Заштита српске отаџбине (Др Војислав Бакић 1910.)

ПОДЕЛИТЕ
Наш се народ не може надати помоћи од појединих словенских народа, док год се они боре за одржање своје националне и државне самосталности, и док год се код њих не развије свест о духовној и културној заједници и узајамности свих Словена. Сад се тек чине неки покушаји у овом погледу; али до остварења опште словенске идеје много ће времена протећи. Јер поједини словенски народи нису ни у својем ужем националном кругу међу собом сложни, а камоли да су сложни сви словенски народи, који живе у четири царевине (у Русији, у Аустро-Уграској, у Немачкој и у Турској), у две краљевине (у Србији и у Бугарској) и у једној кнежевини (у Црној Гори).
Соко и змија

Драгутин Инкиостри Медењак – Соко и змија

Од других народа још мање можемо очекивати стварну помоћ; јер свака држава заштићава само своје интересе. Стога ми морамо сами радити на том да се нашем народу, који живи у великим државама, обезбеде његова народност и његова имовина, и да он, у погледу на права и дужности, буде изједначен с другим народима у тим државама.

Ми треба да радимо тако, да не морамо ни од кога очекивати помоћи. Ми морамо тежити, да се наш народ што боље културно развије, и да наша отаџбина буде што напреднија. Српски је народ способан за вишу културу; а српска је земља богата у природним производима. Стога се можемо надати, да ће у нас од сад јаче напредовати духовна и материјална култура. Тада ће наш народ моћи боље обезбедити своју националну самосталност, и тада ће наћи више пријатеља међу европским народима.

С напредовањем образованости нестаће верске омразе, због које су неки Срби били занемарили своју народност. У неким крајевима већ су просвећени људи увидели, да вера не мења народност, и да је народност старија и сталнија од вере; те су опет пригрлили своје српско име, и сад Срби различне вере сложно бране свој језик и своју народност од својих противника, држећи се при том оне изреке: брат је мио, које вере био. На тај начин нестаје оних непријатних и непријатељских односа, који су до скора владали у неким нашим крајевима због различне вероисповести.

Тако ће нестати и омразе међу политичким странкама, које су се у неким нашим областима готово непријатељски гониле и узајамно упропашћивале, и тим су јако штетиле опште народне интересе. Оне су, можда, највише криве, што српски народ до сад није обраћао више пажње опасностима, које прете његовом одржању, и што се није спремао, како треба, да се од њих спасе. Ми се задовољавамо тренутним, пролазним успесима у најужим друштвеним или политичким круговима, док други народи предвиђају будуће велике државне успехе, и праве за то планове, на којима раде систематски кроз дуги низ година.

This slideshow requires JavaScript.

С напредовањем просвете развијаће се у српском народу све више родољубље и отачаствољубље, те ће он и својим радом доказати да „само слога Србина спасава“. А с унапређењем народне привреде доћи ће он до материјалног благостања, те ће имати довољно средстава и за виши културни рад и за одрбану своје отаџбине.

Германски народ, који се јако умножава, а при том је културно врло напредан, спрема се одавно, да продре на исток преко српске земље. Отуд прети велика опасност српскоме народу. Стога се ми морамо чувати, да нам он не би наметнуо своју националну културу, која би нас могла одродити од наше народности.

Сваки народ има код других народа толико уважења, колико способности покаже у раду за своју националну образованост и за општу човечанску културу, и колико снаге покаже у борби за своју слободу и своја права. Српски је народ већ доказао да има те способности и те снаге; али он то још није показао у довољној мери. Стога он мора озбиљно радити, да развије своје способности и да ојача своју снагу.

Радећи тако, не треба да губимо наде на успех. Будна српска свест, сложан рад свих Срба, издржљивост српскога народа, и озбиљно спремање за одрбану српске отаџбине могу нас избавити од опасности, која прети самосталности српских држава и одржању српске народности. На ово нас мора непрестано покретати жарка љубав према нашој отаџбини.

Извод из књиге “ Српско Родољубље и Отачанствољубље, Београд 1910.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%91%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%9B.jpg

Др Војислав Бакић; фото: Википедија

Др Војислав Бакић (1847-1929.) био је први представник научне педагогије код Срба. Од 1892. био је професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. Од 1869 сарађивао је у педагошким и књижевним часописима, неко време је уређивао лист Васпитач, и више од двадесет година радио у Главном Просветном Савету. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге, и члан њене управе заједно са М. Милетићем, П. Ђорђевићем, М. Јовановићем-Батутом, и Љ. Јовановићем.

У народној библиотеци је сачувано једанаест радова др Војислава Бакића:

Наука о васпитању I-II, Београд, 1878;
О механизму у школској настави, Сомбор, 1880;
Поуке о васпитању деце у родитељској кући, Сомбор 1880;
О карактеру и образовању карактерности, Београд, 1887;
О васпитаном прилагођавању, Београд, 1893;
Општа педагогика, Београд, 1897;
О српским народним и просветним идеалима, Београд, 1898;
Посебна педагогика са нарочитим обзиром на гимназијску методологију, Београд, 1901;
Педагошко искуство, Београд, 1909, 1923;
Србско родољубље и отачаствољубље, Београд, 1910;
Морални живот у рату и миру, Београд, 1920.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани текстови:

Народна Част – (Др Војислав Бакић 1910.)
Заштита српске отаџбине – (Др Војислав Бакић 1910.)
Народност и отаџбина – (Др Војислав Бакић 1910.)
Опадање моралности и побожности (Др Војислав Бакић 1910.)
Дужности Србкиња (Др Војислав Бакић 1910.)


Поделите

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.