Манастир Богородица Стонска на Пељешцу (13-14 век)

Манастир Богородица Стонска је некадашњи манастир Српске православне цркве који је постојао током 13. и почетком 14. века у близини Стона на полуострву Пељешцу. У овом манастиру је 1219. године први српски архиеписком Свети Сава основао Хумску епархију за области Хумске Земље и Травуније (данашња Херцеговина, са дубровачким приморјем).

Данашњи изглед римокатоличког храма Госпе од Лужина на месту некадашњег православног манастира Богородице Стонске; фото: Википедија

Стари Стон налазио се на брду Горици где је било изобиље свеже воде, млинови, плодна земља, и драгоцена солила. 

Од 1102. г. Захумље је под врховном влашћу краљевине Дукље и Византије, а бискуп стонски постаје суфраган Дубровачког бискупа. У периоду владавине дукљанског краља Михаила подигнута је црквица Св. Михаила, дело ране-равенске романике, која и данас постоји. 

Зетски краљ Михајло, отац Константина Бодина – ктиторски портрет из цркве Св.Михајла у Стону, XI век

У другој половини 12. века, Хумском Земљом је владао велики кнез Мирослав, брат Стефана Немање и у то време протеран је бискуп из Стона, тако да су до краја 14. века Стоњани били већином православни.

Након смрти кнеза Мирослава, који је столовао управо у Стону, у области Захумља је насутпило раздобље превирања, које је окончано за време владавине српског краља Стефана Првовенчаног.

Поглед на околину данашњег римокатоличког храма познатог као Госпа од Лужина, на месту некадашњег православног манастира Богородице Стонске; фото: Википедија; Quahadi Añtó

Када је први српски архиеписком Свети Сава, након стицања црквене аутокефалности 1219. године приступио организовању нових епархија, једну од њих је сместио управо при старом храму Богородице Стонске у Лужинама. У време оснивања, Хумска епархија је обухватала читаву област Хумске Земље са Травунијом. Постоје и мишљења (П. Глунчић) да је седиште епископије било у цркви Св. Марије на Горици, под брдом Св. Михаила.

Стон, улаз у градске зидине; Фото: Википедија

Било је девет српских епископа који су столовали у Стону; Иларије, Методије, Теодосије, Никола, Сава, Јевстратије, Јован, Данило и Стефан. 

У времену до 1333. године Стон је са околином бројао десет цркви; Светог Михаила, Св. Николе, Св. Ивана, Св. Марије Мандаљене, Св. Богородице у Лужинама, Св. Мартина, Св. Ђурађа, Св. Кузме и Дамјана, Св. Стефана и Св. Срђа. Катедрална Стонска црква била је Св. Марија Мандаљена на врху брда Горице, која је била највећих димензија од свих стонских цркви.

Српски владари били су, насупрот Дубровачкој републици која је била изразито верски нетолерантна, благонаклони и према католичким црквама, на овим просторима тако су обилато даривали манастир Св. Марије на Мљету.

Савремени изглед римокатоличког храма познатог као Госпа од Лужина на месту некадашњег манастира Богородице Стонске; фото: Википедија

Иако првобитна повеља Стефана Првовенчаног и светог Саве из 1220. године о оснивању Хумске еппархије и њеног епархијског властелинства са седиштем у Богородичиној цркви у Стону није сачувана, њен садржај се може сагледати на основу касније потврдне повеље српског краља Стефана Уроша I из 1243-1253. године. Овом повељом, краљ је потврдио све раније дарове свога оца Стефана Првовенчаног хумском манастиру Богородице Стонске. Ни ова повеља није у оригиналу сачувана, него је сачуван њен препис са краја XIII века. 

Када се поставило питање о измештању катедралног места Хумске епархије из Стона у храм Светог Петра на Лиму у Бијелом Пољу, краљ Урош је 1254-1263. године потврдио старе поседе и придодао им нове, махом у Полимљу. Услед нередовних прилика и измештања боравишног места хумских епискиопа, манастир Богородице Стонске је почео да опада.

После рата бана Младана и српског краља Милутина Стоном и Ратом влада, српска властеоска породица Бранивојевића, која успева да услед слабљења власти у Србији и пропасти бана Младена са центром у Стону окупи Хумске земље. 

Цар Душан улази у Стон

Стонски бедем пре рестаурације; Фото: Википедија

Након смрти српског краља Стефана Милутина (1321), успео је босански бан Стјепан II Котроманић да завлада Захумљем. Тадашњи хумски епископ Данило је стога боравио у манастиру Св. Петра на Лиму.

Његов наследник, хумски епископ Стефан (1324) се такође није могао вратити у Стон. Стога му је српски краљ Стефан Дечански потврдио посед над манастиром Св. Петра на Лиму у Бијелом Пољу.

Услед јачања Босне и њене тежње ка мору долази до савеза са Дубровником. Бранивојевићи су 1326, г искорењени, Босна узима Хум, а Дубровник заузима Стонски Рaт.

Православно свештенство је након свих ових збивања и даље било присутно у Стону, што је потврђено и знаменитим уговором из 1333. године, склопљеним између Дубровчана и српског краља Стефана Душана, у којем је било изричито предвиђено да је након предаје Стона у њему остати и православни свештеник.

Свети Сава, фреска из манастира Студеница

Међутим, ова одредба касније није поштована, тако је услед римокатоличког прозелитизма у стонском приморју дошло до знатног опадања православља.

Средином XIV века Стон са околином откупила је Дубровачка република од ксрпског цара Душана бана Босне Стефана II, након чега га опасује, преко превлаке подижући Стонски бедем са две тврђаве: Подвизд и Велики Каштио.

На другој страни превлаке 1394. године Дубровчани оснивају луку и насеље Мали Стон које утврђују зидом и тврђавом Коруном, а преко превлаке дижу дуги одбрамбени зид који спаја Мали Стон са Стоном (Велики Стон).

Највећу важност за Дубровачку републику имале су стонске солане на југоисточној страни Стонског поља. Приходом од соли Дубровчани су могли да подмире годишњи данак Турској.

Након што је преузела Стон од цара Душана, дубровачка влада је послала католичког свештеника да служи у Богородичиној цркви.што је у почетку било извор великих спорова, али је у наредном периоду становништво ипак покатоличено и губи се траг православним свештеницима у Стону. 

Према дубровачком катастру из 1393. године, манастир Богородице Стонске је већ увелико био запустео: „Item dighemo che le saline e lo monastero de sca Maria cum tute sua raxon e pretinentia si e del Comun“.

На основу помена солане у овом запису, историчари су закључили да се манастир Богородице Стонске налазио у делу Стонског поља познатом као Лужине, по чему је манастирски храм временом и постао познат као Госпа од Лужина.

Након преузимања од стране римокатолика, храм је током наредних векова претрпео разне преправке.

Богородичина црква у Лужинама једнобродна је засвођена грађевина, са полукружном апсидом на источној страни и звоником на западној. Првобитни део грађевине је наос са апсидом, а звоник је накнадно дозидан, што се може закључити и на основу непосредног опажања. Из писаних извора, које је објавио Глунчић, види се даје звоник саграђен у XVII веку, да би касније био подигнут нови, уз поправку цркве. Било је то 1702. године. Судећи по локалном предању, на цркви је било крупнијих радова у XIX веку, када је спојено приземље звоника са наосом цркве.

Горњу конструкцију чини свод ојачан двама попречним луковима, што значи да се може говорити о три травеја цркве. Бочни зидови наоса, који носе подужни свод цркве, такође су ојачани прислоњеним луковима. Пошто су попречни лукови ужи од пиластера, могуће је да је постојећи свод накнадно саграђен, у оквиру неке преправке. У особености цркве спада такође дубока апсида. Фасаде су озидане у ритмичним редовима камених тесаника. Облици бочних прозора имају елементе романике, а допрозорници источног прозора, на лицу украшени плитким рељефом карактеристичног преплета тројне траке, потичу са неке старије грађевине.

Без поузданих елемената за датовање, грађевина би могла да нађе паралеле у мањим црквама сличне структуре насталим у XIII веку, на пример, у сачуваним споменицима у Полимљу.

Према предању, поред Богородице у Лужинама налазио се „калуђерски манастир“. Међутим, пошто је мало вероватно да је описана, сачувана грађевина храм Савине Стонске епископије, идентификовање православне катедралне цркве у Стону остаје отворено.

Томе треба додати размишљање П. Глунчића, који епископију види на другом месту. Он наводи, према необјављеном рукопису Матијашевића, да је уз цркву Св. Марије на Горици постојао манастир у којем је становао православни епископ. Своје мишљење Глунчић поткрепљује опажањем да је црква била унутар старог Стона „к томе највиша и најљепша, а приступачна како народу тако и свећенству које се ту налазило, док Богородичина црква у Лужинама лежи са стране и малашна је и удаљена од старог Стона“.

Глунчићев текст о Стону заслужује пажњу са још једног разлога. Говорећи о цркви Арханђела Михаила он каже да је врх брежуљка на којем се налази црква заравњен и да је на њему постојао двор захумских кнежева. Колико једноставно, Глунчићево опажање, највероватније, указује на тачно археолошко стање.

До данас то нико није приметио или бар писмено саопштио. Један од градова које помиње Порфирогенит, Стон, задржао је старо име и црквицу Арханђела Михаила за чијег се ктитора данас поуздано сматра краљ Михајло. Географски положај узвишења на којем је црква и конфигурација узвишења чине поменуту претпоставку крајње уверљивом. Она се, на посредан начин, не може мимоићи ни у разговору о Хумској епископији.

У замишљеној претпоставци о двору и престоници хумских кнежева односно дукљанских владара, црква Св. Михаила је могла да буде придворни храм. Чврста, затворена целина, меко исцртане унутрашње структуре, и плитких лезена, између којих су удвојене аркадице, на фасадама, црква се убедљиво уписује у прву, или, да употребим помало заборављени Фосијонов термин, равенску романику. Њена унутрашња структура представља у симболику транспонован дуг снажном византијском духовном залеђу.

Систематска археолошка истраживања на том локалитету још увек нису спроведена.

извор: Википедија, Михољска Превлака

2 Responses

  1. Vojislav M. Tomic каже:

    …da li se nekad, ili ovog vremena pregovaralo oko povratka manastira pod okrilje SPC?;

Оставите одговор