Манојло Ђ. Призренац – Диж’мо, браћо, дјецу нашу!

“Босанска вила“ 1886. год.

Диж’мо, браћо, дјецу нашу!

Дижмо, браћо, дјецу нашу,
Да су Српству понос, сласт
Напун’мо им знања чашу,
Потомство нам да ј’ на част

Уч’мо, браћо, дјецу нашу
Да нам буду дика, над;
Нек су вјерна Српства гласу,
Нек су станац – рушиград!

Дајмо, браћо, дјеци нашој
Св’јетло име, славе рој –
Да одоле муци свакој,
Да је своме сваки свој!

Нека, браћо, дјеца наша,
Буду један моћни вој;
Нека сваки од њих снаша
Снагу дива за свет бој!

Па кад крајња хора дође,
Кад додија туђин клет,
Да нам сваки вес’о пође
У бој свети за дом мрет!

Диж’мо, браћо, дјецу нашу,
Учимо их љубит род:
Да су бољи но ми што смо
А још бољи да је плод!

И тек онда дан ће сванут’,
Слободе нам доћи спас,
Благослов ће Бож’ји гранут’
И на спомен гр’јешних нас!

Манојло Ђорђевић Призренац
Босанска вила, бр. 15, година I, 1. август 1886, Сарајево

Украс 1

Манојло Ђорђевић Призренац – књижевник, публициста (Призрен, 3. I 1851 – Београд, 23. VI 1896). Потекао је из познате призренске породице, која се 1855. преселила у Београд, где је Ђорђевић завршио основну школу, четири разреда гиманзије и три реалке.

Манојло Ђ. Призренац

Манојло Ђ. Призренац

Једно време је радио као писар практикант и уједно је почео да се бави писањем. Из политичких разлога напустио је Београд и од 1872. до 1877. живео у Прагу, где је 1872. био члан редакције „Славјанског мира”. Неколико година је провео у затвору због објављивања текста политичке садржине.

По повратку у Србију краће време је провео у Црној Гори, 1882. се вратио у Праг, где су га  ухапсили и протерали. Године 1884. прешао је у Загреб, где је сарађивао са многим часописима и написао нека своја значајнија дела.

После неколико година вратио се у Београд, где је радио као уредник и новинар; био је оснивач и секретар Уставотворног одбора 1888, потпредседник и председник Удружења новинара Србије 1892. и један од оснивача Књижевно-уметничке заједнице.

Велику сензацију изазвао је када је 1890. дао „оставку на књижевно дело” због незадовољства организацијом и материјалном бедом у друштву. Међутим, наставио је са писањем, али од 1893. није објављивао на српском језику. Од 1894. до 1896. био је шеф Прес-бироа. Током живота залагао се за права Срба који су били под турском влашћу.

Написао је пет драма које су игране у позориштима: Златна грива, Динамит, Слободарка, Отровница, Спрема се на бал. Писао је приповетке и песме, а неке од њих су објављене само у часописима. Преводио је са немачког, чешког, руског и пољског језика, а нека његова дела су превођена на чешки и немачки језик.

Био је власник и уредник „Народног ослобођења”, „Српске речи”, са Ђ. Поповићем власник и уредник „Домаћег пријатеља”, уредник и сарадник „Српских новина”, сарадник „Младе Србије”, „Отаџбине”, „Србадије”, „Јавора”, „Српског забавника”, „Виенца”, „Народних новина”, „Србобрана”, „Позора”, „Босанске виле”, „Дневног листа”, „Стражилова”, Летописа Матице српске, „Бранковог кола”, „Зоре”, „Словенског света”, „Панчевца”, „Световида”.

Одликован је Таковским крстом, Орденом Светог Саве IV реда, Даниловим орденом III реда, а за историјску трагедију Слободарка добио је награду Матице српске. Свом презимену додао је Призренац из љубави и носталгије према родном граду. У СНП су игране његове драме Слободарка (1896) и Јасмина и Ирена (1899).

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.