, Холман Вилијамс, Кокоа Кид и Били Кон. Током 1943, Милић се придружио морнарици, а у Сан Франциску је имао 10 мечева и исто толико победа.

Између 1933. и 1948. године имао је 150 мечева. Најимпресивнија је била победа почетком новембра 1945, у мечу са Абелом Цестаком из Аргентине. Резултат је био 10:1 за Србина. Тиме је Јока Милић изборио титулу најбољег боксера Америке. После освајања шампионског трона, Милић се бавио тренерским пословима – пише у његовој боксерској биографији.

Пресуђивао је Џорџу Форману, Тајгеру Џонсу, Сонију Листону и Касијусу Клеју. Године 1974. постао је високи функционер Америчке боксерске и рвачке комисије. Као спортски радник, Мајк Минић је био активан све до 1986. године.

Новембра 1976. године Србин и боксер Никола Ник Грубер уврштен је у Боксерску кућу славних САД. Американцима је био познатији по надимку Фајтинг Барбер.

Рођен је 1906. у Глини, у породици Алексе и Анке Дмитровић. Као 14-годишњак је, са сестром Мили и баком Евом, емигрирао у САД, где се придружио својим родитељима у Аликвипи. Ник је матурирао у Школи за берберине у Питсбургу 1925. и показао интересовање за рвање и бокс. Тренирао га је Никола Исток, бивши рвач, који му је предложио да се, ипак, бави само боксом. Грубер је одмах прешао у професионалце и побеђивао великане као што су Били Џонс, Енди Гарднер, Бакстер Галма, Ник Папас. Најпознатији окршај Ника Грубера била је победа над Доном Патринијем, који је својевремено био један од најперспективнијих тешкаша САД. Свеукупно, Грубер је имао 32 меча: 21 победу, девет пораза и два нерешена меча. Његова боксерска каријера трајала је од 1930. до 1936. Био је ожењен Иреном Казарек, с којом је водио продавницу, ресторан и фризерски салон. Ник Грубер преминуо је од рака 1990. године – записано је у лексикону „Ко је ко у САД“.

Међу боксерске великане уписао се и Џорџ Чувало, који је живео у Канади, али је боксовао у САД. Потомак је херцеговачких досељеника, али је рођен у Торонту 1937. године. Чувало је из мешовите српско-хрватске породице, али је био везан за српске исељеничке организације. И када је са 18 година почео да се бави овим спортом, стартовао је у српском боксерском клубу. Имао је 93 професионалне борбе, са 79 победа и 18 пораза. Никада није нокаутиран. Имао је два меча са Касијусом Клејом. Боксовао је са Фрејзером, Форманом и Петерсоном. Поред бокса, опробао се и на филму. Играо је у чак 12 филмова. Као легенда бокса, увршћен је у Кућу славних.

Њурјошки бармен и београдски наследник Роберт Божић звани Боб, коме је држава вратила давно одузету вилу у Крунској улици у Београду која је била седиште ДС, завршио је као младић колеџ у Канади и бавио се боксом. Био је аматерски шампион Канаде 1979. године. Професионални боксер постао је 1983. Борио се против Лерија Холмса у препуном Медисон сквер гардену у Њујорку. Као возач камиона, прелазио је преко минских поља у Никарагви, где је развозио америчке репортере 1988. Од деведесетих је бармен на Менхетну и радо прича о својој боксерској каријери у Америци.

Марко Лопушина

Извор: Вечерње новости

Оставите одговор