Матија Бан: Призрену

Призрен 1912. Извор фотографије: Library of Congress

ПРИЗРЕНУ

Ој Призрене, Призрене,
Ти старино света,
Кано шатор подеран
Изпод шара спета

Послје вјека толиких
Још ту на видику
Ти остајеш, пропадшу
Спомињућ нам дику!

Ти остајеш срушени
Храм срушене силе;
Чије очи пазећ те
Не би процвилиле!

Гдје су они гдје су нам
Пуни славе дани
Када наши владаху
Силни Цари и Бани?

Кад Милутин с стотином
Народа с’ рвао,
А на глави јуначкој
Круну одржао;

Кад бјели оро Немања
Врх Балканских гора
Напео се и над три
Разкрилио мора!

Гдје је и теби, Призрене,
Твоја сјајност стара?
Гдје су горди велможе,
Гдје ли стол Лазара?

Гдје је у теби скопчана
Југославје свеза?
Гдје јединство сањато
Од несрећног Кнеза?…

Људе, дјела, мисли јим
Врјеме прогутало;
А за њима Призрен се
Срушио у кало;

Те над њим сад наричу
Тужна поколења,
Чекајући хоће л дан
Доћи му ускрсења

(1848.)

Пјесма “Призрену“ Матије Бана, једног од најпознатијих дубровачких Срба католичке вјере, објављена је у књизи “Различне пјесне Матије Бана“ у Београду 1861. године.

 

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: