Арсланагића (Перовића) мост – најстарији мост на Требишњици

„Зна се доста, али углавном погрешно. Рецимо, за Арсланагића мост погрешно се тврди да га је саградио Мехмед-паша Соколовић. Истина је да је Мехмед-паша направио мост на Требишњици, као задужбину за свог рано преминулог сина, али су тај мост – постоје историјски подаци – однијеле воде врло брзо, већ након неколико година…“

Перовића мост (некадашњи назив Арсланагића мост)

„У нашој земљи мало је мостова који се љепотом линија и маштовитошћу облика, могу с њим поредити. Вишеградска ћуприја на Дрини је много већа и за економску историју знатно значајнија, чувени мост на Неретви у Мостару видно је смјелији у конструкцији и као дуга витак, али је требињски складнији, богатији по облицима, сликовитији. У историји нашег градитељства он има врло угледно мјесто и посебан значај у балканској архитектури XVI вијека.“

Овако је о Арсланагића мосту још прије пола вијека писао Војислав Ј. Ђурић у београдској Политици. Тешко да је ико прије и послије њега налазио љепше и приличније ријечи и више допринио да шира јавност уважи несумњиву културноисторијску вриједност требињског моста, а можда су оне значиле још више – подстрек за одлуку да се мост сачува од пропадања на дну управо тих година грађене вјештачке хидроакумулације. Али управо Ђурићеви написи, за друге, извор су крупних погрешки у тумачењу поријекла и историје ове грађевине.

О најстаријем мосту на Требишњици од тада до данас, чини нам се – све је речено и довољно написано. Иако нам је мост његов неимар оставио без икаквог имена и биљега о себи, као да слиједио ону исту, резигнирану сумњу великог везира Јусуфа, градитеља исто необиљеженог моста на Жепи – да је у ћутању сигурност…

Мехмед паша Соколовић

Од историјских књига и пубицистике, до туристичких информатора и најпосле интернета – прича о поријеклу и историји моста се, и данас као и протеклих деценија, „копи-пејст“ методом уредно и некритички умножава, са углавном истим, безброј пута поновљеним, основама: да је мост 1574. године подигао Мехмед-паша Соколовић, велики везир тројице султана – Сулејмана Величанственог, Селима II и Мурата III (о чему свједоче писани трагови из дубровачког архива на талијанском језику у књизи „Lettere e comissioni di Levante XXXIII, folio 19“). Да су мост највјероватније градили мајстори из чувене школе Мимара Синана, највећег градитеља Османског царства, можда чак и Хајрудин, градитељ чувеног Старог моста у Мостару. И најпосле – да се мост вијековима зове по Арслан-аги, који је дошао из Херцег Новог у Требиње крајем 17. стољећа и добио од султана допуштење да он и његови насљедници наплаћују мостарину.

Иако су ове тезе још одавно узете „здраво за готово“, ријетки их сматрају – не само исувише смјелим и неопрезним, већ и посве погрешним. По њима, нити је мост на Требишњици дјело задужбинара још знаменитијег вишеградског моста, још мање су га градили директни ученици Синанове мајсторске школе у другој половини 16. вијека, а име Арсланагића носи тек од доласка аустроугарске управе, до када се и у народу и службеним турским документима породица којој је повјерена наплата мостарине у имену ћуприје и не спомиње.

„Зна се доста, али углавном погрешно. Рецимо, за Арсланагића мост погрешно се тврди да га је саградио Мехмед-паша Соколовић. Истина је да је Мехмед-паша направио мост на Требишњици, као задужбину за свог рано преминулог сина, али су тај мост – постоје историјски подаци – однијеле воде врло брзо, већ након неколико година. Раније, кад би Требишњица ‘помахнитала’, носила би све пред собом. Тај Соколовића мост је био другачији, помиње се да је имао три волта…“, казује нам наш суграђанин Саво Пујић, који је, иако филолог по образовању – и врстан познавалац историје нашег краја.

Да су готово све општеприхваћене тврдње о Арсланагића мосту ништа друго него „импровизације и заблуде“, још је прије равно четири деценије устврдио Алија Бејтић, директор Завода за заштиту споменика Сарајево, у својој студији „Ко је градио Арсланагића мост“, а о чему је писао и “Глас Требиња“ у свом новембарском броју исте 1975. године.

Увјерење да је Арсланагића мост градио Мехмед-паша Соколовић, пише Бејтић, раширило се у новије вријеме управо од 1964. на основу чланка Војислава Ј. Ђурића у београдском листу Политика. Нашавши један податак у дубровачком архиву, у којем се изричито наводи 1575. године мост на Требишњици Мехмед-паше Соколовића, аутор чланка је ту Соколовићеву грађевину, без икаквог упоришта и ваљаног разлога, поистовијетио са Арсланагића мостом. Бејтић наставља да не треба нимало сумњати у запис да је био и Соколовића мост на Требишњици, али је сасвим извјесно да је „најкасније у мају 1580. године“ био уништен, након чега му „нема више никаква помена“.

То потврђује и извјештај једног ондашњег очевица у дневнику млетачког баила Павла Контаринија, који је идући из Дубровника пут Требиња дословно записао (по преводу П. Матковића): „Јутром кренуше равнином дуж поменуте ријеке к мосту, гдје је Мехмед-паша саградио за путнике тај мост и оловом покривен каравансарај… Будући да је плаха вода – вели изричито Контарини о судбини моста – била однијела камени мост од три лука, два чамца превезоше товаре и људе, а коњи су препливали…“ Бејтић и на основу описа несталог моста: „да је био, према Контаринију, са три лука, а Арсланагића мост као што је то добро познато са два велика и два мања (растеретна)“, закључује да је ријеч о сасвим другом мосту. Они нису идентични чак ни по локацији: наиме, на размаку између садашње и бивше локације Арсланагића моста постоје и данас још сасвим видљиви остаци мостовне градње, и то је, највјероватније – положај несталог Соколовићева моста.

Поглед са Црквине

„Постоји народно предање, записано прије стотињак или више година – да је /Арсланагића/ мост правио неки Кустурица. Када је Хајдарбег Кустурица убијен 1696. године на Гатачком пољу, један млетачки достојанственик је јавио у Венецију – да је погинуо онај ‘што је о свом трошку подигао мост код требињског манастира’. У то доба је манастир Требиње, односно Тврдош, био веома актуелан, јер су вођене битке око њега, а тада је и порушен, па је за њих /Млечане/ манастир био најближи оријентир. Може се претпоставити да је мост саграђен негдје између Морејског и Кандијског рата, то значи – између 50-их и 80-их година 17. вијека. Турци су га градили зато што су били угрожени у Боки Которској и требала им је боља саобраћајна комуникација са Херцег Новим. И тај пут је ишао преко Зупаца и спуштао се са Крушеве густријине на овај мост. Требиње је у то доба било веома мало насељено муслиманима – све до њиховог изгона из Боке. Имали су имања, били би овдје од сјетве до жетве, али су углавном живјели у Рисну и Херцег Новом“, појашњава нам Саво Пујић.

Народна предања која је о мосту записао учитељ Стеван Делић још давне 1891. године, у једној варијанти, заиста помињу Кустурицу као градитеља Арсланагића моста. Делић пише да је по једнима мост „грчка грађа, јер онако лијепо, онако тврдо само знају Грци градити и нико други“, по другима је ћуприју „градила некаква краљица, а столоваше негдје у Зупцима, у Бугојеву селу“, док се „неки опет ни с тим не слажу, но веле, да је градио некакав Кустурица, а био је нашега рода и кољена, ама му се за закон ништа не зна“.

Име задужбинара Хајдарбега Кустурице, из познате херцеговачке породице из околине Билеће, које помиње млетачки провидур у свом извјештају 15. марта 1696. године (Станојевић), и за Бејтића је било кључни аргумент за тврдњу да је тај „мост код требињског манастира“ уствари Арсланагића мост. Прије свега, што „ниједан извор, нити траг на терену не указује на коју другу локацију на Требишњици гдје би могао постојати Хајдарбегов мост“, затим што се у народу запамћена „легенда у бити у потпуности слаже са стварним извјештајем у погледу презимена оснивача моста“, и најпосле што се „у наводу да је убијени Хајдарбег Кустурица, градитељ моста код требињског манастира, види сасвим изразита мисао провидурова да што јаче нагласи значај личности Хајдарбега Кустурице и његову ликвидацију, а из тога слиједи да је његов мост велико и значајно дјело, што, заиста, и важи за Арсланагића мост“. Из тога Бејтић закључује да мост није дјело неимара 16. вијека, већ је стотињак година млађи.

Арсланагића/Перовића мост

У памћењу и најстаријих Требињаца мост носи назив по Арсланагићима. А прича о Арсланагићима и њиховој улози у историји ове грађевине враћа нас у вријеме пада турске Боке, досељевања породица из Новог и Рисна на своје посједе у овом крају, те изградње и утврђивања Требиња у зидинама данашњег кастела.
„Када су истјерани и Новога и Рисна, неком ‘Суриману Расланагићу’, како га млетачки извори називају, и његовој породици Турци су повјерили да чувају мост и наплаћују мостарину. Они су се ту населили, од мостарине су могли добро живјети, а насеље је касније по њима и добило назив Арсланагића мост. До аустријског доба мост се у народу звао – само мост. У турским документима називан је на турском језику – Велики мост или Требињски мост. Међутим, Хајдербега Кустурицу, који је вјероватно водио радове на његов изградњи – нико не помиње. Заборављен је. Ако би требало данас да се рјешава како ће се звати мост – онда би наприличније било по Кустурицама“, каже Саво Пујић.

И Бејтић сматра да је данашњи назив и моста и насеља уведен тек у аустроугарском периоду, о чему „говоре старији спомени и села и ћуприје у којима нема уопште наведене ознаке припадности“. Ћуприја се зове једноставно мост, требињски мост и велики мост, а „да је тако, говори и податак да ни Ст. Делић, учитељ из онога краја, пишући баш о мосту, још 1891. мост зове једноставно ћуприја на Мосту, даје му чак и такав назив“.

РУШЕН, КРПЉЕН, ПОТАПАН, РАСТАВЉАН ПА ОПЕТ САСТАВЉАН…

У надолазећим вијековима, који су код нас више него другдје рушили и разграђивали оно што би претходни створили – није се мијењало само у народу укоријењено име за ћуприју преко Требишњице. Најстарије фотографије моста потврђују да се првобитно изнад средњег стуба налазила каменом зидана двоспратна стражарница, која је, према наводима историчара, уклоњена још 1890. године приликом једне поправке.

Мост на старим фотографијама

Старији Требињци памте да је током Другог свјетског рата, 1943. године, био порушен и лук на лијевој страни моста у дужини од осам метара, који је у прво вријеме био „окрпљен“ дрвеном конструкцијом, да би 1956. године тај дио био израђен од бетона. У времену изградње хидроенергетског система на Требишњици, мост је 1965. године потопљен приликом пробног пуњења акумулације Горица. Под водом је био све до нарадне 1966. када се, по пражњењу акумулације, кренуло у обиман подухват његове демонтаже и премјештања – 6 километара низводно, на Градину, гдје и данас спаја обале Требишњице.

Требињски публициста и књижевник Љубиша Анђелић живо се сјећа времена када је мост камен по камен растављан, сваки дио уредно обиљежен, па опет састављан, да буде исти какав је и био, само на новој локацији, бољој и приличнијој његовој љепоти, у граду, на услузи и видику и Требињцима и онима које овуда пут нанесе. Своја сјећања на Требиње његове младости, оно које више не памтимо, Анђелић је и литерарно овјековјечио у својој прози.

„Те велике камене громаде, уредно обиљежене, биле су поредане на једној ледини. Ту је дуго та депонија стајала, па би наши људи често, јер нас има свакавих као и свугдје – кријући односили та камења. Слушао сам од људи и писао о томе како су те исклесане камене дијелове послије уграђивали у ограде вртова, чак је понеко тај камен уграђивао и у гробнице. Али 1972. године мост је био завршен и свечано отворен. За комаде који су одношени вјерно су урађене реплике у камену да их надомјесте. Ми млађи, тек свршени студенти у оно вријеме, окупљали смо се у хотелу Леотар и дружили се са главним инжењером, професором Гојковићем, који би нам често причао многе ствари везане за тадашње радове на реконструкцији. Сјећам се да нам је показивао неку материју, коју су наводно користили за спајање камених дијелова. Она се и данас види, жуте је боје, а објаснио нам је да је то љепило тако чврсто да по тим ‘шавовима’ мост не би попустио чак и да атомска бомба падне у његову близину“, присјећа се Анђелић.
На новој локацији у граду мост се врло брзо „уклопио“ у потребе и навике Требињаца.

„Испочетка су преко њега могле ићи само „фиће“, па су људи мост користили за прелаз до фабрике и слично. А онда је неко одлучио да се преко њега поставе два камена, која би забранила пролаз. Од тада је мост само за пјешаке. И за бицикла, за оне вјештије који су могли да савладају узбрдицу и низбрдицу калдрме“, каже Анђелић.

СПАСИЛИ ГА ПЕРОВИЋИ

У току посљедњег рата мосту је промијењено име – у Перовића мост. Они који су били активни судионици тог времена и дали обол овој одлуци, давно су појаснили – није ријеч о посвајању туђег, већ више о једној врсти лукавства са посве племенитим циљем: да би се овај споменик историје и културе нашег краја сачувао у невремену посљедње историје, када је рушилачка страст проговорила јаче и одлучније од разума.
„Постоји предање да су Арсланагићи од некаквих Перовића. Ту је ондашња власт јако добро поступила. Рушилачки националистички нагон пријетио је да ће порушити мост. Онда су се сјетили да мосту промијене име, ставе другу плочу. И захваљујући томе – мост је сачуван“, прича нам Саво Пујић подсјећајући да такве среће није био у рату срушени Стари мост у Мостару, који и данас, иако обновљен, више раздваја него што спаја супротстављене обале…

Раде Савић

Извор: Радио Требиње

Оставите одговор