Јунаци са Гучева пали у заборав

Јунаци са Гучева 1914. године скоро два месеца су из ровова тукли аустроугарску војску и омогућили Живојину Мишићу припрему за чувену Колубарску битку. Бој на овој планини изнад Бање Ковиљаче остао је неоправдано у сенци победа у Церској и Колубарској бици и није тако често помињан, иако је ту српска војска показала велику храброст, упорност и довитљивост у сукобу са много боље опремљеним аустроугарским снагама.

Српска артиљерија заузима положаје

Према речима Жарка Ћосовића, председника удружења Меморијална галерија Битка на Дрини из Бање Ковиљаче, иако је Битка на Дрини највећа битка српске војске у Првом светском рату, она је заборављена и мало људи зна ишта о томе. Дешавања на Гучеву из јесени 1914, својевремено је у књизи „Битка изнад облака“ описао Бранимир Гинић и од заборава сачувао голготу и јунаштво гучевских бораца.

ПУЦАЛИ САМО ДОБРИ СТРЕЛЦИ

Српска војска се током 55 дана битке, која је почела 8. септембра 1914. године, сукобила са надмоћнијим непријатељем који је по први пут на овој планини употребио нека нова оружја и оруђа. Учествовало је око 125.000 Аустроугара, којима се супротставило 60.000 Срба.

Споменик изгинулим борцима на Гучеву

На српске војнике веома јак утисак остављале су светлеће ракете које је користио нападач, такав да су неки војници, у почетку, у страху хтели да беже и било их је тешко задржати на положајима. Овде су, како је записано, а нарочито на Еминовим водама, Аустроугари користили до тада за Србе невиђена техничка чуда, тромблонска оружја, оружја са пнеуматским притиском, сасвим мукла и без пуцња, и светлеће и дум-дум метке који су наносили страшне повреде. Док је непријатељ имао ново наоружање, српски борци су се мучили са недостатком муниције, толико да су издаване заповести да пуцају само добри стрелци. Српски војници су и у овој бици показали велику домишљатост. Како би сакрили недостатак муниције, они су од дрвених облица правили чегртаљке које су када би се окретале у руци тако добро имитирале звук пуцњаве митраљеза, да га у борби није могло разликовати ни најизвежбаније војничко уво.

Чегртаљке су толико збуњивале непријатеља да није могао проценити какве митраљезе имају Срби. У рату је комуникација веома важна, а српски војници досетили су се како да много брже него телефоном обавештавају позадину о дешавањима у првим борбеним линијама. За то су користили сандуке за пешадијску муницију који су у унутрашњости имали затворен сандук од лима на којем су крупним словима исписивали поруке и подижући их на дуге мотке чинили да буду јасно видљиве у позадини. Користили су их и ноћу и то тако што би унутар сандука ставили свећу и порука би била читљива и на 300 метара. Мада нису били добро наоружани, српски артиљерци били су веома прецизни, толико да се причало да су Аустријанци обећавали 1.000 круна у злату за сваки заробљени српски топ. Битка на Гучеву помиње се и као прва рововска битка. Да би анулирали предност Аустроугара у далеко надмоћнијој артиљерији, Срби су се укопавали што ближе непријатељу, па је растојање између ровова било од 20 до 50, а негде се помиње чак само седам до десет метара. Она је посебна и по томе што су се аустроугарске трупе смењивале, док су српски војници држали гребен Гучева без смене свих 55 дана.

Упркос јачем непријатељу и великим губицима, Срби су на овом фронту успели да укоче аустроугарску војску скоро два месеца, све до одступања почетком новембра, и омогуће Живојину Мишићу припрему за тријумфалну Колубарску битку.

АМЕРИКАНАЦ ЏОН РИД ОПИСАО БОРБЕ

За Гучево је, захваљујући америчком новинару Џону Риду, ускоро сазнао свет јер је он у својој књизи „Рат у Србији 1915. године“ описао, поред осталог, и Гучевску битку. Често су помињани његови записи: „На једној страни овог брисаног простора били су српски ровови, на другој аустријски. Једва ако их је делило десетак метара.

Овде-онде оба рова спајала би се у огромне јаме, дванаестак метара укруг и петнаестак дубоке, на местима где их је непријатељ динамитом бацио у ваздух.

Терен између ровова био је прекривен неправилним гомилама земље. Погледавши боље, видели смо страшну ствар: из ових малих гомила штрчали су комади униформи, лобање са улепљеном косом с којих су још вириле крпе меса, кости с натрулим шакама на крају, крваве кости које су вириле из војничких чизама. Ходали смо по мртвима, тако много их је било. Понекад би нам ноге упале у јаме трулог меса, дробећи кости.

Изненада су се отварале рупе које су водиле дубоко унутар и по којима је врило од сивих црва. Већина лешева била је покривена само танким слојем земље коју је делимично спрала киша, а многи нису уопште били сахрањени. Гомиле Аустријанаца лежале су онако како су пале у очајничком јуришу, натрпане по земљи у положајима пуног покрета… Пуних девет километара дужином врха Гучева мртви су били тако наслагани – 10.000 њих.“

Џон Рид (1887–1920) је амерички публициста и писац, аутор познатог сведочанства о Октобарској револуцији „Десет дана који су потресли свет“. Аутор је и књиге „Рат у Србији 1915“. Рид је као дописник њујоршког листа The Metropolitan Magazine боравио у Србији од априла до октобра 1915. године.

ТРГОВИНА

На Гучеву су Аустроугари имали више муниције и опреме, али су српски војници боље стајали са храном. Линије снабдевања непријатеља са оне стране Дрине нису биле поуздане, а често су их прекидали и Срби, тако да се на Еминовим водама, где су положаји били најближи, развила несвакидашња трговина.

Остало је записано да су за два хлеба наши војници од Аустријанца куповали пар ципела, којих су ови имали довољно. Размена се одвијала тако што би из српског рова био бачен један хлеб, онда би Аустроугари добацили обе ципеле, па би тек тада добијали и други хлеб.

СПОМЕН-КОСТУРНИЦА

Споменик српским војницима на Гучеву

Нажалост, о великој борби и јунаштву војника са Гучева није се говорило много. На гучевске борбе данас подсећа спомен-костурница коју су 1916. започели Аустроугари, а данашњи изглед су јој 1929. дали Срби и у њој су покопани погинули војници обе зараћене стране.

Сто година касније, Гучево са својим густим шумама стоји над Ковиљачом, а поколења која су дошла нити много знају о славним данима, нити се о спомен-обележјима довољно добро стара. Посетиоци, поготово странци, који дођу до спомен-костурнице, нигде не могу прочитати основне податке о Бици изнад облака, ни ко је покопан испод пирамидалног споменика. Прилаз споменику често је неуређен, а није редак случај ни да несавесни излетници недалеко од места где почивају изгинули војници роштиљају и иза себе оставе гомилу смећа. Ова година била је прилика да се сетимо неоправдано заборављене Гучевске битке, а питање је и колико ћемо убудуће помињати гучевске јунаке. Можда их се, према досадашњем понашању, поново сетимо и о њима више причамо и пишемо тек 2064. за 150. годишњицу.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

Извор: Вести онлајн

 

Оставите одговор