Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

Лаза Костић је, кажу, облачио бело одело пре него што би сео да пише. Стваралачки чин је морао бити свечан, слика је морала имати барокни рам. Можда је то бело одело аналогон оном жутом прслуку Теофила Готјеа, као што је Лазин елитизам призивао дендизам Бодлеров. Како год да је, у великим очима малих паланчана костим песников наликовао је лудачкој кошуљи која, по доста проширеном мишљењу, овом „безумнику“ највише приличи. Збиља није знао меру, није волео разборитост, ни здраву памет. Није хтео да иде „за утреником, за батом и виком светине“, вазда је ходио својим путем, или странпутицом.

Лаза Костић

Нема загонетнијег писца у српској књижевности; нико није живео у таквом нескладу са својом околином нити у таквом складу са својим делом. Све што је створио саздано је од супротности и протусловља, од парадокса и каламбура, игре речи и јарких метафора, диспаратих слика и блиставих поређења, мутних рефлексија и смелих идеја, од преозначених и измишљених речи, од радости и огорчења, од беса и бесова, од неизлечиве сете и дубоког осећања пораза, овог заточника времена прошлог загледаног у време будуће.

Лаза је чест оприбегавао разним врстама каламбура и сатиричним епиграмима („Самсон и Делила“), што му је Јован Скерлић, често неоправдано замерао, називајући га логоманом.

Лаза Костић

Какав је Лаза Костић шерет био, познато је било надалеко…а остало је забележено доста његових анегдота, зачкољица и  каламбура из периода друге половине XИX века. Из тога доба је, највероватније, и онај познати каламбур са телеграмом из Беча где је Лаза Костић боравио ради полагања последњих испита …

Стиже једног дана на кафану “Код Камиле” најчуднији телеграм који је у животу примио Пера Камила, тадашњи газда кафане.

Те вечери за “штамптишем” седео је и  Светозар Милетић, па Пера донесе телеграм и стави га на сто, рекавши:

– Докторе, да господ ово разуме…Чије је, не знам, али је на мене упућен… Разуме ли неко од вас, шта тај хоће ?

Сви се сјатише око телеграма, а неко прочита садржај гласно:

“Данас по, сутра до, Лаза ко”.

Сви се згрануше, а Милетић узе телеграм у руке, насмеја се од срца и добаци:

– Лазин каламбур!

Све је јасно ко дан: “Данас по(лазим), сутра до(лазим). Лаза Ко(стић)”.

“Лобцајбрудери” – хвалисава браћа, како их назва оне вечери Аца Зуб, праснуше у смех, али Милетићева “дешифранција” показа се тачном. Лаза стиже сутрадан и исте вечери се појави “Код Камиле”.

Одакле Лази ти каламбури којима ће се, малтене, служити целог живота?

“Све је то потекло од превођења Шекспира”, објаснио је он лично.

То превођење са енглеског приближило је Костића, Ђорђевића и Андрејевића још пре прве представе у Српском народном позоришту (16. јула 1861. године), док је Лаза био још “буха и кибиц” код “Камиле”. Мада му је било свега осамнест година, био је познат као одличан преводилац Шекспира. Превео је тада један део “Ромеа и Јулије” (1859. године).

Зоран Кнежев

извори: Знање, Лазин каламбур и Милетићева дешифранција, а “кривац” Шекспир

Оставите одговор