Српски свадбени обичаји

Она сва у белом, смеши се, а опет сетна, лица прекривеног велом, у руци јој букет цвећа. Сватови се веселе, сви окићени рузмарином, надмећу се да оборе јабуку пред младином кућом. Кум спреман с бурмама, младожења дотеран…

Младенци у селу Рутевац код Алексинца 1924, Фото: Архива Етнографског музеја у Београду/Приватна архива

А одакле вео и цвеће, чему баш рузмарин и шта представља јабука на капији? Да ли је баш све случајно? И ето, чини се спонтано, али у причи о српској свадби места за случајност нема, јер то је прича о српском идентитету, о традицији. Одувек се знало шта се на дан свадбе ваља, а шта не – и сваки детаљ крије причу.

Млада у селу Лукања код Пирота 1935. године, Фото: Архива Етнографског музеја у Београду/Приватна архива

Тако су се венчања некад правила с јесени, кад би сви радови у пољу били завршени. Из куће се прво удавала најстарија ћерка. Гледало се пре венчања има ли болесних у фамилији, питало се од којих је кућа млада, да не славе случајно исту славу.

На сам дан свадбе све очи упрте су у младу, тако је било и остало. Она тада постаје жена, али, према веровању, баш тог дана је најрањивија, јер прелази из једног живота у други. Она тада није ни очева ни младожењина, није ни у својој ни у његовој кући – ничија и нигде.

Младу је капа смиљевац чувала од урока, Београдска Посавина 1929, Фото: Архива Етнографског музеја у Београду

И тако сетна што напушта стари живот, млада лице крије под велом. А уместо њега, некада је носила смиљевац, капу окићену ароматичним биљем. Смиљевац је био ту, као вео данас, да штити младу, да на себе хвата зле уроке, да их скрене далеко од младиног погледа.

Да све прође како ваља, невесту целог дана чува и девер, младожењин брат од ујака. Није чудно што се он никако не одваја од ње, јер обичај у источној Србији каже како би сватовима морао да плати чабар вина ако би је изгубио. А теже него сачувати било је освојити младу. У већини села у Србији добар стрелац из младожењине пратње и даље мора да обори јабуку коју је таст привезао на највише дрво у дворишту. И то баш јабуку, јер се верује да она представља животни циклус од рођења до смрти, па се њеним рушењем пред младином кућом симболично руши свака могућа граница између две фамилије које ступају у савез.

Међутим, ту препрекама није крај. И данас се зна: ако младожења иоле држи до традиције, мора младу да купи од њеног брата. Ни онај рузмарин није на сватовима тек тако – младине другарице њиме ките госте баш због старог веровања да својим јаким мирисом тера нечастиве силе. А бидермајер? Младе га данас бирају да буде најлепши, а и он је ту као траг времена када се ароматично биље носило против урока.

Мираз је у нову кућу носила само ћерка јединица, Фото: Архива Етнографског музеја у Београду/Приватна архива

Ни у младожењиној кући ништа није случајно – тек пристиглој снахи свекрва даје сито са житом, брашном и шећером да га проспе на све четири стране уз речи: „Ово је за живот, за здравље, за напредак, за родну годину“, па млада на крају празно сито баца на кров као залог за срећан брак. Да би рађала мушку децу, свекрва јој потом пружа наконче, мушко дете од две-три године из младожењине фамилије.

А оно преношење преко прага, без којег свадба не може да прође? Старо веровање каже да духови предака живе баш испод кућног прага, па пошто је млада за њих нова, младожења је ту да је пренесе како је не би повредили. У околини Сокобање кажу да она тад на вратима треба и да полиже мед с младожењиног прста – да јој муж пружи сладак живот.

Невена Димитријевић

Извор: Жена Блиц

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: