,,Kако си“ – питање које је изгубило смисао

Драги наши у туђини, написао бих вам да смо, хвала Богу, добро и здраво, као што и вама од свег срца желимо, али код нас су таква времена да је непристојно казати да сте добро, кад никоме није.
Како си?
— Добро.
— Хајде, нека је бар неком данас добро! — кажу вам утерујући вас у кривицу. Ако кажете да нисте добро, пронеће у вароши глас да сте на самрти.

Момо Капор; фото: Курир

Знајући то, Београђани су измислили најмање стотину варијанти одговора на то питање: Како си? „Гура се…“, „Иде, иде, па стане!“, „Како други хоће!“, „Живи се…“, „Животињари се“, „Провлачим се некако!“, „Лангзам, лангзам, абер зихер!“ (никада нисам сазнао шта то значи), да не набрајам даље…

Али најлепши одговор свакако је „Помало…“ У њему има неке старе лукавости и мудрости: он је као бајалица, магична реч која чува од несреће. „Помало“ као да говори неприликама да заобиђу његовог власника, јер је безначајан и никоме не заузима место.

„Помало“ је филозофија скромности и неприметљивости у животу. Та реч је производ вековне мудрости и опреза: слична је оној табли коју је на грудима носио неки лудак, а на којој је писало: МОЛИМ ДА МЕ СЕ НЕ ПРИМЕЋУЈЕ.

Али, најбројнији су они Београђани који вас питају како сте, а уопште и не сачекају одговор. Виче вам тако човек с друге стране улице: „Како си?“, а ви му одвикнете да вам је умрла мајка и да се баш враћате са сахране, или да морате на операцију у болницу, а он маше и довикује: „Онда, да не кваримо!“ или диже палац увис: „Браво! Само напред!“ Код нас, наиме, „како си?“ не значи баш ништа.

Да бих прекинуо ту лаж, одлучим једног дана да стварно, али стварно, испричам како сам ономе ко ме буде питао. И ево га, видим иде ми у сусрет брзим кораком, очигледно се некуда жури. Довикује ми: „Здраво, како си?“ и хоће да прође, али ја га хватам за ревер јакне и почињем да причам.

Обавештавам га да ми је доњи притисак сто двадесет а горњи двеста, да ме је ухватио ишијас, и то у десну ногу… (отима се, али га не испуштам), што се тиче материјалног стања презадужен сам, а нико ништа не плаћа; ноћас ме ухватила горушица, а и пас ми није дао ока да склопим јер је у близини нека кучка у терању, па се узнемирио, прокишњава ми кров и хоће да ми попишу ствари због неплаћеног пореза…

Најзад, он се отме и отрчи као без главе. Кладим се да скоро неће никога питати како је.

Човек се ипак покаткад зажели да га неко пита како је и да га то заиста занима, али то је у Београду данас немогуће. Још једино у најзабитијим селима људе занима како су други. Сусретнеш сељака на путу, назове ти Бога и застане, па пита: Како си? Како фамилија, имаш ли ђеце, јесу ли ти живи родитељи, можеш ли да живиш од свог посла и куда си се упутио? И све га то заиста занима!

У Београду се годинама сусрећемо са комшијама, а не знамо ни ко су, нити како се зову! Зујимо у лифтовима лицем у лице, а не проговарамо ни речи. На улици се не поздрављамо. У каквом то свету живимо?

У моје суседство дошла је баба из неког далеког села, да презими код сина, мајстора. Како изађе из куће, поздравља све који наиђу:
— Добар дан, како сте?

Сви мисле да је луда и загледају је са чуђењем. А она је тренутно једина лепо васпитана жена у Београду. „Шта је ово, сине, нико не отпоздравља?“, пита ме и не може да дође себи од чуда.
„Какав је ово народ?“ Не умем да јој одговорим…

— Здраво, баба! Како си?
— А, ето, помало…

Мислим да би свет, којим смо незадовољни, требало почети поправљати најпре од тог наизглед тако неважног питања „Како си?“, које је сасвим изгубило смисао. Почнимо, дакле, да се заиста занимамо како су наши ближњи, саслушајмо их пажљиво и потрудимо се да их схватимо. Можда је у томе излаз.

(Момо Капор)

Извор: Магазин Седмица

Оставите одговор