Судбина српске деце у Шкотској – прича из Великог рата

Двадесетшесторица дечака из Србије 1916. године стигла су у школу Џорџ Хериот, у Единбургу. Они су били део групе од око 300 деце која су успела да преживе Албанску голготу и стигну на Крф. Одатле су их Француска и Велика Британија примиле као избеглице, како би наставили школовање. Добили су шансу за нови почетак, одлично образовање, научили су да играју рагби за који до тада нису ни чули.

Рагби тим српских студената у школи Џорџ Хериот у Шкотској 1918.

Првих 10 дечака стигли су на Вејверли станицу у Единбургу августа 1916. Збуњени, не знају шта их чека, после свега што су преживели у албанским планинама.

„Причао је да су такве страхоте доживљавали, нарочито смрти су видели, да су их Арбанаси гађали с леђа и то дуго није могао да заборави“, прича Бранкица Стефановић Скоко, ћерка Димитрија Дулкановића.

Џорџ Хериот школа у Единбургу

Сто година касније, потомци ових дечака позвани су у Единбург на Дан школе. Пред њима хиљаду ђака. Сећају се догађаја о којима су слушали као деца.

Миодраг Мартћ, Никола Васић, Димитрије Дулкановић

„Знам да је деда на неком дочеку Нове године који су овде организовали, певао две наше песме, прва ‘Тамо далеко’ а друга ‘Саградићу шајку'“, кажу Светомир и Слободан Марјановић, унуци Светомира Марјановића.

Српски Хериотери, како их данас зовемо, оставили су снажан утисак на домаћине. Гаврила Лазовића је породица код које је живео и радио хтела да усвоји.

„Више сам пута рекла онако мала, зашто ниси остао, сад бих била Енглескиња, ишла у енглеску школу“, каже Радмила Мариновић, ћерка Гаврила Лазовића.

Нова средина утицала је на ђаке који су били распоређени широм Велике Британије, тако и овде у Единбургу. Често се цитира један британски пуковник који је у шали рекао да су се Срби из Британије враћали као атеисти и бољшевици.

Када су се вратили, неуморно су обнављали разрушену земљу.

„Радио је трезор Народне банке Ужице, путеве, јако му је значило, почео је изградњу Храма Светог Саве“, додаје Јелена Станковић, унука Живојина Ковачевића.

Единбург пажљиво чува личне ствари српских Хериотера. О томе сведочи и богата школска архива.

„Топла људска прича коју сам чуо у контакту са свим овим људима, разговарао сам и са директором и та топлина у односу према нама је фантастична и превазишло је очекивања“, истиче амбасадор Србије у Великој Британији Огњен Прибићевић.

Српски Хериотери у Единбургу 1959. године

Денис Киф, амбасадор Велике Британије у Србији, наводи да су српски дечаци, када су били у Шкотској, направили и сопствену рагби репрезентацију и победили домаћине.

Ова група младих људи одмах је постала омиљена у Едимбургу, а врло брзо по доласку они се упознају са рагбијем и почињу да га тренирају. Показало се да су врло талентовани тако да су скоро сви играли за школске екипе. Најбољи је био Тома Томић из Лесковца који је изборио место у првој школској екипи. Управо су ови момци 11. априла 1918. године у Единбургу пред 10.000 гледалаца одиграли прву међународну утакмицу под именом Србија против селекције Британских доминиона. Остварена је и прва победа од 8:3.

„Тај догађај смо обележили утакмицом 2012. у Београду, када је победила школа. Зато бих желео да предам овај трофеј, у част српских Хериотера и нека послужи за неки будући реванш“, поручује Киф.

Пехар стиже на стогодишњицу дечачког тријумфа када су они који нису знали шта је рагби победили домаћу екипу са 8:3. Никада нису били поноснији. Ни срећнији, јер су били међу онима који су успели да се спасу, од хиљада деце која су кренула преко Албаније.

Припремила Наташа Ђулић Бановић

Погледајте видео:

извор: РТС

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: