Кад је Београд стварно био на води

Аласи са београдске обале су као заједница почели да нестају одмах после другог светског рата, пред налетом нове, колективистичке устројене власти, која је у кратком року развејала комплетну заоставштину београдске рибарске задруге. Неких 150 година модерне традиције рибарења у Београду било је полако збрисано, а са њом је нестала и аутентична многонационална аласка заједница и њихова култура људи окренутих води.

Иванова супруга Драгиња Амброзић са рођакама на Дунаву; Фото: Време (Драган Амброзић)

Речне обале Београда су некад биле граничне обале. Али ова граница је спајала Београд директно са Европом. Са обала се ишло право у њу, то јест она је допирала врло директно до Дорћола, Калемегдана и Савамале, усецајући се у град до Теразија. И око тога није могло бити неког неспоразума – на обали Дунава си морао размишљати о европским законима ако си желео да ловиш и продајеш рибу, те од ње одржаваш живот око себе, напосле своју породицу. И да ниси хтео, највећа европска река ти је свакодневно куцала на врата, а понекад ти и плавила кућу. Колико је њено велико, тихо присуство било део свакодневице града, знају сви становници Дорћола, чије подруме он и данас повремено потапа, понекад и у сушним месецима, са логиком коју само Дунав познаје.

Воде је увек било доста, па и превише, али риболов није био занимање за сваког. Мада свуда пише да су прве забележене насеобине у овом делу света свакако биле оне које су саградили рибари пре 7000 година, некако у свести савремених Београђана нема чињенице да је речна риба на велико ловљена у Дунаву, на све стране око Великог ратног острва и на другој страни код Кожаре и Јојкића канала, није познато да се њом трговало на север до Новог Сада и на исток до Ђердапске клисуре, није познато да смо пре градње тамошње бране имали моруну и јесетру као могући улов у водама Београда, као и да се код нас од икре тих риба производила широм света цењена аутохтона врста кавијара.

Изложба Душице Бојић, отворена до 15. марта у Музеју историје Србије, говори нам о заједници људи који су, не тако давно, чинили јединствену групацију у Београду и били важан део његове традиције – људе који су живели од реке. Ова прича је испричана кроз реконструкцију једне породичне приче, једнако као и кроз реконструкцију амбијента у коме су аласи живели и радили, дајући неочекивану топлоту и приватан увид у живот који је постојао на обали Дунава.

Добар део поставке се заснива на породичној заоставштини Богдановић–Амброзић, коју је сакупио и сачувао мој отац Ђорђе Амброзић – испоставило се да су једино његове забелешке и свест о значају тих предмета сачувале читав микрокосмос у коме су обитавали Београђани између два рата.

На овој изложби ћете наћи, као једнако важне, мреже и чамце, фењере и исполце, те препариране рибе, али и оловне војнике и тврђаву од гипса којима су се деца играла, последњи пазар из породичне рибарнице, од 5. априла 1941, као и посебно дирљиву женску торбицу са кармином и пудријером коју моја бака није заборавила да понесе из куће у тренутку кад је суседну зграду 6. априла погодила бомба, те је у пожару страдао цео блок зграда у данашњој улици Мике Аласа око броја 24 (некада Банатска).

На Дунаву уловљена јесетра, 1910.;; Фото: Време (Драган Амброзић)

Модерна концепција изложеног уводи нас полако у свет у коме можете готово физички осетити и омирисати како је то било живети у рибарском домаћинству пред сам Други светски рат. Она је по томе јединствена и уноси многе новости у разумевање историје Београда – чак и за поменуте оловне војнике стручњаци нису знали да су произвођени код нас пре рата, а кроз изложене документе задруге који су сад први пут доступни јавности, она нам истовремено открива начин уређења аласке заједнице и њену солидарност под најтежим околностима, сиромашну свакодневицу и сталну наду у боље, врло мешовитог становништва тадашњег Дорћола.

ТЕРМОПИЛЕ У ДУНАВСКОЈ УЛИЦИ:

Београдска дунавска обала је – као граница са другим световима – у оба рата имала своју важну улогу, епизодисте и јунаке. Велика погибија на граничној обали остала је у сећању само захваљујући култу мајора Гавриловића, који је 6–7. октобра 1915. предводио у јуриш последње униформисане људе које је могао да нађе на Дорћолу. Породична сећања прабабе Ангелине Богдановић говоре нам да је кафана „Јасеница“ била штаб, последње упориште и превијалиште те јединице састављене од трећепозиваца, полицајаца, добровољаца, свих у разноликим униформама, а који су тог поподнева имали „разбити својим бајонетима“ тек искрцале аустријске војнике, укопане на мајушном мостобрану на потезу од данашњег базена 25. мај до Марине. Последња борба је била тако огорчена да и данас у подвожњаку којим се из Тадеуша Кошћушка излази на Дунав, стоји посебна плоча као успомена на чињеницу како су после рата откопане кости биле тако измешане да нико није могао да разликује једне војнике од других. Кафане су и пре и после биле превијалишта у коме се истакао затечени женски свет, па су њихова сећања често једина сећања која су нам остала после Првог рата.

Иван Амброзић на чамцу, 1936. Фото: Време (Драган Амброзић)

Наиме, окупација Београда у Првом светском рату није поглавље наше историје о коме се уопште прича. Било би лепо да се варамо, али нема назнака да се тренутно неко посебно бави животом и очигледним страдањем цивилног становништва у годинама аустроугарске окупације, приликом стогодишњице ових дешавања. Из града је, изгледа, избегла половина становника, документација српских власти је уништена или развучена, а нова, окупациона, вероватно однета касније у Беч, али је нико и не тражи. Још једном се показује да нам је од све приче о историји најмање важна историјска грађа и чињенице – оне се, наиме, не дају прежвакавати и мењати причом.

Породична сећања нам опет говоре да је артиљеријским бомбардовањем тешко оштећен град (а нарочито део око Дунава), у то време страдао од глади, да је био опасан строгим контролама на сваком улазном путу, и да се без претресања није у њега могло ући, али ни изаћи, те да се у то време стрељало за сваки покушај шверца, нарочито соли или бакарних посуда. У Србији је током аустроугарске окупације као писмо у употреби била латиница, која је била на сваком ћошку на јавним зградама, што је веома уочљиво на малом броју фотографија из тог периода…

У окупацији су се војске разликовале – нису биле идеолошки раздражене као у Другом рату, и – по сведочењу којег се лично сећам – немачки војници су били резервисани и релативно коректни према цивилном становништву, док је аустроугарска војска била на много горем гласу…

НЕКИ ДРУГИ НЕМЦИ:

У Другом рату у град, па и на реку, дошли су неки други Немци, са којима се није могло разговарати – па ипак се један издвојио у породичним сећањима.

По причи коју нико није имао разлога да измисли, један од официра који су управљали речном полицијом (wasser polizei), по имену Тисен, редовно је долазио у посету аласима у Рибарско газдинство на обали код тадашњег Ђачког купатила (данас базен „Милан Гале Мушкатировић“, пре тога „25. мај“). Имао је обичај да ту руча, а потом поприча о стању на обали са аласима, што није ништа било необично за полицајца, све док једном није увијено сигнализирао како се спрема нека рација, речима: „господине Богдановићу, не бих вечерас спавао кући, да сам на вашем месту – лепа је ноћ, изађите негде“.

Рибари су потом навикли на овакве информације од Тисена, већ су знали да онда треба прво склонити себе, али и све оно што не треба ту да се нађе – с обзиром да су неки, укључујући прадеду Драгољуба Богдановића, крили Јевреје, или превозили преко реке припаднике ослободилачког покрета, било је јасно шта таква правовремена информација значи. Исти официр помагао је заједници преко потребним дозволама и многобројним папирима који су омогућавали улов рибе на ушћу Саве у Дунав, што је тад била размеђа Немачке, Србије и Хрватске.

Ти папири су значили живот за много рибарских породица, али и Београђана, који су у оно време имали и те како уобичајену навику да једу речну рибу, посебно они мало слабијег имовног стања, а у ратна времена су то били скоро сви.

Иван Амброзић и Ђурица испред Рибарске задруге; Фото: Време (Драган Амброзић)

Рат какав је, превртљив, па се брзо све преокренуло, и на крају су се Руси и партизани нашли на реци у ослобађајућем таласу што је прешао преко Београда у јесен 1944. Поменути Тисен се у кључним октобарским моментима одметнуо од војске и дошао код својих рибара, који су га као доказаног пријатеља сакрили и чували око две седмице. Потом се немачки полицијски официр сам предао народним властима које су почеле да се консолидују и не примењују олако правду победника. На крају је одслужио своје у затвору као ратни заробљеник, рибари су сведочили њему у прилог, па се средином педесетих вратио срећно кући, у родни Есен, одакле је аласима послао писмо (или је то била разгледница) захвалности.

КАУБОЈИ РЕЧНИХ ТОКОВА:

Београдска аласка заједница је између два рата стекла позицију у друштву која је подразумевала да се као еснаф третира на највишем нивоу, да буду консултована од стране београдских власти за све ствари које су се тицале уређења односа на водама, да снабдевају двор рибом, да издају мајсторска писма и примају у еснаф. И у најбогатијим породицама речна риба је знала да се нађе на трпези мимо постова, а слава Рибарске задруге била је догађај на ког су долазили локални политичари жељни видљивости.

Стиснута на малом простору Дорћола и Јалије, ова аутентично мултикултурна заједница живела је у складу са захтевима које налаже природа. У свако доба дана било је нечег да се ради око чамаца и воде, а сазнања о животним циклусима различитих риба преносила су се као највећа научна сазнања. Праћење природе и њених промена било је услов за опстанак, па се подразумевало да се националност и порекло појединих рибара нису доживљавали као пресудно битна информација – нарочито кад се излази ноћу на Дунав, или ако се прати понашање рибе, или ако се плете мрежа, или ако треба пренети улов на пијацу, припремити га и продати га грађанима, да би се зарадило за даље. Ова знања била су старија од било ког народа или етничке групе и била су, сама по себи, опште добро, а сарадња на реци била је једини закон који је важио за све.

Рибарска слава, 1938.; Фото: Време (Драган Амброзић)

Ови каубоји речних токова, наши мали Корто Малтежани разних националности, али истог поверења у велику дунавску воду, шпартали су њеним током горе-доле и знали све и сваког на њој. Зато су све власти хтеле да имају разумевање са том заједницом која је живела у снажном дослуху са природом, па су пре Првог и између два рата аласи имали своје тако посебно, уважено место у грађанском Београду. О томе говоре Мика Алас у својим сећањима, о томе говори обитавање Ђорђа Карађорђевића међу рибарима на Дунаву. О томе једнако говоре позиви најугледнијим аласима на дворске славске балове, као и оснивање посебног одељења за рибарство у Министарству пољопривреде у коме је увек било представника заједнице, али и многобројни рецепти за припрему речне рибе, од које ћете неке наћи у изузетној монографији што прати изложбу „Дунавски аласи“ (издање је са успехом саставила Душица Бојић, уз мог брата Дејана Амброзића и остале чланове породице).

ДУНАВСКЕ СУДБИНЕ:

Вероватно су у послератном периоду зато београдски аласи плаћали многоструки данак – са једне стране неизбежна модернизација донела је у реку све могуће производе тешке индустрије, па су из ње потпуно нестале неке врсте риба, ракови и шкољке, који живе само у чистој води, каква је она била пре Другог рата. Са друге стране, експресна колективизација је донела и неодговорност за имовину, па се од иметка Рибарске задруге развукло све што се могло развући. Са треће стране, сталан живот на реци чинио је аласе недостижним и неухватљивим бићима за све оне који су замишљали да се живот може контролисати, и слутимо да су се неке силе трудиле да посеку економске корене те заједнице, само да се не би отргла у потпуности систему надгледања свега, који се управо градио. Велика београдска дунавска рибарска заједница, прави наследник дуге традиције рибарења на овом месту, била је предвиђена да пропадне, јер се није могла уклопити у свет у коме је контрола била једина реч са тежином.

Рибља чорба на освећењу дома, 1936..; Фото: Време (Драган Амброзић)

За људе који су стално живели напољу и који су под ногама више имали немирну реку него чврсто тло, слобода човеку припада рођењем, а за достојанство се бори сваки дан. За оне који су на реку тад дошли са стране, слобода је припадала ономе коме је они дају, а достојанство никоме. Само се по себи разуме, да их је постојање нечега као што је слободна рибарска заједница могло само вређати.

ДОРЋОЛСКЕ СУДБИНЕ:

Коначно, Дорћол са својим хроничним сиромаштвом које је тако ефикасно зближавало људе, као позадина и пратилац свих збивања на реци, имао је и још увек има судбину која је за остатак Београда пример упорног опстајања. На овој изложби по први пут имамо прилику да видимо фотографије које су настале пре рушења доброг дела његовог старог ткива, углавном током 1979. У концептуалној акцији, са братом сам пратио нашег оца од ћошка до ћошка свих улица на Дорћолу, фотографишући на све четири стране, покушавајући да сачувамо оно за шта смо знали да нестаје на наше очи, без жеље градских званичника да сачувају макар какву успомену на наш крај. Те слике су по први пут у целини објављене у монографији изложбе, и представљају последњи траг читавих несталих квартова.

Боље нисмо ни могли очекивати, јер је грађевинско земљиште тако близу центра само по себи морало бити примамљив циљ за изградњу солитера, чак и на водоплавном подручју. У то доба, Дорћол је још био увек на лошем гласу, често сматран ружним и прљавим, далеко од данашњег лажног фенси шмека који га прати – но ствар се драстично окренула после изградње нових насеља по његовим ободима, као и после књиге Светлане Велмар Јанковић, чија је романтична мистичност без везе са правим Дорћолом, тако лепо најавила национални романтизам српских осамдесетих. Потом су дилерске деведесете довеле до отварања серије кафића као база за разне послиће, дуж до тад спокојем прожете Страхинића Бана, а тако близу Француске улице и Бајлонијеве пијаце, где су се трансакције одвијале. Што се све на крају завршило рапидним повећањем цене стамбених квадрата на Дорћолу, у чему просто мора бити неке везе са националним романтизмом…

НЕЗАБОРАВ:

Прича о београдским аласима и њиховом нестанку истовремено је и прича о нестанку грађанског Београда, који је између два светска рада тако жудно јурио ка модернизацији и просвећенијем размишљању, на један другачији начин од оног који нам се касније десио. Сав потенцијал, лепота и могуће дилеме једне другачије модернизације Србије, постају опипљиви и јасно видљиви тек кад завирите у домове људи који су је сањали, слали децу у боље школе, правили врло практичне планове за сутра.

Право питање је зашто је један свет морао да нестане, и постоје многе теорије шта је коначно довело до његовог краја – свака прича је другачија, па рецимо, упркос покушају пред сам Други рат, београдски аласи нису успели да организују рибњаке, који би им обезбедили и пословно планирање током целе године, услед сплета неповољних околности везаних за исушивање подручја са друге стране реке, ка данашњој Борчи и Панчеву. Околности су уопште постајале неповољне за ловце и занатлије у свету који се све више заснивао на серијској производњи и политичкој контроли.

А можда све то и нема неке везе, можда је река једноставно морала да однесе са собом једну заједницу, јер је напросто дошло време за још једну велику промену на обали Дунава.

Драган Амброзић

Извор: Време

Оставите одговор