Марко Краљевић путујући витез народних песама

Широм Балкана Марко је оставио траг и у именима географских појмова. Најпознатији су Марков град или Маркове куле, односно Прилепски град, средњовековна тврђава изнад Прилепа у Македонији и Марково кале, тврђава – средњовековни историјски споменик који се налази на југу Србије 4,5 километра северно од Врања.

Приказ борбе Краљевића Марка и Мусе Кесеџије

Марков манастир је стари српски манастир посвећен светом Димитрију који се налази 18 километара јужно од Скопља, чију је изградњу започео Марков отац Вукашин, а завршио га је Марко око 1372.

Краљевић Марко је највећи јунак у српском уметничком памћењу. Иако као историјска личност није имао великих заслуга, народни уметници су у многобројним песмама баш њему приписали појачане и добре, али и лоше српске народне особине. Марко је највећи и најјачи. Он у низу предања с лакоћом чупа дрвеће, подиже непомерљиво камење, цеди суву дреновину, сабљом пресеца стене. Од земље коју отреса са својих опанака настају читава брда.

Син краља Вукашина Мрњавчевића, савладара српског цара Уроша, и Јевросиме, сестре у песмама такође опеваног српског јунака војводе Момчила, Марко је био предодређен за наследника српског престола. Добио је титулу млади краљ и – да Турци нису кренули у освајање Балкана – постао би наследник српског царског престола.

Марко Краљевић

Пошто су 1371. на реци Марици (у данашњој Бугарској) Турци поразили српску војску и погубили краља Вукашина и његовог брата Угљешу, Марко постаје турски вазал.

У народним песмама Марко живи као слободни путујући витез. Штити потлачене и понижене, руши силнике, другује са јунацима и вилама. Признаје врховну власт турског султана, али му се често и противи. Праведно суди у споровима у које је укључена његова породица и уме да призна да је наишао на бољег јунака од себе. Не раздваја се од свог коња Шарца и свог „шестоперог“ буздована, од којег сви стрепе. Синовски је одан својој мајци Јевросими, али никако да се ожени и смири у свом граду Прилепу (садашња БЈР Македонија). Инати се, заподева свађе и двобоје, надмеће се са другим јунацима, учи неправедне памети, без прекида скита по балканским шумама и горама.

Историјски Марко Мрњавчевић пострадао је 1395. у бици на Ровинама борећи се на турској страни против влашког војводе Мирче. Остало је забележено да је пред саму битку рекао: Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.

Марко Краљевић, Георгије Ђура Јакшић 1857

Краљевић Марко у народној песми није пострадао од људске руке, већ је умро природном смрћу. Сахрањен је на Светој Гори „без белега“ – да се душмани не свете мртвом јунаку.

Неки од народних уметника нису могли да се помире са Марковом смрћу и оставили су га живим до дана данашњег. Кажу: Бог је некаквијем чудним начином пренио и њега и Шарца у некаку пећину, у којој и сад обојица живе.

И заиста се чини као да је Краљевић Марко још увек жив – у епској поезији и баладама, али и у историјским и митским предањима; помињу га пословице и изреке, па чак и шаљиве приче. Осим у српску традицију, ушао је и у усмену традицију свих јужнословенских, па и осталих балканских народа.

ОРАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА

Вино пије Краљевићу Марко
Са старицом Јевросимом мајком,
А кад су се напојили вина,
Мајка Марку стаде бесједити:
„О мој синко, Краљевићу Марко,
Остани се, синко, четовања,
Јер зло доба донијети неће,
А старој се досадило мајци
Све перући крваве хаљине!
Већ ти узми рало и волове,
Пак ти ори брда и долине,
Те сиј, синко, шеницу бјелицу,
Те ти храни и мене и себе.“
То је Марко послушао мајку:
Он узима рало и волове;
Ал’ не оре брда и долине,
Већ он оре цареве друмове.

Отуд иду Турци јањичари,
Они носе три товара блага,
Па говоре Краљевићу Марку:
„Море, Марко, не ори друмова!“
– „Море, Турци, не газ’те орања!“
„Море, Марко, не ори друмова!“
– „Море, Турци, не газ’те орања!“

А када се Марку досадило,
Диже Марко рало и волове,
Те он поби турке јањичаре;
Пак узима три товара блага,
Однесе их својој старој мајци:
„То сам тебе данас изорао!“

Извор: Српски код, Магацин

Оставите одговор