Aлекса Шантић – Ти си

Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) је био српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.

Ти си чедо са рајскога виса,
А то ме је чедо бјело
У бескрајно
Царство сјајно
Миља, среће, љубави, мириса
Однијело!
Ти си цв’јетак ког светиње красе,
А у чаши цв’јета мила
Ђе се слила
Рајска сила –
Срце младо, мисли и душа се
Утопила…

“Босанска вила“, година 8, број 25, Сарајево,1893, стр. 380.

Украс 1

Највећа дела Алекса Шантић стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.

За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлоћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.

Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем

Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.

You may also like...

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.